Justiniana Prima - izgubljena prestonica

U Rimskom carstvu vojska se nalazila na njegovim granicama. Kako je rastao uticaj vojske i centar države se pomerao iz Rima prema periferiji. U trećem veku generali su nasilno postajali carevi, vladali kratko i umirali nasilnom smrću. Nastala je tzv. Kriza trećeg veka, period kada se rimska država našla pred propašću zbog stalnih napada varvara i unutrašnjih sukoba oko vlasti.

Red u carstvu je uspostavio Dioklecijan koji prekida svaku vezu sa Rimom i formira tetrarhiju kao oblik vladavine gde su rimskom državom upravljala četiri cara: dva starija avgusta i dva mladja cezara. Zakone su donisili zajedno tako da je Rimsko carstvo i dalje predstavljalo jednu celinu. Prema Dioklecijanovom sitemu cezari bi zamenili avguste po njihovoj smrti ili abdikaciji uz imenovanje novog cezara. Prema ovoj utopističkoj zamisli u carstvu ne bi bilo nasilnih prevrata i osigurao bi se kontinuitet vlasti.

Nove prestonice Rimskog carstva su se sada nalazile na granici i bilo ih je četiri:

1. Nikomedia u severozapadnoj Maloj Aziji (današnji Izmit u Turskoj). Ovo je bio glavni grad Avgusta istočne polovine carstva. U blizini Nikomedije je 330. godine Konstantin Veliki izgradio Novi Rim, Konstantinopolj.
2. Sirmium (današnja Sremska Mitrovica) je bio prestonica Cezara Istoka.
3. Mediolanum (današnji Milano u Italiji) je bio prestonica Avgusta Zapada.
4. Augusta Treverorum (današnji Trir u Nemačkoj) je bio prestonica Cezara Istoka.

Sistem tetrarhije je nažalost doveo do krvavog gradjanskog rata iz koga je Konstantin Veliki izašao kao pobednik. Tetrarhijske prestonice ostaju glavni gradovi oko kojih se narednih decenija obrazuju osnovne administrativne i vojne upravne jedinice carstva, pretorijanske prefekture. Istoričari se spore da li su prefekture formirane od strane Konstantina ili njegovih naslednika. Svaka prefektura se sastojala od manjih administrativnih jedinica koje su nazvane dijaceze. Postojale su četiri prefekture:

1. Oriens (Istok)
2. Illyricum
3. Italia et Africa
4. Gallia

Za razliku od ostalih prefektura, rana administrativna istorija Ilirikuma je bila turbulentna. Ova prefektura je uspostavljana, ukudana i deljena. Kada su sinovi Konstantina Velikog podelili carstvo na tri dela, formirana je 337. godine centralna Prefektura koja je obuhvatala Italiju, Ilirikum i Afrriku. Izgleda da su tri dijaceze Makedonija, Dakija i Panonija prvi put grupisane u posebnu prefekturu 357. godine za vreme Konstancija II. Ovako organizovana prefektura ostaje do 361 kada je car Julijan ukida, da bi bila obnovljena u periodu cara Gracijana od 375. do 379. Zatim, 379. godine Dijaceza Panonija zajedno sa Sirmijumom biva pridružena Prefekturi Italiji i Africi pod novim imenom- Dijaceza (zapadni) Ilirik. Istočni Ilirik narednih godina biva dva puta organizovan kao posebna prefektura i ukidan i priključivan Italiji.

Posle smrti Teodosija I i konačne podele carstva na istočni i zapadni deo, 395. godine

istočni deo Ilirika sa dijacezama Dakijom i Makedonijom ostaje kao posebna prefektura sa centrom u Solunu. Ipak, Zapadno Rimsko carstvo je nastavilo da polaže pravo na ovu prefekturu, a naročito na Dakiju koja je bila u latinskom govornom području. Zapadni rimski car Valentijan III 437. godine priznaje suverenitet Istoka nad celom Dakijom i Makedonijom, tj. Prefekturom Ilirik.Na kratko, u periodu od 437 do 441 godine prestonica je bila vraćena u Srmijum. Zbog stalnih napada varvara Solun nastavlja da bude centar ove prefekture sada Istočnog rimskog carstva.

Justiniana Prima

Justinijan I 535. donosi odluku da pored mesta njegovog rodjenja bude izgradjena nova prestonica Ilirika, Justiniana Prima. Justiniana Prima je trajala od 535. do 613. godine kada su je razrušili Avari i Sloveni.

Ovaj grad je umesto Soluna postao administrativni centar Prefekture Ilirik, centar Dijaceze Dakija i novoformirane autokefalne Arhiepiskopije Justiniana Prima. Formiranjem arhiepiskopije teritorija Dakije tj. današnje Srbije je isključena iz jurisdikcije rimskog Pape.

Arheološki lokalitet Justiniana Prima ili kao se danas naziva Caričin grad, se nalazi na 7 km od Lebana, a 60km od Niša.

Caričin Grad leži na blagim padinama koje se spuštaju od planine Radan ka leskovačkoj kotlini. Samo nalazište prostire se na platou od 42.000 m2. Istraživanje ostataka grada, započeto je 1912. godine i traje do danas uz određene prekide. Prvi istraživač grada bio je Vladimir Petković, otkrićem veličine grada, ostacima mozaika, mnoštvom arhitektonske plastike, izneo je prve hipoteze da se radi o Justinijani Primi.

Grad je bio okružen bedemima, a pored spoljnih utvrđenja otkriveni su i unutrašnji bedemi koji grad dele na tri dela: Gornji, Srednji i Donji. Na najuzvišenijem mestu u gradu sagrađen je Akropolj - sedište crkvene uprave, okružen snažnim bedemima, u središnjem delu ističe se centralni kružni trg gde se odvijao javni život grada .

Gradske ulice su popločane pravougaonim krečnjačkim pločama, uokvirene pokrivenim tremovima sa stubovima na kojima se oslanjaju lukovi arkada. Na Akropolju se nalazi kompleks episkopske palate ( imala je podno grejanje koje se zagrevalo toplim vazduhom - hipokaust ), velika katedralna crkva sa tri apside, atrijumom i krstionicom, koji spada u red najmonumentalnijih spomenika vizantijske arhitekture na balkanskom poluostrvu. U stambenom delu grada, blizu trga - foruma, otkopana je trobrodna bazilika sa kriptom, pronađeni su fragmenti podnog mozaika i fresaka. Jugoistočno od foruma bila je treća crkva, krstoobrazna bazilika sa atrijumom. U predgrađu je otkopana dvojna bazilika i južno od nje peta bazilika, trobrodna sa trakseptom, narteksom i atrijumom, izvan gradskih zidina nađena je šesta crkva, trikonhos sa otvorenim narteksom i atrijumom, sve ove crkve podignute su u VI veku.

Spomenici crkvene i svetovne arhitekture po svojoj urbanističkoj postavci, po skupocenim mozaičkim podovima i raznovrsnom dekorativnom plastikom u potpunosti odgovaraju Prokopijevom opisu Justiniane Prime.

Blogged with Flock

Viničko blago

U okolini Niša je, 1936. godine, prilikom poljoprivrednih radova pronađen najveći nalaz antičkog novca u celokupnoj svetskoj istoriji.

Ostava novca pronađena je slučajno prilikom riljanja za vinograd januara 1936 god. kada je kameničanin Todor Mišić sa još dvojicom nadničara duboko orao njivu pri čemu mu je ašov zapeo na dubini oko 40 cm. o nešto tvrdo. Misleći da je reč o kamenu pozvao je nadničare da mu pomognu te oni pošto dobro zapeše izvukoše predmet koji se pred njima raspade i pod nogama im se prosu tovar novčića. Todor je naredio nadničarima da nastave da rade rekavši im kako se radi ostarom novcu bez ikakve vrednosti te da ga treba vratiti u zemlju.
Po padu mraka Todor se vratio na njivu i pokupio iskopani novac a nadničarima je dao uz nadnice i po jednu šajkaču novčića rekavši im da o tome ne govore nikome. U sadržju novca bilo je tu srebrnjaka, posrebrenih, bakarnih, zlatnika i drugih navčanica iz doba vladavine Trajana, Antonija Pia, Marka Aurelija, Komoda i obe Faustine. Vlastima je prijavljen samo manji deo nalaza u težini od 28,3kg.

Posle samo dva meseca od prvog pronalaska dolazi i drugi veliki nalaz rimskih novčića na Viniku. Nalaz je pronađen u ostacima rimske vile iz trećeg veka na brdu Vinik, nekoliko desetina metara od železničke pruge prema selu Kamenica. Na ovom lokalitetu i danas su vidljivi površinski ostaci rimske građevine od kamena i opeke, uobičajenog izgleda i karaktera, kao i ostale antičke vile na teritoriji današnje Srbije, samo što je ova na brdu Vinik krila do tada neviđenu tajnu. Vila je imala zidove male debljine i, po svemu sudeći, bila je privremenog karaktera, a otkrila su je Vladimir Djordjević i Dragutin Stevanović takodje prilikom riljanja vinograda na porodičnom imanju. I ranije su njih dvojica nalazili rimske predmete i stari novac na svom posedu, ali tome nisu pridavali veliki značaj, jer je tako nešto bilo uobičajeno u Srbiji tog doba. Tada nije bilo divljih arheologa da metal-detektorima i dubokim oranjem prekopavaju i uništavaju lokalitete, već je običnom obradom zemlje, na površinu izlazilo neslućeno blago. Netaknuti lokaliteti su bili veoma izdašni tako da su se ostave od nekoliko stotina primeraka rimskog novca smatrale uobičajenim, a danas se i one od samo nekoliko komada smatraju velikim otkrićem.

Da se vratimo na kameničku ostavu i njen značaj u savremenoj arheologiji i numizmatici. Plug koji su koristili srećni nalazači, zakačio je same temelje rimske građevine i vrhove zemljanih pitosa u kojima su bile smeštene kožne kese, pune rimskih denara. Pitosi su bili poređani uz sva četiri zida obe prostorije rimske zgrade i nalazili su se na dubini od oko pola metra. Prilikom iskopavanja pitosa, kožne kese su se raspadale i u svakoj je bilo smešteno nekoliko stotina rimskih denara kovanih od prvog do sredine trećeg veka. Denari su bili izuzetno očuvani, tako da možemo tvrditi ili da su bili kratko u opticaju, ili da uopšte nisu ni puštani u opticaj. U kesama su bili spakovani po vladarima i godinama kovanja, i po takvom karakteru nalaza pripadali su ili civilnoj provincijskoj blagajni ili vojnoj carskoj riznici. Novac je kovan od gotovo čistog srebra i sadržavao je dosta retkih, do tada nepoznatih primeraka, a u sklopu ostave, pronađeni su i kalupi za kovanje, što nam potvrđuje službeni status pronađene blagajne. Iznenađuje količina novca iz ostave, koja je po očevicima iznosila skoro deset tona, što bi odgovaralo brojci od oko 3,5 miliona komada denara, i predstavlja najveći i najvredniji nalaz antičkog novca u istoriji. Vlastima je prijavljeno samo 23kg novca. Interesantno je da je zajedno sa novcem nađeno i par primeraka kalupa a sam novac po svemu sudeći nije bio u upotrebi što daje osnov za pretpostavku za postojanje dele državne riznice koja je stradala u katastrofalnom napadu rušenja krajem III veka prilikom najezde Gota. Mnogi su pripisivali ovu ostavu vojnom štabu cara Klaudija II Gotskog i njegovoj pobedi nad Gotima kod Naisusa.

Glas o nalazu se brzo pročuo i mnogi strani muzeji su poslali svoje agente da otkupe što veće količine, jer nalazači nisu imali predstavu o pravoj vrednost pronađenog novca, pa su ga prodavali na kilograme kao lomljeno srebro. Britanski i Berlinski muzej, Metropoliten, Luvr i ostali, kupili su ogromne količine novca iz nalaza i tek su, zahvaljujući ostavi iz Kamenice, tada formirali svoje čuvene zbirke rimskog novca. Jedan, vrlo mali deo tog nalaza dospeo je i u naše muzeje: Narodni muzej iz Beograda otkupio je 37 kilograma, a niški muzej 17 kilograma srebrnih rimskih denara iz Kamenice.
Ono što je pronalazak novca na Viniku izazvao bila je " zlatna groznica" pa se tako na obronke Vinika sjatila družina ne samo iz Jugoslavije nego i iz Evrope da prekopava Vinik sve dublje idublje i ta zlatna groznica ne jenjava ni dan danas; još uvek se traga za navodnim zakopanim blagom Cara Konstantina. Novac koji je pronađen, švercovao se čak i balonima napunjenim kameničkim vinom a pričalo se i da su pojedini ministri tadašnje Jevtićeve vlade bili umešani u šverc novčića. Interesantno je da ta groznica traje i danas pa se na Viniku često mogu naći rupe i jame koje su ostavili tragači za rimskim blagom.

Bitka kod Naissusa

„Parti podigli oholu glavu, dok vladari Palmire tvrde da su jednaki rimskom avgustu. Ceo

Egipat i sirijske provincije su se odmetnule, Galija je izgubljena, Norik i dve Panonije su

opustosene, cak i sama Italija, kraljica svih naroda, plakace nad ruinama brojnih unistenih

gradova...”

Sredina treceg veka mozda je najtamnije i najteze razdoblje istorije poznog Rimskog carstva.

Bes bogova okrenuo se protiv Rima, a vladari toga doba nisu uspeli da ih umilostive. Drzavu su kidali sa svih strana poput nekog roba stavljenog na tocak za mucenje. Jedan savremenik u to doba opisao je kako se provincija po provincija odvaja od carstva.

Ipak jedan dogadjaj, bitka kod Naisa je preokrenula tok istorije. Galija, Klaudije i Aurelijan, tri cara su u toku svojih vladavina obnovili teško uzdrmano carstvo.

Bitka kod Naissusa

Naissus-najveći grad Rimske provincije Gornja Mezija (Moesia Superior), godina 268. p.n.e. tu će se odigrati jedna od najkrvavijih bitaka u rimskoj ratnoj istoriji. Horde Gota krajem 267. i početkom 268. god. prelaze Dunav i počinju sa pustošenjem i pljačkanjem rimske provincije Panonija (Pannonia), gde uništavaju nekoliko gradova do temelja. U proleće iste godine imperator Galenije (Galenius) je vojnom akcijom potukao Gote na njihovoj teritoriji u nastojanju da suzbije njihovu tendenciju za prelaskom na druge rimske provincije, ali su unutrašnja trvenja i pobune u carstvu dovele do nemogućnosti da se plan sprovede do kraja i spreči da Goti prodru dublje u teritoriju Rima. Prilično okuraženi pobedama, Goti nastavljaju sa laganim prodorom u druge provincije na Balkanu tokom celog leta 268. god. pa Rimski senat već veoma zabrinut rešava da Gote sačeka i prekine njihovo osvajanje. Prema izvorima koje su ostavili antički istoričari kao što su Tacit, Ptolomej, Plinije i drugi, Goti su došli iz Skandinavije pa su prešavši na desnu obalu reke Visle tokom I veka nove ere počeli da se sele na jug. Oni se nisu bavili stočarstvom kao ostala nomadska plemena, već isključivo zemljoradnjom ali su preduzimali seobe čim bi zemlja postala neplodna. Plemićki stalež kod Gota bio je konjica a prava snaga njihove vojske bila je u pešadiji koja je preferirala formaciju klina. U bitku su ulazili sa velikom vikom, divljačkim naletima i tako su imali više efekata dok im je odbrana bila slaba strana. Od naoružanja koristili su drvene štitove, dvosekle mačeve srednje dužine, kratka koplja pogodna za bacanje, luk i strele koje su sudeći po vrhovima koji su pronađeni u artefaktima imali oblik lovorovog lista. Ipak, ne toliko neorganizovano velike formacije Gota ali i Herula, Peukina kao i Gepida kreće u pohod na rimsku teritoriju. Imperator Galenije, budući car Klaudije II i general Aurelije sakupljaju trupe kod antičkog Naissusa sa ciljem da jednom za svagda otklone opasnost. Oni kreću u brzom tempu iz Italije pa preko Sirmiuma i Viminacijuma dolaze u oblast Naissusa. U kampanju su uključene jedne od najboljih i najiskusnijih Rimskih legija toga doba. Na bojno polje Galenije izvodi novoformiranu mobilnu armiju comitatus koja je sastavljena uglavnom od pretorijanaca i formacije vexillationesa, trupa formiranih pri rimskoj vojsci da ad hoc spreče eventualne krize na rimskim granicama. Legionari su bili iz sledećih legija: II Parthica, I Minervia, XXX Ulpia Victrix, VIII Augusta, XXII primigenia, I, II, i III Italica, X, XIII, XIV Gemina, I i II Adiutrix, IV Flavia Felix, VII i XI Claudia i V Macedonica. Car Galijen je po prvi put u rimskoj vojnoj istoriji formirao i nezavisne konjičke jedinice koje treba da pariraju lako pokretnim trupama varvara.

Do borbe je došlo septembra meseca 268. god. kada su Goti masovno krenuli na oblast Naissusa u hordama, nevični taktičkom ratovanju ali okuraženi svojom masovnošću. Bitka se razvila sa obe strane reke Nisse (danas Nišava), preteći što se i obistinilo da se pretvori u pravi masakr. U samom startu bitke dalmatinska konjica razbila je napad teških Gotskih konjanika koji su krenuli u juriš nadajući se da će njihova masovnost da razbije prvu liniju Rimske odbrane što se nije desilo. To je naišlo na iznenađenje kod Gota pa su oni počeli da se povlače prema svom baznom logoru, ali je rimska vojska ovo iskoristila za kontraofanzivu pa je u pravom haosu koji je nastao udarom legija ubijeno i ranjeno između 30000 i 55000 Gota dok je više hiljada zarobljeno. Većina zarobljenih Gota našlo se u službi Rimske vojske tokom ratnih kampanja Klaudija II i Aurelijana. Klaudije posle ove pobede dobija epitet Ghoticus-Gotski. Ova pobeda Rimljana zaustavila je Gote tako da skoro čitav vek nisu prelazili granicu sa Rimskom imperijom.

Nakon ove bitke dolazi i do smene na prestolu. U zaveri je Galijen ubijen i Klaudije preuzima vlast. Historia Augusta beleži da je bilo čak 30 pretendenata na presto tako da je Galijan godinama živeo svestan namera svojih konkurenata da mu oduzmu život i preuzmu vlast.

Iako nekoliko istorijskih izvora svedoci o tome kako je Klaudije (kasnije prozvan Gotski) postao rimski car, detalji ipak nisu u potpunosti jasni. No, prica bi, ukratko, izgledala ovako: Jedno vece, u toku opsade pobunjenog Mediolanuma (danas Milano), u sator cara Galijena upadose vojnici javljajuci da se neprijatelj iznenada priblizava. Car, ne cekajuci da navuce zastitni oklop, pojuri u susret napadacu. Ali, nedaleko od satora, vrebala je zavera - jedna strela poletela je iz mraka i smrtno pogodila Galijena (pricalo se da ju je uputio Cekropije, komandant konjice). Zaverenici zatim objavljuju da je car na samrti za svoga naslednika proglasio jednog od najuglednijih vojskovodja - Marka Aurelija Valerija Klaudija. Imajuci u vidu da je Galijen imao sina, kao i brata, izbor Klaudija za naslednika ocito je bila izmisljotina samih zaverenika. Ali, nakon vesti o carevom ubistvu, vojska se buni. Medju vojnicima bivsi car imao je dosta pristalica. Bilo je potrebno da Klaudije objavi nagradu od po dvadeset zlatnika svakom vojniku, kako bi se stvari kako-tako smirile.

Ubrzo, do Klaudija je stigla vest o novoj najezdi plemena Jutunga i Vandala koja su upala preko Dunava u Retiju i Panoniju.Ostavivsi komandu na Balkanu svom zemljaku Aurelijanu, Klaudije je stigao u Sirmijum (danas Sremska Mitrovica), kako bi predvodio vojsku u pohodu na sever. Ali, umesto varvara, docekao ga je drugi, jos strasniji neprijatelj - kuga.

Tacno devedeset godina nakon smrti cuvenog cara - filozofa Marka Aurelija, jos jedan rimski car - Klaudije Gotski - umro je od kuge u istom gradu na Savi u kome je umro i Marko Aurelije - u Sirmijumu. Tako je nakon skoro sezdeset godina i ne manje od sedamnaest rimskih careva (razdoblje od 211 - 270), koji su u nizu svi izgubili zivot nasilno, Klaudije II bio prvi car koji je umro prirodnom smrcu iako doduse i on prerano. Bez sumnje, biti rimski car u III veku bilo je opasno zanimanje.

Vladavina Klaudija Gotskog zanimljiva je jos iz jednog razloga. Pre njega, samo su dva rimska cara (Maksimin I i Trajan Decije) poticali sa Balkana. Od njegovog doba, pa tokom vise od jednog veka, to jest od 268. godine pa sve do 378. godine (kada je otpocela vladavina cara Teodosija I Velikog) sa malim izuzetkom skoro svi rimski carevi poticali su sa Balkana, a prvenstveno sa prostora danasnje Srbije (izuzetak su bili samo car Karus i njegova dva sina u toku tri godine 282-285).

Svi ti carevi poticali su iz romanizovanog stanovnistva Podunavlja (Ilirik, Mezija, Panonija, Dalmacija) koje je vec dugo bilo glavni izvor zivotnosti i energije za posustalo carstvo. Seljaci iz nasih krajeva postajali su dobri i hrabri vojnici, sposobni oficiri, cvrsti i surovi komandanti rimske vojske koji su, i kada su od svojih saboraca proglasavani za careve, u prvom redu ostajali vojskovodje.

Istovremeno, oni su bili i nepokolebljive rimske patriote, ponosni na blistavo nasledje rimskih „predaka”, nasledje ciji opstanak je zavisio od njihove licne preduzim-ljivosti ihrabrosti. Ti ljudi skromnog porekla i jos skromnijeg obrazovanja nisu pisali filozofske beleske niti poeme poput nekih svojih prethodnika. Najcesce su imali tek osnovno znanje latinskog jezika. Njihova pamet i mudrost zasnivali su se na seljackom i vojnickom zdravom razumu, sposobnom da brzo shvati osnovne zadatke i ogromne teskoce carstva i da im trazi jednostavna, uvek primenljiva resenja.

Rodjeni daleko od foruma, obavijeni u purpur, ti podunavski vladari isticali su svoje latinsko nasledje sa dirljivom upornoscu i iskrenoscu, prikazujuci drevni lik rimske vucice na svom novcu, spremni da uloze svoju krv i svoj zivot za opstanak, za obnovu, za vecitu slavu carstva.

Aurelijan je jedan od najvecih rimskih careva poznog Rimskog carstva. Iako je vladao nepunih pet godina, postigao je sjajne uspehe u obnovi carstva, koje je vec bilo na ivici propasti, vodeci u svakoj godini svoje kratkotrajne vlasti bar po jedan rat iz koga bi izlazio kao pobednik

Aurelijan je bio prisutan u Sirmijumu onoga dana kad je car Klaudije II Gotski umro od kuge. Odmah nakon toga, u istom gradu, ilirske legije 270. godine proglasavaju Aurelijana za novog cara. Nije stoga neobicno sto on, nesto kasnije, na svom novcu slavi „genija i vrline” svoje rodne Ilirije (genius Illiryci, virtus Illiryci).

Prva godina Aurelijanove vlasti nije obecavala nista dobro. Oslobodivsi se suparnika, Klaudijevog mladjeg brata Kvintilija koji je vladao samo tri meseca, Aurelijan se suocio sa ustankom u samom glavnom gradu Rimu u kome nezadovoljni radnici iz carskih kovnica novca dizu ustanak i objavljuju ime svog carskog kandidata. Tek sto je ustanak u krvi ugusen, na Italiju se obrusava jos jedna od germanskih najezdi. U vise bitaka protiv varvarskih plemena u Italiji i na Dunavu i nakon nekoliko neuspeha ili delimicnih uspeha, Aurelijan krajnjim naporom ipak uspeva da razbije horde Vandala, Jutuga i Sarmata. Iako u narednih stotinu i vise godina varvari nece upadati u Italiju - sve do najezde Alarikovih Gota 401. godine - car Aurelijan to nije mogao unapred da zna. Shvatao je samo da je sigurnost glavnog grada carstva ugrozena. Stoga donosi odluku zbog koje se njegovo ime i danas cesto pominje u savremenim turistickim vodicima grada Rima: on naredjuje da se izgrade nove, masivne zidine kojima ce biti opasan ceo grad Rim.

Utvrdivsi svoju vlast u samom sredistu carstva, imperator iz Mezije krece u obnovu njegovog jedinstva. Naime, tih godina Rimsko carstvo raspalo se na nekoliko politicki potpuno nepovezanih podrucja. Pored zakonitog cara u Rimu, na zapadu je vec vise od decenije postojalo potpuno nezavisno Zapadno ili Galsko carstvo. Na istoku se kraljevstvo Palmire (grad raskrsnica puteva u Siriji) pod upravom lepe kraljice Zenobije prosirilo na prostore od Male Azije do samog Egipta, zitnice i trbuha samog Rima.

Prvi korak koji Aurelijan cini u obnovi jedinstva Rimskog carstva nije osvajacki, nego prvenstveno odbrambeni. Godine 272. car donosi do tada necuvenu odluku: naredjuje da se jedan deo osvojenih podrucja potpuno napusti i da se rimske legije, kao i sve latinizovano stanovnistvo, povuku na nove, sigurnije i utvrdjenije granice. Rec je o napustanju Dakije, prekodunavske provincije na prostoru danasnje Rumunije, koju je uz najvece napore jos u 2. veku osvojio car Trajan. Tako se, prvi put nakon skoro hiljadu godina, sirenje rimske drzave zaustavilo i ona je, i zvanicno, pocela da se osipa.

Ovu hrabru odluku, donetu, verovatno, ne toliko kao posledica politicke dalekovidosti koliko pod pritiskom beznadeznih okolnosti, pratio je i jedinstven politicki potez koji je trebalo da spase „obraz” caru i vlasti. Dakija nije jednostavno napustena i zaboravljena, nego su, istovremeno, stvorene dve nove provincije pod nazivom Dakija.

Ali, te provincije nalazile su se sada sa juzne, a ne sa severne strane Dunava: Dacia Ripensis (podunavska Dakija) i Dacia Mediterranea, sa glavnim gradom Serdikom (Sofija) u koju su spadali krajevi istocne Srbije, kao i grad Naissus (danasnji Nis). Tako je, bar zvanicno, Rim i dalje zadrzao provinciju Dakiju na spisku svojih zemalja. Rimljani su izgubljene teritorije severno od Dunava nazivali Dacia Trajana (prema caru Trajanu, osvajaču Dakije) a novu Dakiju sa južne strane Dunava zvali su Dacia Aureliana.

Nakon sto je pobedio varvare i obezbedio mir u Rimu, car Aurelijan okrenuo je svoje legije na istok. Posle visenedeljnog marsa na istok, presavsi Malu Aziju i obrevsi se u sirijskoj pustinji, krecuci se putevima koje su utabali brojni trgovacki karavani, pod vrelinom Sunca, gazeci usijani kamen i pesak, pred legionarima ce se ukazati prizor tako neobican da su u prvi mah pomislili da su ugledali fatamorganu. Usred pustinje pred njima ce izniknuti grad cudesne lepote, okupan u zelenilu, pun izvora sveze vode, palmi, urmi - carobna Palmira, pustinjska oaza koja je postala srediste velikog kraljevstva! Palmira sa svojim brzim konjanicima i nenadmasnim strelcima, kamilama i karavanima. Mermerna Palmira s ogromnim hramovima od kojih je najveci posvecen bogu Balu. A usred te pustinjske oaze cvetao je jedan cvet - pustinjska ruza po imenu Zenobija.

Zenobija je bila zena mocnog vladara Palmire koji se zvao Odenat. Nakon njegove smrti 267. godine, Zenobija je preuzela upravu u ime svoga sina, koga je proglasila za nezavisnog vladara, prosirivsi vlast na ceo Egipat, glavnu rimsku zitnicu. Zabelezeno je da se Zenobija proglasila naslednicom slavne egipatske vladarke Kleopatre. Bilo je to previse za Aurelijana.

Godine 272. rimska vojska krece na istok da pod okrilje carstva vrati odmetnuto kraljevstvo Palmire. U leto 272. godine u bici nedaleko od Antiohije (Mala Azija), koristeci ratno lukavstvo i posebno uvezban manevar vojske - prividno bekstvo i kontranapad - Aurelijan razbija vojsku koju je poslala Zenobija. Kraljica pokusava da pobegne na istok, u Persiju, ali na samoj granici, u blizini reke Eufrat, sustizu je Aurelijanovi konjanici. Ipak, i sudbina i rimski avgust bice milostivi prema sada vec bivsoj kraljici Palmire. Aurelijan ce postedeti i grad i kraljicu da bi sa zarobljenicom krenuo put Rima.

Nakon pobede na istoku Aurelijan polazi na suprotnu stranu - na zapad, u Galiju koja se desetak godina ranije takodje osamostalila. Godine 273. u ravnici nadomak reke Marne odigrala se bitka u kojoj su se sukobile dve rimske vojske: Aurelijanova i galska, predvodjena carem Tetrikusom. No, usred krvavog okrsaja desilo se nesto sto se retko vidja: predvodnik galske vojske imperator Tetrikus jednostavno je prebegao u protivnicki tabor izrazivsi pokornost zakonitom rimskom caru - Aurelijanu. Za to vreme obeshrabrene galske legije dozivele su potpun poraz. Aurelijan je jos jednom trijumfovao ostvarivsi za samo nekoliko godina jedinstvo Rimskog carstva i pripisujuci sebi jos jednu titulu: obnovitelj rimskog sveta (restitutor orbis romani).

U jesen 274. godine u Rimu je odrzan velicanstven Aurelijanov trijumf ciji se opis sacuvao u hronici kasnog Rimskog carstva poznatoj pod nazivom „Historia Augusta”. Na celu trijumfalne povorke bile su zivotinje: dvadeset slonova, pripitomljene zveri iz Libije kao i dvesta zivotinja iz Palestine, od kojih i cetiri tigra i zirafe. Nakon njih stupalo je osam stotina gladijatora i mnostvo zarobljenih, vezanih varvara koji su, poput ucesnika na nekoj olimpijadi, nosili natpis svoga naroda ili plemena: Baktri, Arapi, Iberi, Persijanci, Goti, Alani, Sarmati, Franci, Vandali, Germani... U koloni je stupalo i deset zarobljenih Amazonki - gotskih zena boraca. Nakon njih, na kraljevskim kocijama, nastupala su dva najpoznatija zarobljenika: galski car Tetrikus i njegov sin, a zatim lepa kraljica Palmire Zenobija, okovana u lance od cistog zlata, u skupocenim haljinama i okicena nakitom.

Iza zarobljenika nastupali su pobednicki rimski narod i vojska: senat, zanatska udruzenja, oklopljeni vojnici - cela Aurelijanova vojska koju je pratio i plen osvojen u pohodima.

Na kraju, nakon gotovo celodnevne smotre, nastupao je lovorovim vencima i purpurom okiceni car. Njegova kola vukla su cetiri pitoma jelena - plen zarobljen u bici s Gotima. Nakon sto se uspeo do Kapitola, ozareni Aurelijan prineo je jelene na zrtvu pred hramom Jupitera.

Trijumf je nastavljen visednevnim igrama za narod: gladijatorskim borbama, pozoristem, cirkuskim predstavama, prizorima lova... Da bi potpuno pridobio narod Rima, car je, po obicaju ranijih careva, ubrzao podelu besplatne hrane narodu: cisto brasno zvano siligineus, svinjsko meso, kao i vino. Aurelijan je mogao da bude zadovoljan. Narod ga je voleo, vojska obozavala, cak su i senatori prikrivali svoju mrznju prema ovom neobrazovanom ilirskom seljacetu...

Olimpijski Fleš Rojal

Ivan Miljković je rodjen 1979. godine u Nišu. U gimnaziji Bora Stanković ga pamte kao mršavog momka koji je fantastično igrao odbojku. Kao gimnazijalac je igrao za lokalni odbojkaški klub "Student" da bi 1997. godine prešao u OK "Partizan". Vrhunac karijere ovog odbojkaša, koji je zbog strahovitog smeča dobio nadimak Ivan Grozni, je došao već u njegovoj dvadeset prvoj godini.
Prvi oktobar 2000; samo pet dana pre petooktobarske revolucije. U finalu olimpijskih igara igraju Jugoslavija i Rusija. Igra se treći set i Jugoslavija ima meč loptu. Lopta ide prema mladom Ivanu koji se sprema za završni udarac. Nakon visokog skoka i snažnog smeča, sledi eksplozija oduševljenja. Sve je gotovo. Odbojkaška reprezentacija Jugoslavije je osvojila svoju prvu olimpijsku zlatnu medalju. Ivan Miljković je na kolenima i glave okrenute nebu zahvaljuje Bogu na ovom uspehu. Traje pobedničko slavlje.
Ipak, u tom trenutku niko na terenu nije bio svestan važnosti ove pobede za istoriju sporta. Jugoslavija je ovim zlatom uspla do postane država koja je na olimpijskim igrama bila šampion u pet najpopularnijih timskih sportova: fudbalu, košarci, rukometu, vaterpolu i odbojci. Smeč Ivana Groznog je Jugoslaviji doneo olimpijski fleš rojal.

Sve je počelo u Rimu četrdeset godina ranije. Na olimpijskim igrama 1960. godine, posle tri uzastopna srebra, fudbaleri Jugoslavije su za svoju zrmlju osvojili prvu timsku zlatnu medalju. Sledili su ih vaterpolisti 1968. u Meksiku, pa rukometaši 1972. u Minhenu. Košarkaši su bili zlatni 1980. u Moskvi, rukometaši i vaterpolisti ponovili su zlato 1984. u Los Andelesu, a vaterpolisti odbranili tron u Seulu 1988, Godine 2000. konačno je red došao na fenomenalne odbojkaše. Ako se svemu dodaju tri srebrne medalje košarkaša (1968, 1976, 1996) i jedna bronzana (1984), dve bronze rukometaša (1988, 2000), bronza fudbalera 1984. i srebro 1980. i bronza vaterpolista 2000, lako je vidljivo da je Jugoslavija, uz bivši SSSR, bila najuspešnija zemlja u kolektivnim sportovima na olimpijskim igrama u poslednje četiri decenije. Uspesi u timskim sportovima su ostali deo našeg nacionalnog identiteta. Skandiranje "Ju-go-slavija" je decenijama odjekivalo stadionima širom sveta

Ipak, nedugo nakon uspeha odbojkaša, Jugoslavija je prestala da postoji. Naslednik ove sportske velesile je današnja Srbija.

Tabela. Države osvajači zlatnih olimpijskih medalja u timskim sportovima

Lili Marlen

Pred kasarnom
Pred glavnim ulazom,
Stajao je jedan fenjer
I stoji još pred njom
Ako se ponovo budemo videli
Kod tog fenjera ćemo stati
Kao nekad, Lili Marlen.

Naše dve senke
Izgledale su kao jedna
Po tome je svako video
Koliko se volimo
I svi ljudi neka vide
Pod svetlom kako stojimo
Kao nekad, Lili Marlen.

A u to poviče stražar
I trubač zasvira povečerje
To može koštati tri dana
„Druže, odmah dolazim“
Kažemo jedno drugom „doviđenja“
A tako sam želeo da odem sa tobom
Sa tobom, Lili Marlen.

Fenjer zna tvoj korak
I tvoj lepi hod
Svaku noć on gori
A mene je već zaboravio
I ako mi se dogodi najgore
Ko će kod fenjera stajati
Sa tobom, Lili Marlen?

Iznad ovog tihog mesta
Duboko pod zemljom
Uznose me kao u snu
Tvoje ljupke usne
I kad se zatalasa magla u ovim kasnim satima
Stajaću kod tog fenjera
Kao nekad, Lili Marlen.

Hans Lajp, 1915.

Najpoznatija nemačka pesma svih vremena, „Lili Marlen" u izvođenju Lale Anderson emitovana je prvi put 18. avgusta 1941, preko talasa Radio Beograda. Iz glavnog grada Jugoslavije emitovana pesma bila je upućena pre svega nemačkim vojnicima u Severnoj Africi koji su se pod vođstvom „pustinjske lisice", generala Manfreda Romela, kretali ka El Alameinu. Medjutim, neočekivano Lili Marlen je postala himna vojnika na obe zaracene strane. Kako piše dnevnik „Frankfurter Rundšau", „najizvođenija nemačka pesma imala je za posledicu pre svega to što Nemačka i Nemci nisu bili vezivani isključivo za nacistički teror i ratne užase".
Originalan tekst, "Pesma mladog stražara", napisao je vojnik Hans Lajp (Hans Leip) u Prvom svetskom ratu. Stihovi su nastali pre Lajpovog polaska na Ruski front 1915. Ime devojke iz stiha, Lili Marleen, Hans je "stvorio" kombinujući ime svoje devojke Lili, i ime devojke svog prijatelja, mada je moguće da mu je to ime palo na pamet dok je bio na straži, posmatrajući mladu bolničarku Marleen koja mu je mahnula dok je nestajala u večernjoj izmaglici. Svoju pesmu objavio je u zbirci poezije 1937. Pesma je privukla pažnju Norberta Šulca (Norbert Schultze), koji je komponovao muziku."Lili Marleen" je od početka dočekana rezignirano. Gebelsu se nije dopadala, on nije želeo pesmu, želeo je marš. Ni čuvena Lale Andersen (Eulalia Bunnenberg) nije želela da je peva. Snimila je "Lili Marleen" uoči rata ali se pesma prodala samo 700 primeraka. Ubrzo je zabranjena zbog svog melanholičnog karaktera, ali ta zabrana kasnije, nije mogla sprečiti njenu popularnost.
Nakon okupacije Jugoslavije, uspostavljen je okupacioni „Soldatensender Belgrad“ („Vojnički radio Beograd“), koji je emitovao vesti i propagandu nemačkim trupama u Africi. Poručnik Karl Hanjc Rajntgen (Karl-Heinz Reintgen), upravitelj Radio Beograda imao je prijatelja u Afričkom korpusu koji je voleo tu pesmu. On je emitovao "Lili Marleen" po prvi put 18. avgusta 1941. General Armije Romel (General Feldmarschall Rommel) takođe je voleo pesmu i zatražio je od Radio Beograda da uključi pesmu u svoj redovni program, što je i učinjeno. "Lili Marleen" postaje zaštitni znak emisije i emitovana je svakodnevno u 9:55 časova s večeri, na samom kraju programa.
Nakon što je pesma otišla u etar, više se ništa nije moglo učiniti. Uskoro postaje popularna i među savezničkim vojnicima, što je izazvalo zabrinutost, pa se počelo raditi na engleskoj verziji. Britanski izdavač J.J. Filips (J.J.Philips) bio je zaprepašćen kada je čuo kako je grupa engleskih vojinka peva u originalu, na nemačkom. Nakon što ih je ukorio, jedan od njih mu je uzvratio: "Zašto je vi ne napišete na engleskom?".
Filips i tektopisac Tomi Konor (Tommie Connor) uskoro izdaju englesku verziju 1944. Pevala ju je En Šelton (Anne Shelton), kao i Vera Lin (Vera Lynn) preko BBC-a. Britanska 7. armija usvojila je pesmu. Pevana je u vojnim bolnicama i emitovana preko ogromnih propagandnih zvučnika uzduž frontovske linije, u oba pravca.
Marlen Ditrih (Marlene Dietrich) ju je javno izvodila - što je kasnije demantovala.Smatra se da je prevedena na 48 jezika, uključujući ruski i hebrejski. Priča se da je Tito uživao slušajući je. Lako je moguće da je Lili Marlen najpopularnija pesma svih vremena - verovatno zbog univerzalne ljubavne teme. Lale Anderson je na pitanje, može li objasniti toliki uspeh "Lili Marlen", odgovorila:
"Može li vetar objasniti, zašto postaje oluja?"
I pored ovako pompezne izjave, poznavaoci tvrde da je Lale Andersen čitavog života mrzela tu pesmu i pevala je na silu. Njena verzija "Lili Marleen" mozda utoliko zaostaje za izvođenjem Marlen Ditrih ili Mimi Tome. Ironično, "Lili Marleen" joj je spasila život nakon pokušaja bega u Švajcarsku, kada je bila uhapšena od strane Gestapoa.

Blogged with Flock

Bojno polje Srbija – priča o tri tvrdjave

Ratovi Osmanske i Habsburške monarhije tj. Turske i Austrije su se u 18. veku vodili na teritoriji današnje Srbije. Tri mira i tri velike tvrdjave su obelezile ovu epohu.

Najpre je 1699. Karlovačkim mirom granica izmedju dva carstva vraćena na Savu i Dunav. Turci u tom periodu grade i utvrdjuju Kalemegdansku tvrdjavu a Austrijanci Petrovaradinsku tvrdjavu.

Turci su, svesni strateškog značaja Beograda pristupili prvoj značajnijoj rekonstrukciji zastarele srednjovekovne kalemegdanske fortifikacije. Za upravnika radova postavljen je austrijski prebeg, venecijanski graditelj Andrea Kornaro. Novoizgradjena artiljerijska fortifikacija, ostvarena bez bastionih trasa koje su u to vreme drugde vec bile praktikovane, pokazala se kao nedovoljno efikasna u odbrani, posto su je 1717. godine Austrijanci sa Eugenom Savojskim osvojili i to uz relativno male zrtve.

Petrovaradinska tvrdjava

Habzburško carstvo je izgradnjom petrovaradinske tvrdjave želelo da spreci povratak Otomanske imperije u srednju Evropu. Da bi u tome uspelo obezbedilo je i novac i najbolje arhitekte. Po velicini i brojnim odbrambenim kulama, kapijama, zgradama i podzemnim vojnim galerijama, stvoreno je remek-delo u sistemu fortifikacije.

Petrovaradinska tvrdjava je danas po velicini druga tvrdava u Evropi, posle Verdena, i najbolje ocuvani fortifikacijski objekat tog tipa. Prostire se na 120 hektara a u njenoj izgradnji ucestvovalo je dnevno i po 40.000 ljudi.

Sastoji se iz pet tvrdava, Gornje, Donje, Hornverka, Brukšanca i Inzelšanca, koje su funkcionalno spojene u jednu celinu, pa je zovu i Gibraltar na Dunavu.

Radove na izgradnji Petrovaradina prekida izbijanje novog Austrijsko-turskog rata (1716-1718). U nastojanju da izmeni odluke Karlovačkog mira Turska je preduzela pohod na Austriju. Princ Eugen Savojski došao je u Futog 9. jula 1716. godine sa 42.000 pošaka i 23.000 konjanika. U Petrovaradinskoj tvrđavi se već nalazilo 8.000 vojnika. Tokom 26, 27 i 28 jula Veliki vezir Damad Ali-paš a je prešao Savu sa oko 150.000 vojnika. Između Petrovaradina i Karlovaca došlo je do sukoba sukoba dve vojske. Eugen Savojski je briljantnom taktikom uspeo da potpuno porazi Turke. Čak je i sam Veliki vezir izgubio život. Nakon bitke kod Petrovaradina Eugen je u narednoj godini osvojio Temišvar i Beograd čime su stečeni povoljni uslovi za sklapanje mira u Požarevcu 1718. godine kojim je Austrija dobila Banat i deo Srbije severno do Zapadne Morave.

Kalemegdanska tvrdjava

Pod austrijskom dominacijom Beograd je u prvoj polovini XVIII veka (1717-1739) doživeo velike promene. Planskom izgradnjom naselja, podizanjem raznih novih zdanja i doseljavanjem katoličkog stanovništva grad je izgubio orijentalne karakteristike i brzim tempom sticao izgled evropskog baroknog naselja. Najkrupnije promene dogodile su se sa njegovom fortifikacijom, posto su Austrijanci odlucili da sistematski pristupe resavanju pitanja odbrane Beograda. Po projektu Nikole Doksata de Moreza tada je izvrsena velika rekonstrukcija beogradskih utvrdjenja: u ovom graditeljskom poduhvatu koji je trajao punih 15 godina, grad je konacno dobio savremenu artiljerijsku tvrdjavu, oblikovanu uglavnom u skladu sa fortifikacionim principima francuskog graditelja i marsala Sebastiana Vobana. Zapocela je i izgradnja varoskih utvrdjenja, bastione trase na potezu od obale Save, linijom danasnjih Kosancicevog, Toplicinog i Obilicevog venca, preko Trga Republike i Dorcola do obale Dunava. Kalemegdan se pretvara u jednu od najvećih i najbolje utvrdjenih gradova Evrope.

Niška tvrdjava

U isto vreme, Turci isterani iz Beograda, 1719. godine otpočinju izgradnju novog uporišta koje će učvrstiti granice carstva. Sultanovom poveljom od 19. februara 1719. otpočela je izgradnja velike tvrdjave u Nišu. Niš tada postaje centar Beglerbegluka Rumelije, tj. turskih poseda u Evropi.

Radovi su počeli proleća iste godine po projektu turskih lagumaša, braće, carskog glavnog arhitekte Mehmed age i lagumdži baše Mustafa age. Za izgradnju tvrdjave su angažovane spahije iz deset sandžaka rumelijskog beglerbegluka, a 1722. iz 14 sandžaka. Bilo je to ogromno gradilište. Putopisac Driša tvrdi da je bilo 10 000 spahija. Tokom 1923 je angažovano 40 carigradskih majstora kamenorezaca, a bedem je zidalo 400 zidara. Kamen se vadio iz kamenoloma kod Huma, Kamenice i Niške Banje.

Tvrdjava je gradjena po ustaljenom sistemu bastione trase. Poligonalnog je oblika sa sedam nejednakih strana. Ulazni deo spušten je sasvim uz most, a istočni i zapadni bedem pružaju se pod uglom, udaljavajući se od Nišave. Oba ova bedema, završavaju se snažnim bastionima. Severozapadni deo bedema, prema gradskom polju, polukružnog je oblika prelomljenog sa četiri veća bastiona. Izlomljena linija bedema sa dva manja bastiona je i na južnoj strani prema Nišavi. Visina bedema je 8 metara, a prosečna širina 3 metra, dok je ukupna dužina bedema 2100m. Površina tvrdjave je oko 22 hektara.

Završetak glavne, Stambol kapije 1923. godine je obeležen postavljanjem ploče koja slavi sultana i njegovo veličanstveno delo. I danas, arapskim pismom, na ovoj ploči iznad ulaza u tvrdjavu piše:

"Car koji je veličanstven kao Aleksandar, car koji je slavan kao Darije, jeste sultan sultana svetlih Ahmet Han... On načini grad niški po Aleksandrovoj sistemi i stavi dušmaninu gvozdenu prečagu na put. On namesti ovom gradu gvozdene kapije i pozavideše ovom gradu i Rodos i Kandija. Na zidovima gradskim sagradi kule i bedeme mu podiže do svoda nebeskoga. On je već sve uredio. Visina kula ovih ne može se dogledati i u rovovima gradskim načinio je kladenac na kom se svet ogleda. Kapije, zidine i tabije utvrdio je. Svaki zid i svaka kula stoji kao nakostrešeni lav. Juriš kapija pretvori se u izlazak vojničkih džinova. Kroz nju dolazi vojska gradu u pomoć. Svaka kula dostiže najveće svodove... Pre godinu dana dovrši se ova gradska kapija i na njoj se podiže svod. U celoj carevini posta ova kapija najjača zaštita i sultan Ahmet III (1702-1730) načini niški grad najtvrdjim gradom 1723. godine".

Medjutim ovaj "najtvrdji grad" 1737. nakratko osvajaju Austrijanci. Nakon pregrupisavanja snaga Turska uspeva da povrati Niš. Od turske najezde, Niš je branio Nikola Doksat, graditelj Beogradske tvrdjave. On uspeva da pred ogromnom neprijateljskom vojskom povuče posadu grada i spreči potpuni poraz. Njegovi neprijatelji koriste priliku i optužuju ga za izdaju. Doksat je osudjen na smrt i pogubljen na svom Kalemegdanu. Nedugo zatim, Austrijanci pred obnovljenom turskom silom bivaju prinudjni da napuste Srbiju, porušivši pre toga sva utvrdjenja koja su gradili u Beogradu. Beogradskim mirom 1739. godine se završava Austrijska vladavina u srpskim zemljama južno od Save i Dunava.

U narednom veku nije bilo velikih ratova izmedju dva carstva. I u Turskoj i u Austriji dolazi do nacionalnog pokreta srpskog naroda koji je okončan stvaranjem najpre srpskih autonomija (Kneževine Srbije u Osmanskom carstvu i Vojvodine Srbije u Habsburškom carstvu), a zatim i nezavisne države. Moderna, Srbija je rodjena na frontu sukoba dve imperije.

Rat struja i Sićevo

Počasni stanovnik Sićeva, mesta kraj Niša, je slavni srpski pronalazač Nikola Tesla... Okolnosti pod kojima je Tesla postao počasni Sićevčanin liče na filmsku priču. Naoko prosti meštani sela iz južne Srbije oberučke su prihvatili počasnog Sićevčanina na predlog Mate Mateje Radojkovića, narodnog poslanika iz ovog sela, pošto su „mudre glave“ iz Narodne skupštine odbacile finansiranje Teslinih izuma. Obrazloženje je bilo da je to „bacanje para na ludorije“.

Zainatio se Radojković, poslanik opozicione Pašićeve Srpske radikalne stranke, zainatili se njegovi Sićevčani, pa su počeli sami da prikupljaju dobrovoljni prilog za naučnika, koji je bio u teškoj materijalnoj situaciji.
O ovome svedoči Slavoljub Pavlović, praunuk Mate Mateje Radojkovića, uglednog trgovca i vinara iz Sićeva, o čijem se prijateljstvu sa Teslom i danas u porodici potomaka sa ponosom ispredaju priče.

- Pradeda, čije je pravo ime Mata, ali je u istorijskim dokumentima poznat kao Mateja Radojković, prethodno je obavestio naučnika o svom naumu, a Tesla je sa oduševljenjem prihvatio titulu počasnog Sićevčanina 1891. godine. Naš predak predao je Tesli iste godine dokument o proglašenju, prilikom njegovog dolaska iz Amerike u Beograd. Ostali su prijatelji, viđali su se i dopisivali sve do Matine smrti krajem tridesetih godina 20. veka. Stari pričaju da su Teslina pisma, nažalost, uništena tokom Drugog svetskog rata - kaže Pavlović.

- Pošto su Sićevčani jednoglasno izabrali Teslu za počasnog meštanina do jednog su prikupljali pomoć, neko u novcu, a sirotinja u namirnicama - za velikog naučnika - dodaje Pavlović.

O neobičnoj vezi Nikole Tesle sa Sićevčanima rečito govori i početak radova na hidroelektrani „Sveta Petka“ na Nišavi, u Sićevačkoj klisuri, 1898. godine, samo dve godine posle izgradnje hidroelektrane na Nijagari koja je simbol Tesline pobede u čuvenom Ratu struja. Zgrada elektrane izgradjena je 1902., a instalacije, proizvod bečke firme Siemens-Schuckert, postavljene su 1908. godine, a naredne je grad bio osvetljen.

Odluku o izgradnji donela je niška opština, sa predsednikom Todorom Milovanovićem, u proleće 1898. godine. Radovi na zgradi i kanalu otpočeli su iste godine, a trajali su više od jedne decenije. Dolazilo je do prekida radova usled političkih sukoba, nedostataka sredstava i oduglovačenja bečke firme oko izrade generatora. Kaludjeri sićevačkog manastira, podržani od političkih protivnika Todora Milovanovića, ometali su radove na kanalu i obarali postavljene stubove, pravdajući se da elektranu podižu na njihovom zemljištu bez dozvole. Iskoristivši sukob kaludjera i gradjevinara, niški radikali, pokrenuli su aferu "cepanje mantija", pokazujući je na javnim skupovima.


Rat struja

Rat struja je naziv za sukob između Tomasa Edisona i Nikole Tesle zbog Edisonovog promovisanja jednosmerne struje za prenos električne energije nad efikasnijom naizmeničnom strujom koju je zagovarao Tesla.

Tokom početnih godina distribucije električne energije, Edisonova jednosmerna struja je bila standard u SAD i Evropi i Edison nije želeo da izgubi sva svoja patentna prava. Jednosmerna struja je lepo radila sa sijalicama sa užarenim vlaknima koje su bile glavno opterećenje tokom dana. Svojim radom sa obrtnim magnetnim poljem, Tesla je razvio sistem za proizvodnju, prenos i upotrebu naizmenične struje. On se udružio Džordžom Vestinghausom da bi komercijalizovao ovaj sistem. Vestinghaus je prethodno kupio prava za Tesline patente polifaznog sistema i druge patente za tranformator od Lisijena Galarda i Džona Diksona Gibsa.

Električni prenosni sistem

Prenos električne energije posredstvom jednosmerne struje je imao nekoliko ograničenja koji su rešeni upotrebom naizmenične struje. Velika opterećenja jednosmernom strujom su teško mogla biti prenesena na razdaljine veće od jedne milje bez velikih padova napona. Trožični prenosni sistem je obezbedio poboljšanje što se tiče padova napona i veličini provodnika, ali nije rešio problem. Edisonov odgovor na ograničenja jednosmernog sistema je bilo da se energija proizvodi blizu područja gde se troši i da se postavi više žica da bi se rešio problem potražnje za energijom, ali se rešenje pokazalo kao skupo, nepraktično i neizvodljivo.

Jednosmerna struja se ne može lako tranformisati na više ili niže napone. To znači da se odvojene električne linije moraju postaviti da bi se dostavila snaga uređajima koji su koristili različite napona, na primer za osvetljenje i električne motore. Ovo bi dovelo do velikog broja žica koje bi se trebale postaviti i održavati, nepotrebno trošeći novac i uvodeći nepotrebne rizike. Velik broj smrti tokom Velike mećave 1888. su bile pripisane prekinutim prenosnim linijama koje su unele pometnju u gradove koji su koristili jednosmerne mreže.

Njujork 1888.

Visoki naizmenični naponi se mogu preneti preko velikih daljina sa malom padovima napona (time povećavši efikasnost prenosa) i onda podesno spustiti na niže napone za upotrebu u kućama i fabrikama. Kada je Tesla predstavio sistem generatora, transformatora, motora, provodnika i osvetljenja za naizmeničnu struju u novembru i decembru 1887, postalo je jasno da je naizmenična struja budućnost prenosa električne energije.

Prednost naizmenične struje za distribuciju električne energije na velike udaljenosti je laka promena napona posredstvom transformatora..

Edisonova propaganda

Edison je pokrenuo kampanju da bi obeshrabrio upotrebu naizmenične struje. Edison je lično rukovodio nad nekoliko pogubljenja životinja, uglavnom mačaka i pasa lutalica, da bi pokazao štampi da je sistem jednosmerne struje bezbedniji od sistema naizmenične struje. Edisonov niz pogubljenja životinja je dostigao vrhunac sa pogubljenjem slonice Topsi. Takođe je pokušao da populariše termin "Vestinhauzovan" za pogubljenje strujom.

Edison se protivio smrtnoj kazni, ali njegova želja da naruži sistem naizmenične struje je doveo do izuma električne stolice. Edison (ili neko od njegovih zaposlenih) je iskoristio naizmeničnu struju da napravi prvu električnu stolicu za državu Njujork sa ciljem promovisanja ideje da je naizmenična struja opasnija od jednosmerne. Popularan mit je da je Edison sam izmislio električnu stolicu, ali prema nekim drugim izvorima, stolicu su izmislili nekoliko njegovih radnika, posebno Harold Braun, radeći u Menlo Parku.

Kada je stolica prvi put korišćena, tehničari su loše procenili napon potreban da se ubije osuđeni zatvorenik Vilijam Kemler. Prvu udar struje 6. avgusta 1890. nije bio dovoljan da se ubije Kemler, ali ga je teško povredio. Procedura je ponovljena, a prisutan reporter ju je opisao kao "odvratan spektakl, mnogo gori od vešanja". Džordž Vestinghaus je komentarisao: "Bolje bi uradili da su koristili sekiru".

Pogubljenje Vilijama Kemlera

Niske frekvencije (50-60 Hz) naizmenične struje su zaista opasnije od sličnog nivoa jednosmerne struje, pošto naizmenična oscilovanja mogu da naruše rad srca, izazivajući ventrikularnu fibrilaciju, koja brzo dovodi do smrti. Međutim, bilo koji praktični distribucioni sistem će koristiti naponski nivo koji će biti opasan, bez obzira da li se koristi naizmenična ili jednosmerna struja. Pošto su predostrožnosti prema pogibiji od udara struje bile slične, na kraju su prednosti prenosa energije sistemom naizmeničnih struja prevagnule ovaj teoretski rizik i na kraju je usvojen kao standard.

Nijagarini vodopadi

Stručnjaci su predložili da se iskoriste Nijagarini vodopadi za proizvodnju električne energije, iako su kratko razmatrali kompresovan vazduh kao prenosni medijum. Protiv predloga Edisona i Dženeral Elektrika, Teslin sistem naizmeničnih struja je dobio ugovor od strane Komisije. Komisijom je predsedavao Lord Kelvin, a podržavali su je poslovni ljudi poput Dž. P. Morgana, Lorda Rotšilda i Džona Džejkoba Astora IV. Radovi su počeli 1893, a Teslina tehnologija je iskorišćena da proizvodi energiju iz vodopada.

Neki su sumnjali da će sistem proizvoditi dovoljno energije da bi snabdevao industriju u Bafalu. Tesla je bio siguran da će raditi, kazavši da Nijagarini vodopadi imaju mogućnost da snabdevaju celi istočni deo SAD. 16. novembra 1896, počeo je prenos od Nijagarinih vodopada do industrije u Bafalo iz generatora u postrojenju Edvard Din Adams. Generatore je naprailo Vestinghausova električna korporacija koristeći Tesline patente sistema naizmeničnih struja. Pločice na generatorima nose Teslino ime. Tesla je takođe uspostavio standard od 60 Hz za Severnu Ameriku. Bilo je potrebno pet godina da se završi kompletno postrojenje.

Ishod

Teslina naizmenična struja je zamenila jednosmernu struju u mnogim primerima proizvodnje i distribucije električne energije, enormno povećavajući domet i poboljšavajući bezbednost i efikasnost distribucije energije. Edisonovi pronalasci koji su koristili jednosmernu struju su zamenjeni uređajima na naizmeničnu struju koju su predložili drugi; primarno Teslini polifazni sistemi, a takođe od i drugih, poput Čarlsa Proteusa Štajnmeca (iz Dženeral Elektrika). Teslin sistem na Nijagarinim vodopadima je označio kraj Edisonovog plana za prenos energije i bio je prekretnica u prihvaćanju naizmenične struje. Na kraju je i Edisonova kompanija Dženeral Elektrik prešla na sistem naizmeničnih struja i počela da proivodi mašine za naizmeničnu struju.

Njujorška kompanija za distribuciju električne energije, Konsolidejted Edison je nastavila da isporučuju jednosmernu struju potrošačima koji su je usvojili početkom 20. veka, uglavnom za stare liftove. Januara 2005, Konsolidejted Edison je objavila da će prekinuti da pruža uslige jednosmerne struje preostalim potrošačima kojih je bilo samo na Menhetnu i to oko 1600. Jednosmerna struja je služila uglavnom za pokretanje starih liftova. Novembra 2007. isključen je i poslednji potrošač jednosmerne struje.