Nikola Doksat

U ranim popodnevnim satima 20. marta 1738. godine, u srpskom delu beogradske varoši, na današnjem Topličinom vencu, okupilo se nekoliko stotina austrijskih vojnika da bi, ispunjavajući naredbu prispelu iz Beča, prisustvovali izvršenju jedne smrtne kazne, o kojoj je, danima, brujala Evropa, tražeći milost za osuđenog.

Mesto predviđeno za pogubljenje, po propisima za ovakve događaje, okružili su konjanici u svečanim uniformama.

S vojnicima je na gubilište stigao i grof Engel fon Vagrajn, beogradski biskup.

On je, s grupom jezuita, nešto ranije, u zatvorskoj ćeliji na Kalemegdanu, pokušao da osuđenog, koji je bio protestant, prevede u katoličanstvo, ali je osuđenik to odbio.

U vatikanskim arhivama, među svedočanstvima o borbi protiv učenja Lutera, Kalvina i Cvinglija, nalaze se mnoga dokumenta i o poduhvatima grofa Engela fon Vangrajna u zaustavljanju širenja protestantizma u austrijskoj carevini, pa i zapisi o njegovim beogradskim uspesima u tom poslu.

Kada je osuđenik doveden na gubilište, sam sedajući na stolicu za pogubljenje, većina vojnika je, s neskrivenim znakovima tuge, oborila poglede.

Uz osuđenika je stajao njegov sobar, koji mu je, na znak dželata, povezao crnu maramu preko očiju.

Mada je dželat, upravo tih dana, izvršio više smrtnih presuda, ruka mu, ovoga puta, nije bila sigurna.

Glava osuđenog, unakažena sabljom u dva promašaja, pala je tek posle trećeg udarca.

Na mestu na kome je posečen, okrenut licem ka kalemegdanskoj tvrđavi, pogubljeni je odmah i sahranjen u najprostijem kovčegu, bez ikakvih obeležja.

Mrtvom obezglavnjenom telu, iz koga je još liptala krv, prišao je jedino grof Engel fon Vagrajn, ostavši uz njega nekoliko trenutaka u potpunoj tišini.

Tako je, po opisima holandskih biografa, uz oslanjanja na dnevnik Engela fon Vagrajna, na pisma nekoliko vojnika i na službene izveštaje, završio život austrijski general Nikola Doksat de Moret, najcenjeniji fortifikacijski stručnjak svog doba, ali i znameniti žitelj Beograda, kome je, kao trajna dobra, ostavio detaljno rekonstruisani Kalemegdan i prvi urbanistički plan.

Rođen 1682. godine u Švajcarskoj, Nikola Doksat de Moret je, s osamnaest godina, pristupio holandskoj vojsci, koja ga je, zbog snažno izraženog talenta za crtanje i projektovanje, uputila na usavršavanje za fortifikacijskog oficira.

To je vreme kada, u ovoj važnoj vojnoj disciplini, dominiraju italijanska i holandska fortifikacijska škola i kada, kao značajan iskorak, počinju da se primenjuju i pruske inovacije, čiji je autor Johan Dilih, a koje u obavezne objekte tvrđava uvode šuplje bastione za smeštanje artiljerije.

Još na usavršavanju, mladi Nikola Doksat de Moret je, često, izlazio s predlozima da se težište u odbranama tvrđava prenese izvan njih, na skrovite puteve sa kazamatima i traverzama, zbog čega je bio oštro kritikovan, a kada je tu ideju pokušao da realizuje tokom prve službe u Bavarskoj, dospeo je pred vojni sud, koji ga je, za kaznu, kao opasnog šarlatana, prekomandovao u gardijske jedinice i uputio na francuska bojišta.

Dvanaest godina posle njegovog pogubljenja, veliki francuski fortifikacijski stručnjaci Anri Busmar i Fransoa Šaslu Loba uvode upravo skrivene puteve sa kazamatima i traverzama kao glavne elemente odbrane utvrđenja, što se, do današnjih dana, ceni kao jedno od najsmelijih unapređenja fortifikacijskih škola.

Preživevši krvavu opsadu Lila, Nikola Doksat de Moret napušta Holanđane i prelazi u austrijsku carsku vojsku, u kojoj će napraviti veliku karijeru.

Ratujući u Šleziji i u Flandriji, on dobija čin za činom, a u boju kod Denena, gde je Austrijance teško porazio maršal Vilar, ranjen je u nogu i ostaje doživotno hrom.

S činom pukovnika i s ogromnim ovlašćenjima, Nikola Doksat de Moret, čim je prezdravio, biva pridodat austrijskoj komandi za Srbiju sa zadatkom da rukovodi obimnim i za Beč strateški izuzetno važnim poslovima na utvrđivanju Beograda po najnovijim fortifikacijskim učenjima i uz punu slobodu da primenjuje i svoje zamisli.

Već pri prvom susretu sa Beogradom, on otkriva lepote Kalemegdana, čiju istoriju ubrzano proučava paralelno sa izradom fortifikacijskih planova, pa zato, uz vojno utvrđivanje i izgradnju vojne infrastrukture i logistike, zahvaljujući veštom projektantskom manevrisanju, u potpunsti obnovlja i kalemegdansku tvrđavu, uvodeći u nju i neka rešenja za civilne sadržaje, sačuvana do današnjih dana.

Veliki građevinski radovi privlače u Beograd stotine radnika i majstora iz svih delova Evrope, ali i šaroliki svet lutalica i avanturista, što životu oko Kalemegdana, u večernjim satima, s mnogo baklji, s mnogo muzičara, gutača vatre i raznih drugih zabavljača, oko kojih se kružno tiskaju vojnici, graditelji i lokalno stanovništvo, daje pečat veselog vašarišta.

Tu se, u zatamnjenim brojgelovskim prizorima, pod komandom iz senke grofa Engela fon Vagrajna, motaju i putujući kaluđeri u misiji pokatoličavanja Srba, ali i u još važnijoj i agresivnijoj misiji prevođenja protestanata u katoličanstvo.

Zahvaljujući svojevrsnom "nju dilu", zbog koga se u neposrednu blizinu Kalemegdana naseljava nekoliko stotina nemačkih porodica, Beograd, tada, dobija prvu kompletnu bolnicu i prvu apoteku uređenu po važećim austrijskim propisima.

Linija života Nikole Doksata de Moreta dobija fatalan poprečni rez 1735. godine, kada on, uz podršku još nekoliko oficira, posle više neuspešnih pokušaja, uspeva da iz Beograda vrati u Beč austrijskog administratora, princa Aleksandra fon Virtenberga, s optužbom da carski novac iz tajnih fondova, namenjen za pokatoličavanje i suzbijanje protestantizma, skreće u svoje džepove.

Plemić, zahvaljujući dobrim vezama, uspeva nekako da zataška aferu, ali od tog časa, poput svih osramoćenih i osujećenih u napredovanju, sanja i smišlja osvetu.

Uspešno utvrđivanje Beograda i Kalemegdan u novom ruhu, donose, međutim, Nikoli Doksatu de Moretu nove moćne zaštitnike kod bečke elite, naročito kod sveta okupljenog oko dvora i kod intelektualaca, te on ubrzo, uz burna odobravanja, dobija generalski čin, a princu Aleksandru fon Virtenbergu ostaje da za svoje naume čeka povoljnija vremena.

Novi rat Austrije i Turske 1737. godine, u kome Austrijanci uspevaju da naprave snažan prodor na jug i da, uz pomoć Srba, osvoje Niš i Pirot, odvodi generala Nikolu Doksata de Moreta u Niš, gde preuzima komandu nad gradom.

Ratna sreća Austrijanaca trajala je kratko, ne samo zbog silovite kontraofanzive Turaka, već i zbog katastrofalnih poteza glavnokomandujućeg austrijske vojske u Srbiji, generala Sekendorfa, kao i zbog njegovih svađa s drugim komandantima, i poraz je bio neizbežan.

Najfatalniju grešku on je napravio donoseći odluku da Austrijanci uđu i u Novi Pazar, čemu se oštro suprotstavio Nikola Doksat de Moret, insistirajući da se, pre ove rizične operacije, snažno utvrdi ono što je već osvojeno.

Glavnokomandujući general Sekendorf, koji je vojnu karijeru pravio bez većih iskustava na bojištu, uglavnom uz pomoć intriga i servilnosti pred nadređenima, odbio je ovaj predlog i Turci su ga, upravo u Novom Pazaru, potukli do nogu.

Povlačeći se u pravoj bežaniji, on naređuje Nikoli Doksatu de Moretu da sa osam hiljada vojnika ostane u Nišu i da mu štiti leđa.

Na Niš je, u tom trenutku, u fanatičnom pobedničkom zanosu, krenulo šezdeset hiljada Turaka, i kako je bilo jasno da je svaka odbrana sa osam hiljada vojnika pred takvom silom nemoguća, general Sekendorf je, uz pomoć jedne lažne depeše, uverio Nikolu Doksata de Moreta da će dobiti brojčano odgovarajuće pojačanje.

Sve je to, dabome, bila obmana, i komandanta Niša je, zajedno sa osam hiljada ljudi, izmučenih lošim životnim uslovima, neredovnom i oskudnom ishranom i talasima zaraznih bolesti, čekala ili sramna predaja ili samoubilačka bitka, čiji je ishod mogao da bude jedino strašni masakr.

On, naravno, nije hteo da se preda i da pogazi zakletvu i vojničku čast, ali je prihvatio pregovore s Turcima, koji su zahtevali bezuslovnu kapitulaciju, uz sva poznata osmanlijska poniženja koja uz nju idu.

Pregovori su trajali nekoliko dana, a Nikola Doksat de Moret je uspeo, unapred dogovorenim manevrisanjima svojih trupa u daljini, da ubedi Turke da će bitka biti i za njih teška i krvava, a potom i da, uz vrhunske diplomatske veštine, izdejstvuje mirno, bezbedno i paradno povlačenje iz Niša, bez formalne predaje i bilo kakvog dokumenta da je o predaji reč.

Zbog potpunog poraza, general Sekendorf je smenjen uz neuobičajeno blag ukor, ali je, pre smenjivanja, čim je iz Niša krenuo prema Smederevu i Beogradu, poslao u Beč izveštaj pun svakojakih optužbi protiv Nikole Doksata de Moreta i još nekoliko oficira s kojima se sukobljavao.

Vest da se Nikola Doksat de Moret povlači bez predaje, on je, takođe, odmah prosledio u Beč, uz iskrivljavanje činjenica i uz teške optužbe da je reč o kršenju naredbe, kapitulaciji bez borbe i izdaji.

Ne znajući ništa o ovome, Nikola Doksat de Moret početkom novembra 1737. ulazi u Beograd uzdignute glave, sa osam hiljada sačuvanih vojnika i u nameri da o komandnim greškama generala Sekendorfa iscrpno i dokumentovano izvesti cara Karla VI lično, ali ga Sekendorfovi ljudi hapse čim je kročio na tle beogradske tvrđave i zajedno sa svim oficirima iz Niša bacaju u tamnicu.

Celokupna situacija posle pobede Turaka izaziva u Beču velike polemike, pa i polemike oko postupka Nikole Doksata de Moreta, koga jedni smatraju herojem, jer je spasao vojsku bez formalne kapitulacije, a drugi kukavicom i izdajnikom.

Na scenu, dabome, stupa princ Aleksandar fon Virtenberg, strpljivi osvetnik pun mržnje, veza i novca, najjačih oružja za osvetu, i angažuje mnoge profesionalne intrigante oko vojnog vrha i dvora da o Nikoli Doksatu de Moretu šire intrige iz celokupne njegove vojničke karijere, potkrepljene jedino prepisom presude iz Bavarske, a sam, lukavo i prijemčivo za uticajne Bečlije, frustrirane zbog vojničkog poraza, drži vatrene tirade o potrebi da neko od austrijskih generala u Srbiji mora da bude egzemplarno kažnjen u ime budućnosti carevine, uz diskretne naznake da je za to najpogodniji "onaj protestant", koji je Niš predao bez ispaljenog metka i isukane sablje.

Izložen sistematskim pritiscima, car Karlo VI, podržan od carske biskupije, fanatično opsednute protestantima u višim vojničkim krugovima, daje mig u pravcu na koji je ukazao upravo Aleksandar fon Virtenberg, i ratni sud u Beogradu, u procesu praćenom žestokim protestima žitelja nemačkog i srpskog dela varoši, stavlja tačku na liniju života Nikole Doksata de Moreta, osuđujući ga na najstrožu kaznu.

Smrtna presuda izaziva buru negodovanja i seriju novinskih kritika, ne samo u Beču već i širom Evrope, ali car Karlo VI na sve to ne obraća pažnju i odbija sedamdesetak molbi za pomilovanje, iako u međuvremenu, s više strana, pa i iz obaveštajnih izvora u Turskoj, dobija prave izveštaje o svemu što se događalo u Nišu i na južnom frontu.

Među onima koji su se obratili caru, moleći milost za osuđenog generala, bio je i grof Engel fon Vagrajn, čija je molba, posredstvom carske biskupije, otpremljena u Vatikan, odakle je, ubrzo, stigla naredba da se beogradski biskup, neočekivano naklonjen "jednom protestantu", povuče u Beč, gde mu se gubi trag.

Iza surovo kažnjenog i surovo pogubljenog Nikole Doksata de Moreta, projektanta i izvođača najskupljih fortifikacijskih radova u Evropi u prvoj polovini osamnaestog veka, od imovine je ostala samo skromna kuća u Beogradu, u blizini tvrđave.

Kuća je, ubrzo, sudski prodata da bi se nadoknadili dugovi koje je njen kratkotrajni i zlehudi vlasnik napravio da bi je kupio.

Jedinu ličnu vrednost, zlatnu dugmat za košulju, Nikola Doksat de Moret poklonio je čuvaru u tamnici pred odlazak na smaknuće.

Pred zamah sablje dželata obratio se nekolicini vojnika i oficira, kojima je spasao živote u Nišu, rečima "Zbogom, prijatelji moji, vi bar znate zašto umirem!", a onda mu je sobar namakao povez preko očiju.

S mesta na kome je 20. marta 1738. godine pogubljen graditelj beogradske tvrđave Nikola Doksat de Moret, Švajcarac u vojnoj službi Holanđana i Austrijanaca i u istorijskoj službi u Beogradu i za Beograd, tada se video najlepši deo Kalemegdana.





Milenko Vučetić

Blogged with Flock