Konstantin Veliki

Gaj Flavije Valerije Aurelije Konstantin (lat. Gaius Flavius Valerius Aurelius Constantinus, rođen 272. godine, stupio na presto 306. godine, umro 337. godine), poznatiji kao Konstantin I ili Konstantin Veliki, bio je rimski vojskovođa i car, nastavljač Dioklecijanove upravne organizacije poznate pod nazivom "dominat".

Rođen je u Naissusu (današnji Niš) 272. godine. Za rimskog cara je izabran godine 306 u današnjem Jorku (V.Britanija) posle smrti svoga oca. Godine 313. je Milanskim ediktom ozakonio kršćanstvo u Rimskom carstvu. Godine 325. je predsjedao Nicejskim koncilom/Никејским сабором, zbog čega se smatra prvim rimskim kršćanskim vladarom. Po predanju, zajedno sa svojom majkom (caricom Jelenom) nalazi u Jerusalimu krst na kome je Isus Hristos bio razapet.

Godine 330. je na temeljima starog Bizanta sagradio grad zvan Nova Roma koji će poslije biti poznat kao Konstantinopol, ili Carigrad, prijestolnica Istočnog rimskog carstva.

Najveći njegov doprinos carstvu je započinjanje velike državne reforme Rima, koji je tada bio devastiran ekonomskom i vojnom krizom, tako što seli glavni grad u Konstantinopolj, a to nezvanično započinje novu fazu Rimskog carstva - dominaciju Vizantije. Tek jedan od njegovih naslednika Teodosije I završava proces reforme i decentralizacije carstva koji se produžava uz manje zastoje na celu istoriju ovog carstva.

Od njegovog doba, crkva se polako sjedinjuje sa državom i igra značajnu ulogu u njenom daljem razvoju.

Borba za vlast 

Prva tetrarhija okončna je 1. maja 305. godine abdikacijom Dioklecijana i Maksimijana; druga nije trajala dugo. Kada je Konstancije umro u Eboraku (današnjem Yorku) 306. godine, vojske Britanije i Galije, ne obazirući se na pravila sistema tetrarhije, požurile su da za avgusta proglase Konstantina, mladog Konstancijevog sina. Mladi Maksencije, sin Maksimijana (koji nikada i nije želeo da se povuče s vlasti), proglasio se potom u Rimu za cara, pozvao svog oca da mu se priključi i otarasio se Flavija Valerija Severa. Tako je 307. i 308. godine vladala velika konfuzija. Sedam careva je imalo (ili je mislilo da ima) titulu avgusta: Maksimijan, Galerije, Konstantin, Maksencije, Maksimin Daja, Licinije (koga je za avgusta imenovao Galerije 308. godine, suprotstavljajući ga Konstantinu) i, u Africi, uzurpator Domicije Aleksandar.

Ova je situacija razrešena tako što su carevi bili jedan za drugim eliminisani. Posle brojnih intriga, starog je Maksimijana 310. godine ubio njegov zet Konstantin, a sledeće godine Aleksandra je pogubio jedan od Maksencijevih pretorijanskih prefekta. Galerije je 311. godine umro od bolesti, nekoliko dana pošto je priznao neuspeh svojih progona hrišćana i izdao edikt o toleranciji. Ostali su Konstantin i Maksencije (na zapadu), te Licinije i Maksimin Daja (na istoku). Konstanin, najbolji vojskovođa od njih četvorice, napao je Italiju s jakom vojskom odanih mu Gala i porazio Maksencija kod Mulvijskog mosta, nedaleko od Rima. Pokušavajući da pobegne Maksencije se udavio. Konstantin je tada sklopio sporazum s Licinijem; njih dvojica su privukli sebi hrišćane na istoku tako što su im Milanskim ediktom garantovali versku toleranciju (313). To je oslabilo Maksimina Daju, koji je sada bio izolovan i smatran progoniteljem hrišćana; kad ga je Licinije napao kod Hadrijanopolja, on se razboleo i uskoro umro (313). Tako je carstvo ostalo sa dva cara, Konstantinom i Licinijem, koji su formalno bili saveznici, te su se orodili tako što se Licinije oženio Konstantinovom kćerkom.

Konstantin i Licinije su se ubrzo međusobno sukobili oko vlasti. Konstantin je napao svog protivnika prvi put 316. godine i oduzeo mu dijeceze Panoniju i Meziju. Deset godina je između njih trajalo primirje. Dioklecijan je 316. godine umro u Saloni (današnjem Splitu), koju nikada nije želeo da napusti, iako je njegov politički sistem propao. Konstantin i Licinije su se tada vratili naslednom principu, te su odredili tri moguća cezara među svojim sinovima, sva tri još uvek maloletna, kako bi zasnovali svoje dinastije (dva Konstantinova sina i jedan Licinijev). Međutim, po dinastijskom je principu mogao postojati samo jedan car, koji je iza sebe ostavljao naslednika. Mada je Konstantin bio naklonjen hrišćanima, Licinije je obnovio progone, a 324. godine ponovo je izbio rat. Licinije, poražen prvo kod Hadrijanopolja, a zatim u Anatoliji, morao se predati, te je bio pogubljen zajedno sa svojim sinom. Zatim je i Konstantinov treći sin, Konstancije, bio imenovan za cezara, kao ranije njegova dva starija brata, Krisp i Konstantin Mlađi. Tako je bila osnovana druga flavijevska dinastija, a Konstantin je podupirao verovanje da je njegov otac, Flavije Konstancije (Hlor), bio potomak Klaudija II Gotskog.

Odnos prema hrišćanstvu

Konstantinovo preobraćanje u hrišćanstvo imalo je dalekosežne posledice. Kao njegov otac, i on je u početku bio privrženik Sunca. Dok je prinosio žrtvu u Velikom hramu Sunca u galskim planinama Vozges imao je svoju prvu, doduše pagansku, viziju. Tokom borbi s Maksencijem imao je svoju drugu viziju – osvetljeni krst na nebu – posle čega je dao da se na oklope njegovih ljudi ucrta figura koja je možda predstavljala Hristov monogram (mada je verovatno Hrista pomešao sa Suncem u njegovoj manifestaciji "najvećeg dostojanstva", summa dignitas). Nakon svoje pobede proglasio se hrišćaninom. Njegovo preobraćanje još uvek je pomalo obavijeno velom misterije, a njegovi savremenici – Laktancije i Eusebije iz Cezareje – uglavnom ne osvetljavaju to pitanje, i čak su kontradiktorni. Ali je to nesumnjivo bilo iskreno preobraćanje, jer je Konstantin imao religijski način mišljenja. On je takođe bio napredan i stajao je pod snažnim uticajem sposobnih biskupa koji su ga od samog početka okruživali.

Do 320–322. godine na Konstantinovim se spomenicima i novcu pojavljuju solarni simboli, a on sam nikada nije bio naročiti teolog. Ipak, njegova blagonaklona politika prema hrišćanima nikada nije oslabila. Hrišćanstvo je u carstvu još uvek bila manjinska religija, posebno na zapadu i u ruralnim oblastima (pa stoga i u njegovoj sopstvenoj vojsci), te se može isključiti mogućnost neke Konstantinove političke kalkulacije. Ali je njegova politika bila oduševljeno prihvaćena na istoku, i nova se religija zahvaljujući Konstantinu sve brže širila; njegova zvanična podrška prouzrokovala je preobraćanje mnogobrojnih pagana, mada sa sumnjivom iskrenošću, jer su bili ravnodušni prema moralnim ubeđenjima.

Crkva, koja je do nedavno bila progonjena, sada je bila obasuta iznenadnom pažnjom: izgradnja velelepnih crkava (u Rimu i Konstantinopolju), donacije i darovi, oslobađanje sveštenika od dekurionskih dužnosti, davanje sudskih ovlašćenja biskupima i munjevito napredovanje činovnika-hrišćana. Ipak, pagani nisu progonjeni i Konstantin je zadržao titulu pontifex maximus. Ali on je o paganskim bogovima govorio s prezirom i zabranio je određene rituale, pre svega prinošenje žrtvi noću. Zatim je 331. godine naredio da se popiše paganska imovina, opljačkao blago u hramovima i, konačno, uništio nekoliko svetilišta na istoku pod izgovorom nemoralnosti.

Crkve su uskoro osetile teret careve brige: "sekularna ruka" (tj. vlada) stavila se u službu kolebljive ortodoksije, jer je car bio veoma podložan argumentima različitih krugova, te se prilično izgubio u teološkim finesama. U Arlu je 312. godine održan sabor, koji je uzalud pokušao da zaustavi donatsku šizmu (nacionalistički jeretički pokret koji je dovodio u pitanje valjanost nekih crkvenih zvaničnika), koja je nastala u Africi posle Dioklecijanovih progona. Arijska je jeres izazvala još više teškoća: Arije, aleksandrijski sveštenik i učenik Lukijana iz Antiohije, doveo je u pitanje dogmu o Trojstvu i božanskoj prirodi Hrista; njegov asketizam i oštrina njegove dijalektike doneli su mu mnogo sledbenika; bio je osuđen nekoliko puta, ali su se neredi nastavljali. Konstantin, zamoljen od obe strane da posreduje i ravnodušan prema doktrinarnim finesama, koje su uostalom bile strane većini vernika na zapadu, želeo je da uspostavi univerzalni simbol vere; stoga je 325. godine sazvao vaseljenski sabor u Nikeji. Osudio je Arija i, uprkos Istočnjacima, proklamovao da je Isus "jednosuštven" sa Bogom ocem. Ipak, arijska je jeres i dalje postojala, jer je Konstantin nekoliko puta promenio mišljenje; na njega su vršili uticaj arijanski i semi-arijanski biskupi, a jedan od njih, Eusebije iz Nikomedije, čak ga je krstio na samrti, 337. godine.

Uprava nad carstvom

Između 325. i 337. godine Konstantin je sproveo važne reforme, nastavljajući delatnost Dioklecijana. Iskristalisala se podela na pogranične trupe (limitanei) i taktičke trupe (comitatenses i careva garda), na čijem su čelu bili magistri militum. Vojna je karijera postala sasvim nezavisna od civilne. On je, međutim, istovremeno veliki broj vojnika smestio u gradove ili njihovu blizinu, da bi snabdevanje vojske bilo lakše i ekonomičnije. Međutim, to je otežalo održavanje vojnih vežbi i discipline, a vojnici su se besposleno vrzmali po gradovima. Pod Kontanstinom se desilo i to da je jedan varvarin, zapovednik u rimskoj vojsci, stekao istorijski značaj. To je bio Alaman Krok, koji je među vojnicima predvodio pokret koji je Konstantina i doveo do titule avgusta 306. godine, odmah posle smrti njegovog oca Konstancija. Slična je ličnost bio i veliki vojskovođa Bonit, Franak, u periodu od 316. do 324. godine; a Konstantin je za svoje pobede protiv Maksencija 311–312. godine imao da zahvali pre svega svojim vojnicima-varvarima, koji su i predstavljeni na Konstantinovom slavoluku u Rimu. Kada se borio protiv njega, Licinije je regrutovao čitave odrede Gota, kako bi ojačao svoju vojsku. I Konstantin je primao Gote, koji su, navodno, dostigli broj od 40.000, da bi pomogli u odbrani Konstantinopolja u drugom delu njegove vladavine, a dvorsku su gardu otada činili uglavnom Germani, među kojima su se regrutovali i mnogi visoki vojni oficiri. Rimljani su u ratu sve više zavisili od imigranata ili prve generacije varvara, upravo u vreme kada su konvencionalne rimske trupe počele gubiti vojničku vrednost.

Konstantin je mnoge vitezove uzdigao na rang senatora, pošto je u prvom delu svoje vlade morao da popunjava sve veći broj položaja u carskoj birokratiji (koja je bila najmanje 50 puta veća nego u vreme Karakale), i pošto je u kasnijem periodu svoje vladavine morao da popuni drugi senat, onaj u Konstantinopolju. Došlo je i do ubrzane inflacije počasnih titula. Kao rezultat ovih nekoliko promena, postojanje viteškog staleža izgubilo je smisao, a carska se birokratija razvila u novi nobilitet. Najviše položaje u centralnoj vladi zauzimali su dvorski kvestor (quaestor sacri palatii), magister officiorum i finansijski službenici (comes sacrarum largitionum i comes rei privatae). Vikariji dijeceza bili su odgovorni pretorijanskim prefektima, čiji je broj uvećan i čija su ovlašćenja sada obuhvatala velike teritorije: prefekture Galije, Italije, Ilirika i Istoka. Unifikacija političke moći sa sobom je donela i odgovarajuću decentralizaciju uprave.

Da bi reorganizovao finansije i novac, Konstantin je kovao dve nove monete: srebrni miliarensis i, što je važnije, zlatni solidus, koji je zbog svoje stabilnosti kasnije postao glavna moneta Vizantijskog carstva. Zauzimanjem Licinijeve blagajne i pljačkanjem paganskih hramova uspeo je da povrati finansijsku stabilnost države. Ipak je morao da uvede posebne poreze za različite staleže: senatori su plaćali porez nazvan glaeba, a trgovci i zanatlije u gradovima plaćali su porez u zlatu i srebru (chrysargyrum).

Nova prestonica

Konstantinova besmrtnost, međutim, počiva na osnivanju Konstantinopolja. Ovaj "Novi Rim", osnovan 324. godine na mestu Bizanta i osvećen 330. godine, brzo se uvećao po broju stanovnika, kao rezultat povlastica koje su davane doseljenicima. Sagrađen je i veliki broj crkava, ali ni hramovi koji su od ranije postojali nisu rušeni. Grad je postao administrativna prestonica carstva, te je dobio senat i prokonzula. Izbor mesta nije bio uslovljen religijskim razlozima, kako se objašnjavalo, nego kako strateškim razlozima (blizina granica na Dunavu i na Eufratu) tako i ekonomskim (važnost više moreuza i spoj velikog kopnenog puta od Bolonje do Crnog mora s istočnim trgovačkim putevima koji prolaze kroz Anatoliju do Antiohije i Aleksandrije). Konstantin je umro 22. maja 337. godine.

Blogged with Flock

Nikola Doksat

U ranim popodnevnim satima 20. marta 1738. godine, u srpskom delu beogradske varoši, na današnjem Topličinom vencu, okupilo se nekoliko stotina austrijskih vojnika da bi, ispunjavajući naredbu prispelu iz Beča, prisustvovali izvršenju jedne smrtne kazne, o kojoj je, danima, brujala Evropa, tražeći milost za osuđenog.

Mesto predviđeno za pogubljenje, po propisima za ovakve događaje, okružili su konjanici u svečanim uniformama.

S vojnicima je na gubilište stigao i grof Engel fon Vagrajn, beogradski biskup.

On je, s grupom jezuita, nešto ranije, u zatvorskoj ćeliji na Kalemegdanu, pokušao da osuđenog, koji je bio protestant, prevede u katoličanstvo, ali je osuđenik to odbio.

U vatikanskim arhivama, među svedočanstvima o borbi protiv učenja Lutera, Kalvina i Cvinglija, nalaze se mnoga dokumenta i o poduhvatima grofa Engela fon Vangrajna u zaustavljanju širenja protestantizma u austrijskoj carevini, pa i zapisi o njegovim beogradskim uspesima u tom poslu.

Kada je osuđenik doveden na gubilište, sam sedajući na stolicu za pogubljenje, većina vojnika je, s neskrivenim znakovima tuge, oborila poglede.

Uz osuđenika je stajao njegov sobar, koji mu je, na znak dželata, povezao crnu maramu preko očiju.

Mada je dželat, upravo tih dana, izvršio više smrtnih presuda, ruka mu, ovoga puta, nije bila sigurna.

Glava osuđenog, unakažena sabljom u dva promašaja, pala je tek posle trećeg udarca.

Na mestu na kome je posečen, okrenut licem ka kalemegdanskoj tvrđavi, pogubljeni je odmah i sahranjen u najprostijem kovčegu, bez ikakvih obeležja.

Mrtvom obezglavnjenom telu, iz koga je još liptala krv, prišao je jedino grof Engel fon Vagrajn, ostavši uz njega nekoliko trenutaka u potpunoj tišini.

Tako je, po opisima holandskih biografa, uz oslanjanja na dnevnik Engela fon Vagrajna, na pisma nekoliko vojnika i na službene izveštaje, završio život austrijski general Nikola Doksat de Moret, najcenjeniji fortifikacijski stručnjak svog doba, ali i znameniti žitelj Beograda, kome je, kao trajna dobra, ostavio detaljno rekonstruisani Kalemegdan i prvi urbanistički plan.

Rođen 1682. godine u Švajcarskoj, Nikola Doksat de Moret je, s osamnaest godina, pristupio holandskoj vojsci, koja ga je, zbog snažno izraženog talenta za crtanje i projektovanje, uputila na usavršavanje za fortifikacijskog oficira.

To je vreme kada, u ovoj važnoj vojnoj disciplini, dominiraju italijanska i holandska fortifikacijska škola i kada, kao značajan iskorak, počinju da se primenjuju i pruske inovacije, čiji je autor Johan Dilih, a koje u obavezne objekte tvrđava uvode šuplje bastione za smeštanje artiljerije.

Još na usavršavanju, mladi Nikola Doksat de Moret je, često, izlazio s predlozima da se težište u odbranama tvrđava prenese izvan njih, na skrovite puteve sa kazamatima i traverzama, zbog čega je bio oštro kritikovan, a kada je tu ideju pokušao da realizuje tokom prve službe u Bavarskoj, dospeo je pred vojni sud, koji ga je, za kaznu, kao opasnog šarlatana, prekomandovao u gardijske jedinice i uputio na francuska bojišta.

Dvanaest godina posle njegovog pogubljenja, veliki francuski fortifikacijski stručnjaci Anri Busmar i Fransoa Šaslu Loba uvode upravo skrivene puteve sa kazamatima i traverzama kao glavne elemente odbrane utvrđenja, što se, do današnjih dana, ceni kao jedno od najsmelijih unapređenja fortifikacijskih škola.

Preživevši krvavu opsadu Lila, Nikola Doksat de Moret napušta Holanđane i prelazi u austrijsku carsku vojsku, u kojoj će napraviti veliku karijeru.

Ratujući u Šleziji i u Flandriji, on dobija čin za činom, a u boju kod Denena, gde je Austrijance teško porazio maršal Vilar, ranjen je u nogu i ostaje doživotno hrom.

S činom pukovnika i s ogromnim ovlašćenjima, Nikola Doksat de Moret, čim je prezdravio, biva pridodat austrijskoj komandi za Srbiju sa zadatkom da rukovodi obimnim i za Beč strateški izuzetno važnim poslovima na utvrđivanju Beograda po najnovijim fortifikacijskim učenjima i uz punu slobodu da primenjuje i svoje zamisli.

Već pri prvom susretu sa Beogradom, on otkriva lepote Kalemegdana, čiju istoriju ubrzano proučava paralelno sa izradom fortifikacijskih planova, pa zato, uz vojno utvrđivanje i izgradnju vojne infrastrukture i logistike, zahvaljujući veštom projektantskom manevrisanju, u potpunsti obnovlja i kalemegdansku tvrđavu, uvodeći u nju i neka rešenja za civilne sadržaje, sačuvana do današnjih dana.

Veliki građevinski radovi privlače u Beograd stotine radnika i majstora iz svih delova Evrope, ali i šaroliki svet lutalica i avanturista, što životu oko Kalemegdana, u večernjim satima, s mnogo baklji, s mnogo muzičara, gutača vatre i raznih drugih zabavljača, oko kojih se kružno tiskaju vojnici, graditelji i lokalno stanovništvo, daje pečat veselog vašarišta.

Tu se, u zatamnjenim brojgelovskim prizorima, pod komandom iz senke grofa Engela fon Vagrajna, motaju i putujući kaluđeri u misiji pokatoličavanja Srba, ali i u još važnijoj i agresivnijoj misiji prevođenja protestanata u katoličanstvo.

Zahvaljujući svojevrsnom "nju dilu", zbog koga se u neposrednu blizinu Kalemegdana naseljava nekoliko stotina nemačkih porodica, Beograd, tada, dobija prvu kompletnu bolnicu i prvu apoteku uređenu po važećim austrijskim propisima.

Linija života Nikole Doksata de Moreta dobija fatalan poprečni rez 1735. godine, kada on, uz podršku još nekoliko oficira, posle više neuspešnih pokušaja, uspeva da iz Beograda vrati u Beč austrijskog administratora, princa Aleksandra fon Virtenberga, s optužbom da carski novac iz tajnih fondova, namenjen za pokatoličavanje i suzbijanje protestantizma, skreće u svoje džepove.

Plemić, zahvaljujući dobrim vezama, uspeva nekako da zataška aferu, ali od tog časa, poput svih osramoćenih i osujećenih u napredovanju, sanja i smišlja osvetu.

Uspešno utvrđivanje Beograda i Kalemegdan u novom ruhu, donose, međutim, Nikoli Doksatu de Moretu nove moćne zaštitnike kod bečke elite, naročito kod sveta okupljenog oko dvora i kod intelektualaca, te on ubrzo, uz burna odobravanja, dobija generalski čin, a princu Aleksandru fon Virtenbergu ostaje da za svoje naume čeka povoljnija vremena.

Novi rat Austrije i Turske 1737. godine, u kome Austrijanci uspevaju da naprave snažan prodor na jug i da, uz pomoć Srba, osvoje Niš i Pirot, odvodi generala Nikolu Doksata de Moreta u Niš, gde preuzima komandu nad gradom.

Ratna sreća Austrijanaca trajala je kratko, ne samo zbog silovite kontraofanzive Turaka, već i zbog katastrofalnih poteza glavnokomandujućeg austrijske vojske u Srbiji, generala Sekendorfa, kao i zbog njegovih svađa s drugim komandantima, i poraz je bio neizbežan.

Najfatalniju grešku on je napravio donoseći odluku da Austrijanci uđu i u Novi Pazar, čemu se oštro suprotstavio Nikola Doksat de Moret, insistirajući da se, pre ove rizične operacije, snažno utvrdi ono što je već osvojeno.

Glavnokomandujući general Sekendorf, koji je vojnu karijeru pravio bez većih iskustava na bojištu, uglavnom uz pomoć intriga i servilnosti pred nadređenima, odbio je ovaj predlog i Turci su ga, upravo u Novom Pazaru, potukli do nogu.

Povlačeći se u pravoj bežaniji, on naređuje Nikoli Doksatu de Moretu da sa osam hiljada vojnika ostane u Nišu i da mu štiti leđa.

Na Niš je, u tom trenutku, u fanatičnom pobedničkom zanosu, krenulo šezdeset hiljada Turaka, i kako je bilo jasno da je svaka odbrana sa osam hiljada vojnika pred takvom silom nemoguća, general Sekendorf je, uz pomoć jedne lažne depeše, uverio Nikolu Doksata de Moreta da će dobiti brojčano odgovarajuće pojačanje.

Sve je to, dabome, bila obmana, i komandanta Niša je, zajedno sa osam hiljada ljudi, izmučenih lošim životnim uslovima, neredovnom i oskudnom ishranom i talasima zaraznih bolesti, čekala ili sramna predaja ili samoubilačka bitka, čiji je ishod mogao da bude jedino strašni masakr.

On, naravno, nije hteo da se preda i da pogazi zakletvu i vojničku čast, ali je prihvatio pregovore s Turcima, koji su zahtevali bezuslovnu kapitulaciju, uz sva poznata osmanlijska poniženja koja uz nju idu.

Pregovori su trajali nekoliko dana, a Nikola Doksat de Moret je uspeo, unapred dogovorenim manevrisanjima svojih trupa u daljini, da ubedi Turke da će bitka biti i za njih teška i krvava, a potom i da, uz vrhunske diplomatske veštine, izdejstvuje mirno, bezbedno i paradno povlačenje iz Niša, bez formalne predaje i bilo kakvog dokumenta da je o predaji reč.

Zbog potpunog poraza, general Sekendorf je smenjen uz neuobičajeno blag ukor, ali je, pre smenjivanja, čim je iz Niša krenuo prema Smederevu i Beogradu, poslao u Beč izveštaj pun svakojakih optužbi protiv Nikole Doksata de Moreta i još nekoliko oficira s kojima se sukobljavao.

Vest da se Nikola Doksat de Moret povlači bez predaje, on je, takođe, odmah prosledio u Beč, uz iskrivljavanje činjenica i uz teške optužbe da je reč o kršenju naredbe, kapitulaciji bez borbe i izdaji.

Ne znajući ništa o ovome, Nikola Doksat de Moret početkom novembra 1737. ulazi u Beograd uzdignute glave, sa osam hiljada sačuvanih vojnika i u nameri da o komandnim greškama generala Sekendorfa iscrpno i dokumentovano izvesti cara Karla VI lično, ali ga Sekendorfovi ljudi hapse čim je kročio na tle beogradske tvrđave i zajedno sa svim oficirima iz Niša bacaju u tamnicu.

Celokupna situacija posle pobede Turaka izaziva u Beču velike polemike, pa i polemike oko postupka Nikole Doksata de Moreta, koga jedni smatraju herojem, jer je spasao vojsku bez formalne kapitulacije, a drugi kukavicom i izdajnikom.

Na scenu, dabome, stupa princ Aleksandar fon Virtenberg, strpljivi osvetnik pun mržnje, veza i novca, najjačih oružja za osvetu, i angažuje mnoge profesionalne intrigante oko vojnog vrha i dvora da o Nikoli Doksatu de Moretu šire intrige iz celokupne njegove vojničke karijere, potkrepljene jedino prepisom presude iz Bavarske, a sam, lukavo i prijemčivo za uticajne Bečlije, frustrirane zbog vojničkog poraza, drži vatrene tirade o potrebi da neko od austrijskih generala u Srbiji mora da bude egzemplarno kažnjen u ime budućnosti carevine, uz diskretne naznake da je za to najpogodniji "onaj protestant", koji je Niš predao bez ispaljenog metka i isukane sablje.

Izložen sistematskim pritiscima, car Karlo VI, podržan od carske biskupije, fanatično opsednute protestantima u višim vojničkim krugovima, daje mig u pravcu na koji je ukazao upravo Aleksandar fon Virtenberg, i ratni sud u Beogradu, u procesu praćenom žestokim protestima žitelja nemačkog i srpskog dela varoši, stavlja tačku na liniju života Nikole Doksata de Moreta, osuđujući ga na najstrožu kaznu.

Smrtna presuda izaziva buru negodovanja i seriju novinskih kritika, ne samo u Beču već i širom Evrope, ali car Karlo VI na sve to ne obraća pažnju i odbija sedamdesetak molbi za pomilovanje, iako u međuvremenu, s više strana, pa i iz obaveštajnih izvora u Turskoj, dobija prave izveštaje o svemu što se događalo u Nišu i na južnom frontu.

Među onima koji su se obratili caru, moleći milost za osuđenog generala, bio je i grof Engel fon Vagrajn, čija je molba, posredstvom carske biskupije, otpremljena u Vatikan, odakle je, ubrzo, stigla naredba da se beogradski biskup, neočekivano naklonjen "jednom protestantu", povuče u Beč, gde mu se gubi trag.

Iza surovo kažnjenog i surovo pogubljenog Nikole Doksata de Moreta, projektanta i izvođača najskupljih fortifikacijskih radova u Evropi u prvoj polovini osamnaestog veka, od imovine je ostala samo skromna kuća u Beogradu, u blizini tvrđave.

Kuća je, ubrzo, sudski prodata da bi se nadoknadili dugovi koje je njen kratkotrajni i zlehudi vlasnik napravio da bi je kupio.

Jedinu ličnu vrednost, zlatnu dugmat za košulju, Nikola Doksat de Moret poklonio je čuvaru u tamnici pred odlazak na smaknuće.

Pred zamah sablje dželata obratio se nekolicini vojnika i oficira, kojima je spasao živote u Nišu, rečima "Zbogom, prijatelji moji, vi bar znate zašto umirem!", a onda mu je sobar namakao povez preko očiju.

S mesta na kome je 20. marta 1738. godine pogubljen graditelj beogradske tvrđave Nikola Doksat de Moret, Švajcarac u vojnoj službi Holanđana i Austrijanaca i u istorijskoj službi u Beogradu i za Beograd, tada se video najlepši deo Kalemegdana.





Milenko Vučetić

Blogged with Flock