Cvet Feniks iz Sićevačke klisure

Ramonda serbica

Balkanske ramonde (Ramonda serbica i Ramonda nathaliae) ili feniks-cvetovi su veoma zanimljive endemske biljke. Mogu se naći u Jelašničkoj i Sićevačkoj klisuri kraj Niša. Ramonde su ljupkog izgleda u narodu poznate i kao kolačići. Za ramonde je vezana jedna neobična i retka pojava: čak i ako se potpuno osuše, mogu ponovo oživeti kada se zaliju. Verovatno zahvaljujući ovoj sposobnosti, ramonde su i preživele poslednje ledeno doba.
Fantasticnu sposobnost vraćanja u život koju poseduju ramonde je otkrio ruski botaničar Pavel Černjavski koji je Natalijinu ramondu 1928. godine stavio u svoj herbarijum. Nakon što je slučajno prosuo vodu po herbarijumu, prethodno potpuno suva biljka je procvetala. Ovo slučajno otkriće je iste godine objavljeno u Ruskom botaničkom žurnalu. Ramonda iz stanja prividnog odsustva života (anabioze), koje može trajati mesecima a možda i godinama, nakon rehidratacije vraća u potpunosti svoje fiziološke funkcije za 8 do 10 sati.

Rod ramonda, inače, ima tri vrste, od čega dve rastu na Balkanu, a jedna na Pirinejskom poluostrvu. Prva je otkrivena na Pirinejima, 1831. godine, zaslugom francuskog istraživača Ramonda, po kome je čitav rod i dobio ime. Drugu vrstu ramonde pronašao je Josif Pančić, 1874, prvo na Rtnju, a onda i u Sićevačkoj klisuri, i nazvao je srpska (serbica). Otkriće srpske ramonde svojevremeno je imalo velikog odjeka, s obzirom na veliku udaljenost Španije, gde je bio zastupljen jedini do tada poznati predstavnik ovog roda. Ovome treba dodati i činjenicu da je u 19. veku razmena naučnih informacija bila spora i da je bila jedino moguća poštom. No, uprkos tome, Pančić je uspeo da nabavi primerke pirinejske ramonde i da ih uporedi s onima koje je sakupio u Srbiji, posle čega je zaključio da se radi o potpuno novoj vrsti ovog roda.

Uskoro je otkriveno da na istom području kao i Ramoda serbica živi još jedna endemska vrsta sličnih osobina: Ramonda nathaliae. Ime je dobila prema kraljici Nataliji, supruzi srpskog kralja Milana Obrenovića.
Kralj je veoma voleo da boravi u u Nišu, tadašnjoj drugoj prestonici Srbije. Sa kraljem i kraljicom je uvek putovao i dr Sava Petrović, dvorski lekar.
Doktor Sava Petrović je bio izuzetno obrazovan čovek, a povrh svega je voleo botaniku. Mnogo vremena je provodio u dugim šetnjama po prirodi. Tako je otkrio da u okolini Niša živi još jedna vrsta, koju je nazvao niška ramonda (lat. Ramonda nissana).
Ali, to ime nova vrsta nikada nije zvanično ponela.
Legenda kaže da je uvaženi dvorski lekar bio očaran lepotom kraljice Natalije. U njenu čast je promenio ime niška ramonda u Natalijina ramonda (lat. Ramonda nathaliae).

Mada se u početku verovalo da je rasprostranjenje srpske i Natalijine ramonde vezano samo za Srbiju, kasnijim istraživanjima Balkanskog poluostrva utvrđeno je da ih još više ima van naše teritorije. U tom smislu, posebno je značajan Košaninov rad „Geografija balkanskih ramondija“, koji navodi da se ove dve vrste prilično jasno geografski diferenciraju: Ramonda nathalie pretežno je vezana za sliv Vardara (najbogatija nalazišta su u Makedoniji, a ima je i u severnoj Grčkoj), dok je Ramonda serbica rasprostranjena u klisurama i kanjonima jadranskog sliva (glavni deo areala je u Albaniji, a pokriva i delove Makedonije, Grčke i Bugarske, pri čemu zapadnu granicu čine nalazišta u Crnoj gori i istočnoj Srbiji).

Ako je za utehu, jedina dva mesta u svetu gde ove dve vrste rastu jedna uz drugu u takozvanoj simpatriji nalaze se blizu Niša. Ovo je interesantno, jer srpska i Natalijina ramonda, uz mnoštvo sličnosti, imaju donekle različitu ekologiju.
Obe preferiraju krečnjačke stene, staništa su im po kanjonima i klisurama, i uvek se nalaze na severnim stranama, pa su precizniji orijentiri nego mahovine, koje mogu biti na svim stranama sveta. Na severu su zato što su to biljke preostale još iz tercijara, koje uspevaju na mestima sa malim oscilacijama temperature i vlage. Ipak, Ramonda nathalie je izdržljivija. Za razliku od srpske ramonde, može se naći i na visinama čak do 2.150 metara, dok R. serbica ne raste na visinama većim od 1.700 metara, uspevajući na zavučenijim mestima, u usecima i šumama. Pretpostavlja se da su tu migrirale usled glacijacije.

Srpsku i Natalijinu ramondu najlakše je razlikovati prema obliku lista i cveta: prva ima obično rombičan, ređe ovalan list čije su ivice grubo nazubljene, a druga okruglastije listove, sa pravilnim i sitnim zupcima. Opet, Serbica ima tanjirast, zaobljen cvet, dok su kod Natalie latice prave. Takođe, razlikuju se i po tome što se kod Natalijine ramonde krunični listići međusobno preklapaju, dok su kod srpske ramonde razdvojeni. Cvetovi su im pri tom veoma lepi. Najčešće, Ramonda nathalie ima tamno-ljubičaste, a srpska svetloljubičaste cvetove, iako boja može da varira do bele. Obe vrste su retke i dobro podnose hladnoću.
Primerci balkanskih ramonda mogu biti jako stari, ali je to kod zeljastih biljaka teško utvrditi, zbog podzemnog stabla. U principu, kod ovih biljaka postoji korelacija između starosti i veličine rozete, pri čemu treba naglasiti da na mestima gde žive u ekstremnim uslovima ne mogu imati veliki godišnji prirast. Vladimir Stevanović, profesor na Biološkom fakultetu u Beogradu, kaže da je nailazio na primerke ramondi sa prečnikom rozete i od po 25 centimetara, sa po 50, 60 cvetova, za koje veruje da su stare stotinu i više godina.