Pukovnik Rajevski alias Vronski

Nastavak Tolstojevog romana Ana Karenjina, dogodio se na Moravi, u bitkama srpsko-turskog rata. Romantična priča o oficiru koji, posle nesrećne ljubavi odlazi u Srbiju, da potraži novi smisao života i mir napaćenoj duši, samo je delimično tačna.

Srpsko nasleđe

POGIBIJA ANINOG LJUBAVNIKA

Pukovnik Rajevski, koji je Tolstoju poslužio kao prototip za lik Vronskog, poginuo je u bici za Adrovac, kao dobrovoljac u srpskoj vojsci, jureći da, u prvim redovima, odbrani čast svog porodičnog imena i čina, posle uvreda koje mu je izrekao glavnokomandujući general Černjajev. Preuzevši komandu nad razbijenim srpskim trupama - Turci su bili krenuli ka Aleksincu silom od 60 hiljda ljudi - pukovnik Rajevski uspeo je da zaustavi srpsko povlačenje, kiša metaka ga je poštedela, pod njim je pao konj, i - upravo kad je naredio kontranapad, dok su trubači davali znak za juriš, dok se sam, bez aćutanata, popeo na vis odakle je želeo lično da komanduje jurišom, metak ga je pogodio u glavu. Pao je, ne izustivši ni reč. Imao je 36. godina.

Gubici na Moravskom ratištu, gde je poginuo i pukovnik Rajevski, bili su ogromni. Srbima je iz stroja izbačeno 9 hiljada vojnika. Poginuo je 31 ruski oficir - dobrovoljac. Turski gubici bili su između 15 i 20 hiljada ljudi. Gubici obeju zaraćenih strana popeli su se na jednu četvrtinu celokupnih zaraćenih vojski.

Na samom početku biografije Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog uvek se nekako naglašava, kao nezaobilazna činjenica, da je bio unuk gene-rala, heroja Otadžbinskog rata 1812. godine, po kome je i dobio ime. I njegov otac, koji se takođe zvao Nikolaj Nikolajevič (1801-1843), bio je general-lajtnant. Oženio se Anom Mihailovnom Borozdinoj (1819-1883), za koju se govorilo da je bila lepa, ugledna i obrazovana žena. Otac mu je umro mlad, ostavivši iza sebe dvojicu maloletnih sinova: Nikolaja od četiri i Mihaila od dve godine.

Posle takve porodične tragedije majka je, inokosna, preuzela celokupnu brigu o vaspitanju svojih sinova, čineći to tako istrajno i odvažno, što naglašavaju u biogra-fiji, da je njen autoritet bio neosporan. I Nikolaj i Mihail pohađali su najpre Moskovski pansionat da bi se potom opredelili za studije na Fizičko-matematičkom fakultetu Moskovskog univerziteta.

Mada usmeren prema prirodnim naukama, Nikolaj je još tokom studija pokazivao veliko interesovanje i za književnost. Zato je pohađao kružook I. S. Aksakova gde je, pored književnosti, ozbiljno proučavao i istoriju slovenskih zemalja. Čim su on i brat Mihail okončali studije, očekivala ih je služba u gardijskom husarskom puku. Stupajući potom i na životnu scenu, braća Rajevski su odabrala svoje različite životne puteve. Dok se mlađi Mihail ubrzo oženio devojkom iz ugledne porodice, Marijom Grigorijevnom Gagarin, čiji je brat bio poznati umetnik, pa onda s njom izrodio mnogočlanu porodicu od četiri sina i šest kćeri, dotle se stariji, Nikolaj, sa zanosom, bavio raznim javnim i društvenim poslovima.

---

Gubici na Moravskom ratištu, gde je poginuo i pukovnik Rajevski, bili su ogromni. Srbima je iz stroja izbačeno devet hiljada vojnika. Poginuo je 31 ruski oficir - dobrovoljac. Turski gubici bili su između 15 i 20 hiljada ljudi. Gubici obeju zaraćenih strana popeli su se na jednu četvrtinu celokupnih zaraćenih vojski.

---

Misija Slovenskog komiteta iz Odese

Lav Tolstoj: Književni lik Vronskog i život i smrt Rajevskog, ostali su oličenje jednog viteškog ideala, plemićkog moralnog kodeksa

U takve, verovatno nakrupnije njegove društvene poslove, može se ubrojiti misija Rajevskog na Balkanskom poluostrvu i u Srbiji. Zvanično, slao ga je Slovenski komitet iz Odese. A koji je bio stvarni smisao i koliki je uistinu bio značaj njegovog dolaska u Srbiju, može se, bar delimično, sagledati iz četiri njegova dosad neobjavljena pisma upućena srpskom ministru vojske Milivoju Petroviću Blaznavcu, ali i po onome što se zasad samo naslućuje iza naslova "Projekat organizovanja ustanka na Balkanskom poluostrvu". Iako se taj dokument pominje u literaturi, nije objavljen, koliko je nama poznato, ni posle 140 godina od kad je nastao.

Misija Rajevskog započela je aprila 1867. iz Bukurešta. Od polovine maja boravio je u Srbiji, a zatim u Bosni. Pisma koja je na francuskom jeziku pisao mini-stru Blaznavcu datiraju od 15. maja iz Čačka, 30. maja i 1. i 2. jun 1867. iz Beograda. Iz njihovog sadržaja se jasno uočavaju dve važne činjenice: Rajevski je, uz saglasnost ministra vojske, obilazio jedinice srpske vojske da bi na licu mesta procenio stanje i organizaciju srpske konjice, pre svega, i drugo, što je putujući po Srbiji dao detaljan izveštaj o upotrebljivosti putnih pravaca za slučaj ratnih prilika. Najopsežnije je i najinteresantnije pismo od 1. juna u kojem daje sveobuhvatan predlog za reorganizaciju srpske konjice i za jačanje njene borbene spremnosti. Osim toga, sastavni deo pomenutog pisma-elaborata je i izveštaj o stanju puteva u Bosni, o čemu je takođe želeo da izvesti srpsku vladu. Kao razlog za to naveo je sledeće:

"Imajući u vidu da će Bosna veoma brzo postati poprište rata između Srbije i Turske, nastojao sam da za vreme svog putovanja prikupim određena obaveštenja o putevima u toj provinciji. Mada ta obaveštenja nisu ni približno potpuna, ipak matram korisnim da o njima izve-stim srpsku vladu, u nadi da će ona od njih imati neke koristi."

Karakter posete Rajevskog Srbiji i Bosni vidi se i po tome što je on u neprestanom kontaktu sa srpskim ministrom vojnim Blaznavcem. njemu je slao sve izveštaje koji su bili namenjeni srpskoj vladi. Međutim, glavni izveštaj o svojoj misiji on nije, kako bi se očekivalo, poslao Velikoslovenskom komitetu, koji ga je zvanično poslao na put, nego ministru vojske ruske vlade.

General Nikolaj Nikolajevič, deda pukovnika Rajevskog, bio je jeanod najvećih heroja u vojsci Kutuzova, u bitkama protiv Napoleonovih armija

"Iz Bukurešta Rajevski je poslao referat D.A. Miljutinu o neophodnosti slanja oficira u Srbiju. Međutim, njegov predlog nije izazvao očekivan utisak. u svim oblastima delatnosti šezdesetih godina, sa izuzetkom kongresa 1867-1868, to je bio najkrupniji čin političke delatnosti Komiteta."

Nije zato neočekivano što je politički značaj misije Rajevskog upoređen sa značajem Sveslovenskog kongresa, jer je izvesno da su tome morali presudno doprineti vojni izveštaji koje je sačinio. Zacelo, o tome će moći merodavno da se prosuđuje tek kad bude objavljen njegov "projekat organizovanja ustanka na Balkanskom poluostrvu", i to ona sačuvana kopija koju je poslao u Konstantinopolj ruskom poslaniku Ignjatijevu.

Uče srpski i rukovanje oružjem

U to vreme bio je student u Petrogradu Svetozar Marković, koji je u svojim "Dopisima iz Petrograda od 8. januara 1868. godine" dao veoma sadržajnu i zanimljivu sliku tadašnjih zbivanja u Rusiji:

General Černjajev proslavio se ratujući za Taškent, zatim je dao ostavu na vojnu službu da bi se, kao urednik lista "Ruskij mir", posvetio popularisanju panslovenskih ideja, a po dolasku u Srbiju odmah je primio srpsko državljanstvo preuzevši komandu Moravske vojske

"Na redu je da vam kažem o davno očekivanom Slovenskom komitetu. njega je već odobrio ministar prosvete (preko njega ide jer se računa na prosvetnu celj) i do koji dan izaći će rešenje i od cara. Celj je njegova da radi na zbližavanju i duhovnom ujedinjavanju sa slovenskim komitetima koji treba da se jave u svim slovenskim krajevima da rade na istoj celji. Prva sednica njegova biće do koji dan u sali obdašnjeg Univerziteta i tada ću vam javiti o njemu opširnije.

Ja vam kazah da je ovde publika jako oduševljena za rat, a osobito je zauzeta ruska omladina. Ovdašnja je mladež tvrdo ubeđena da će se ove godine rešiti sudbina Južnih Slovena. Mnogi se uče srpskom jeziku i da vladaju oružjem; pa i ruske patriote primaju svesrdno učešće u slovenskom dviženju, već se spremaju milosrdne sestre što će da nadgledaju ranjenike. U tom radnom oduševljenju Slovenski je klub uveo u svoja pravila gimnastiku i borenje. Mi smo Sloveni zaista dugo bili negri izobražene Evrope, pa ako sami bratu ne pomognemo beli se ne nađe nikakvih severaca da nas izabave iz političkog, duhovnog i ekonomskog ropstva."

Vronski iz husarskog puka

Knez Milan verovao je u svoju srećnu zvezdu, pa je ato insistirao da Srpsko-turski rat počne 2. jula, na dan njegovog proglašenja za kneza. Rat je objavio na istorijskom Deligradu (na Rujevici) rečima svog pretka Miloša: "Eto mene, a eto vama rat s Turcima!"

Sve do 1870. godine Rajevski je zvanično bio na službi u husarskom puku. Iako tek tridesetogodišnjak, već je bio u činu pukovnika. Tada odlučuje da napusti službu u husarskom puku i da otputuje u Taškent kako bi učestvovao u vojnim operacijama. Dok je trajao predah na frontu, on se u mirnijim razdobljima bavio proučavanjem gajenja pamuka i vinove loze u južnim predelima ruske carevine.

Ko je uistinu bio pukovnik Rajevski? Zašto je njegova biografija za nas danas toliko zanimljiva?

Kratko rečeno, on je poslužio Lavu Tolstoju kao prototip za lik Vronskog u romanu "Ana Karenjina". Ako bismo prihvatili tezu G. N. Moisejeve, ali i nekih drugih autora, da je pukovnik Rajevski bio prototip za lik Vronskog, onda su te dve biografije, stvarna i literarna, mogle stajati jedna naspram druge gotovo kao u ogledalu, i to sve do otprilike meseca jula 1876, kad je Vronski pošao iz Odese u Srbiju kako bi stigao u Srpsko-turski rat.

Dobrovoljci, ili samovoljci, kako su se u to vreme nazivali, prdestavljali su karakterističnu i veoma zanimljivu pojavu. Pored najmnogobrojnijih, ruskih dobrovoljaca, Srbiji su priticali u pomoć i iz drugih zemalja - Bugarske, Češke, Norveške, Velike Britanije, Francuske, Grčke, zatim s bratskom pomoći iz Crne Gore; pohrlili su i slobodoljubivi italijanski garibaldinci, došli Jevrerji, stigla i grupa Arbanasa. Iz Austro-Ugarske i Nemačke došlo je nekoliko stotina Prečana i Krajišnika, uglavnom Srba dobrovoljaca, a među njima i nekoliko desetina lekara i drugog medicinskog osoblja, koje je najviše nedostajalo.

Pismo Đuzepea Garibaldija, koje su poneli sa sobom u Srbiju italijanski garibaldinci, dobrovoljci na Drini, prožeto je onim dobrovoljačkim idealom koji odražava uzvišena slobodarska stremljenja:

"Dragi moj prijatelju, u ime ugnjetenih naroda, ja vam blagodarim na vašoj neumornoj predanosti, njihovoj stvari. Da danas sve što je velikodušno na svetu treba da doprinese oslobođenju hrišćana, robova strašnog despotizma Polumeseca; i od Krita do Pruta svaki narod, više ili manje ugnjeten, treba da strese sa sebe nesrećni jaram Jatagana. Ja ću srcem pratiti Vas i hrabre koji će sa Vama poći u sveti krstaški rat."

Svoj sveti dobrovoljački naum verovatno je poneo i pukovnik Rajevski polazeći iz Odese 21. jula 1876. godine. Ne zna se pouzdano kad je mogao stići u Beograd. Ono što se ipak zna jeste da je 5. avgusta po starom, odnosno 17. po novom kalendaru, uputio pismo majci iz Beograda. Između tog podatka, i sledećeg, o njegovom dolasku na Moravski front, ostavio je svoje svedočenje književnik Pera Todorović, pisar i prevodilac u štabu generala Černjajeva. U dnevničkoj belešci iz logora na Prugovcu od su-bote 14/26. avgusta zapisao je:

"Uz put ka Prugovcu stiže nas odnekud pukovnik Rajevski. On je pre 10-15 dana došao iz Rusije, i kad se prvi put javio u štab u Aleksincu, ja sam ga dočekao. No kad sam predao njegovu vizitkartu Černjajevu, učinilo mi se kao da ovaj dolazak nije tako obradovao đenerala, kao što se on radovao dolasku drugih Rusa. Od toga doba samo sam još jednom viđao Rajevskog..."

Dve nedelje na frontu

General Dimitrije Aleksijevič Miljutin, ruski ministar vojske: Rajevski je iz svoje prve obaveštajne misije u Srbiji, od Miljutina tražio hitno slanje ruskih oficira za Srbiju, ali taj predlog nije na ministra "ostavio očekivani utisak", iz političkih razloga

Iako je taj podatak morao znati. Todorović u svom dnevniku ne ostavlja tačan datum o prvom susretu sa Rajevskim. Umesto datuma dao je sasmo procenu o tome kad je stigao u Beograd.

Nasuprot Todoroviću, Đuzepe Barbanti Brodano, italijanski dobrovoljac, izvestio je o tome u svom dnevniku. On precizno navodi 8/20. avgust.

Dakle, ako je 21. jula (2. avgusta) pošao iz Odese, onda je, i prema Todorovićevoj proceni, između 30. jula (11. avgusta) i 4/16. avgusta mogao biti u Beogradu, odakle je 5/17. avgusta poslao pismo majci, da bi potom 8/20. avgusta stigao u Aleksinac i na Moravski front. Na osnovu ovakve računice Rajevski je proveo u Srbiji oko tri nedelje, odnosno nešto manje od dve nedelje na frontu, računajući sve do 20. avgusta, odnosno 1. septembra.

Odista kratko za ratnika dobrovoljca koji je onako zdušno pošao da pomogne Srbiji. Ali, pri svemu, kao da je postojala izvesna senka, koja je pratila pukovnika Rajevskog. Uočio je to i Pera Todorović pa je zapisao kako "ovaj dolazak nije obradovao đenerala, kao što se on radovao dolasku drugih Rusa."

Istini za volju, Rajevski je poticao iz znamenite plemićke porodice. njegov deda je bio osvedočeni heroj Otadžbinskog rata 1812. godine protiv Napoleona, a njegov legendarni ratnički podvig nije ovekovečio niko drugi nego Lav Tolstoj u romanu "Rat i mir". Brat Mihail bio je ađutant ruskog cara Aleksandra Drugog. Nikolaj je, još kao mlad oficir, bio upućen u specijalnu i, izgleda, tajnu misiju na Balkan i u Srbiju, u koju ga je, po svemu sudeći, poslao ministar ruske vojske general Miljutin. I povrh svega, zar ne poverovati Tolstoju kad kaže da je u srpski rat krenuo posle lične ljubavne tragedije?

Doktor Vladan Đorđević, šef srpskog saniteta (snimak iz 1910, kad je imao 66 godina) u svojim sećanjima opisao je smrt Rajevskog. Kasnije je bio uspešan gradonačelnik Beograda i predsednik vlade, a njegova reakcionana i policijska vlast zapamćena je kao "vladanovština". U polemikama sa Svetozarom Markovićem, sa konzervativnih stanovišta, "razbio" je levičarske ideje Svetozara Markovića

"Vi ste osramotili ime Rajevskih"

Iako je primljen s uvažavanjem, u činu pukovnika, i mada mu je sledstveno tome poverena komanda nad većim združenim odredom, što je on i opravdao u prvoj bici kod Žitkovca kad je uspeo da povrati neke već izgubljene položaje, situacija se naglo okrenula protiv njega. O tome je ostavio dragoceno svedočenje doktor Vladan Đorđević:

"Iz bolnice odoh u glavni štab oji zatekoh pri večeri. Za stolom beše puno mladih ruskih oficira, koji za vreme moga kratkog odsustva behu podolazili iz Rusije, i koji behu zadržani pri štabu kao orbnans-oficiri.

Tek što i ja sedoh, otvoriše se vrata i uđe jedan visok, malo pogrbljen crnomanjasti oficir, u pohabanoj uniformi srpskog pukovnika sa šajkačom divizijara. O desnom ramenu visaše mu na tankom kaišu čerkeska sablja a na grudima imađoše dva ordena ruska (jedno beše orden Sv. Vladimira s mačevima).

Grupa ruskih oficira-dobrodoljaca, po dolasku na ratni raspored, u jedinice Četvrtog srpskog korpusa: Rajevski je bio meću prvim "dobrovoljcima", kada je njih tridesetak, iz Rusije i Crne Gore, formiralo četu nazvanu "Legija posvećena smrti", sa crnom zastavom i belom mrtvčkom glavom sa ukrštenim kostima

General Černjajev pogleda ga začuđeno i ponudi mu jednu stolicu pored sebe.

- Od kuda vi, g. pukovniče Rajevski" - reče glavnokomandujući.

- Ja s Prćilovačkog visa, Vaše Visokoprevashodstvo. Naredio sam da cela vojska odstupi za Đunis!

Černjajev ispusti kašiku iz ruke i skoči kao oparen.

- Šta? Jeste li vi pri sebi? Kakvo odstupanje za ime Boga?

- Pa nije mogućno bilo držati se dalje, Vaše Visostvo! - reče Rajevski ustavši i sam.

- Ama kako smete napustiti poverenu vam poziciju bez naročite zapovesti?

- Ja sam dva puta slao za zapovest, pa kad ne dobih nikakva odgovora... - poče Rajevski.

Černjajev se uhvati za kose, stade hodati po predsoblju i neprestano viče:

- Pukovnik iz ruske vojske da tako uradi! ... Ta to nije nikakva vojska... Eto čort znajet čto takoe, eto Miljutinskaja armija!

Ko zna kako su se silno mrzeli Černjajev i ruski vojni ministar Miljutin, taj će razumeti smisao ovog prekora koji Černjajev baci na rusku vojsku. U Černjajevu je sve više kipela žuč. On stade pred jadnog Rajevskog pa demonstrirajući rukom pred njegovim nosom, istisnu kroza zube samo ovo nekoliko reči:

- Vi... vi... vi ne zaslužujete da nosite ime Rajevskih. Vi ste danas osramotili vašeg dedu, koji se onako slavno tukao protiv Napoleona, vi ste osramotili brata, koji je ađutant Gosudarja!

Zvanična zastava ruskih dobrovoljaca, koja je doneta iz Moskve: Kad su Vronskog pitali treba li mu pismo za Kneza Milana, on je odgovorio- za smrt nisu potrebne preporuke

Rajevski problede kao smrt, ustuknu jedan korak nazad kao da je na zmiju stao, i samo reče:

- To nije istina, Mihail Gligorič! - uze kapu, pa ode.

Visarion Visarionovič pokuša da utiša đene-rala, i to nikad nije teško bilo, jer on plane, a posle nekoliko trenutaka se kaje ako je ljutit kome nepravdu učinio. Pukovnik Rajevski hteo je tu istu noć da ostavi Aleksinac i srpsku vojsku pa da ide kući... ali Černjajev kao da mu se još istu noš izvinio za uvredu koju mu je naneo, i sutra dan u jutru videh na prsima pukovnika Rajevskog, pored ona dva ruska ordena i - takovski krst. (...)"

Bitka kod Šumatovca

Borbe za Aleksinac bile su tih dana u punom jeku. Srpska vojska izvojevala je veliku pobedu na Šumatovcu. Ali svu žestinu te i drugih bitaka na Moravskom frontu uverljivo odražava sledeći ratni izveštaj:

"Gubici u borbi ovih poslednjih dana ogromni su. Kod Turaka oni iznose 15 000 do 20 000 ljudi. Izginuo je i 31 ruski oficir. Srbi su za ovo nekoliko dana imali van stroja ne manje od 9 000 ljudi, prema tome gubici obeju strana dostižu na 25 000 ljudi, ili jednu četvrtinu celokupne vojske koja se borila.

Pa, ipak, postojao je izvestan raskorak između postignutih uspeha i ostvarenih rezultata na bojnom polju.

"Iznurena u ovim silnim borbama srpska vojska nije se mogla koristiti dobivenim rezultatima i Turke, koji napustiše sve položaje na desnoj obali Morave, energično goniti. Kerim-paša premesti svoj štab iz Tešice i težište operacija prenese na levu obalu Morave. Prilikom odstupanja Turci za sobom poništiše sve mostove. Srpska vojska još ne beše uspela da pripremi nastupanje k Tešici, kad se 20. avgusta (1. septembra po novom kalendaru - primedba autora), turska vojska svom masom, u jačini 60 000 ljudi, krenu od Tešice visovima na levoj obali Morave k Aleksincu preko sela Adrovca, da bi došla u pozadinu srpskoj vojsci, koja se opet, da bi sprečila ovo nadiranje Turaka moraše boriti na otvorenom polju.

Odlučujuća bitka za Adrovac bila je odsudna za pukovnika Rajevskog. Trajala je od 8 sati izjutra pa sve do 22 časa.

"Turski napad počeo je 1. septembra u 8 časova masovnom artiljerijskom vatrom duž celog fronta, koja je gotovo bez prekida trajala sve do 12 časova, kako bi neutralisali srpsku artiljeriju i zamaskirali pravac glavnog napada. Čim su se oglasili prvi tonovi, general Černjajev je sa celim štabom izjahao iz Aleksinca i u galopu stigao na Prćilovački vis."

Učesnik u ovoj bici doktor Vladan Đorđević nalazio se tada u štabu glavnokomandujućeg, u čijoj je pratnji bio i pukovnik Rajevski, pa je i o tome posvedočio u svojim sećanjima:

Skica bitke kod Adrovca, iz knjige Petra Opačića i Sava Skoka: Iako su lučno obuhvatili tursku armiju, Srbi su imali tanak raspored, i nisu raspolagali operativnim rezervama. Odnos snaga bio je 3:1 za Turke, u artiljeriji čak 5:1. Kapetan Putnik (kasnije legendarni vojvoda) izveštava sa položaja Rudničke brigade, da su se cevi pušaka "toliko zagrejale, da više nisu za rukovanje". Srpski poraz kod Adrovca Turci nisu uspeli da iskoriste iako je Srbima tad pretila prava katastrofa. Kerim-paša, turski zapovednik, bio je toliko iznenađen žestinom srpskog otpora, da je umesto konjičkog juriša na srpske razbijene položaje, naredio predah svojoj iscrpljenoj vojsc

Poslednji ručak ispod hrasta

"U karijeru projurismo ono kukuruzom obraslo polje između mostobrana i žitkovačke mehane, pa onda svrnusmo desno prićilovačkim drumom, a malo docnije levo prvo uz brdo.

Tek kada se popesmo na prvu kosu, a jedna turska granata pravo pa pred nas, i prsnu kao kakav Štuverov buket u "fajerverku". Srećom, bili smo toliko daleko, da niko nije ranjen. Međutim, ta granata beše povod te đeneral zapovedi, da cela njegova svita ostane tu, i da čeka zapovest, a on sa Kamarovom i pukovnikom Rajevskim ode dalje./.../

Bilo je oko podne kad smo ga našli pod jednim drvetom, na zapadnoj goloj padini prćilovačkih visova, koja se spušta u potok između njih i oba Adrovca.

Zašto se đeneral u tome kotlu zaustavio, ne znam, jer odatle se i ne mogaše videti bitka a kamoli imati pregled nad svim kretanjima svoje i neprijateljske vojske.

Sve što se sa toga mesta moglo videti, beše naša pozicija na Gornjem Adrovcu, pa i ona vrlo izdaleka.

Bitka, međutim, besnela je već i pešačkom vatrom više i ulevo od toga mesta, gde je bio prostrt ćilim glavnokomandujućega.

Kad stigosmo i mi pod taj grm, niko nam ništa ne reče ni što dođosmo bez zapovesti, ni gde smo bili do sada.

Jedino pukovnik Rajevski stade nas nuditi da s njime ručamo, jer on beše izvadio iz svojih bisaga nešto hladnog pečenja i jednu bocu vina pa ruča.

Većina odbi njegovu ponudu s blagodarnošću. Kome je bilo do jela, kad se puščana vatra sve više i više nama primicaše.

Samo Rajevski ne samo da je mirno jeo, nego što me osobito iznenadi od sumornog ćutalice, on je danas neprestano zadevao šalu i pravio dosetke, kojima se sam iz svega grla smejao, jer nama nikome nebeše do smeja. (...)

Međutim, stiže raport sa Gornjeg Adrovca, da je pozicija u velikoj opasnosti, jer Turci prodiru na tu stranu s velikom silom u očevidnoj nameri, da uzmu adrovačke visove, pa da opkole celu našu vosjku na prićilovačkim visovima, i da nas onda, potisnuvši snažno s fronta, sjure u Moravu.

U tom trenutku, Černjajev, nemajući vojske pod rukom da je baci na mesto koje beše u opasnosti, reši se, da bar pošalje pouzdanog komandanta na tu poziciju i stoga se okrete Rajevskom:

- G. pukovniče, molim vas pohitajte u Gornji Adrovac, primite komandu i gledajte da održite samo jedan sahat tu poziciju, dotle ću vam za celo poslati svežih trupa u pomoć.

- S boljim udovolljstvijem - reče radosno Rajevski, pa skoči na noge i pritezajući kolane svome konju, šanu meni smešeći se: Enfin, moncher Dosteur (Najzad, mog dragi doktore) jedna prilika da vidimo da l' sam ja baš tako nedostojan potomak đenerala Rajevskog, i da li je "miljutinska" vojska tako loša, kao što se kaže.

Za tim mi pruži ruku, sa kojom vrlo kordijalno, gotovo grčevito steže moju ruku, skoči na konja i najkraćim putem odjuri preko njiva i vinograda pravo u Gornji Adrovac.

Ne znam zašto, ali ono nekoliko prišaptanih reči i onaj neobični pritisak ruke, zadahnuše me nekakvom neprijatnom slutnjom. I sam glas, kojim se Rajevski oprostio s đeneralom, rekavši mu:

- Prašćajte, Mihail Gligorič! - nekako je osobito drhtao, i ja sam dugo, dugo za njim gledao."

Manastir Sv. Romana, kod sela Praskovča, gde je Rajevski prvo bio sahranjen: telo junaka položeno je u portu, jugoistočno od oltara, a mesto gde je bio grob i danas je obeleženo kamenom na kome je pravoslavni krst, bez imena. U selu kruži legenda kako je ovde sahranjeno herojevo srce, da večno ostane u Srbiji, kad je telo preneto u Razumensku, kod Kijeva, u porodičnu grobnicu grofova Rajevskih

Metak u četiri popodne

Iz istog svedočanstva o toku bitke može se pratiti dalje kako je tursko napredovanje bilo sistematično i naizgled polako, ali neprekidno, kako je general Černjajev očajnički bacao u bitku i novoformiranu bateriju kapetana Srba, pa kako je zatim kapetan Magdalenić sa bataljonom inženjeraca odvažno pošao na jednu jako ugro-ženu poziciju.

U taj mah donesoše đeneralu jednu ceduljicu. On je otvorio, pa videvši da je arapski napisana, pruži je meni da mu je protumačim.

Pogledam natpis. "Komandir baterije, poruč-nik Šamanović."

- Da, reče đeneral, to je s Gornjeg Adrovca. Čitajte, čitajte, doktore!

"Javljam pokorno, da je pukovnik Rajevski ovog časa, kod moje baterije poginuo od puščanog zrna neprijateljskog."

- Oh! - reče Černjajev, uhvati se za glavu i ode malo u stranu.

Ostatak je cedulje glasio:

"njegovu sablju, ordene, sahat, kesu s novcima i džepnu zapisnicu ja sam uzeo na čuvanje do dalje naredbe."

Poruka je stigla oko 17 časova. U docnijem opsežnom izveštaju poručnik Kosta Šamanović je opisao kako je pukovnik Rajevski stigao kod njegove baterije oko 14 časova, baš onda kad su se rasute srpske trupe u neredu povlačile od Suhote prema Gornjem Adrovcu. Posebno je istakao kako je Rajevski veoma spretno zaustavio dalje povlačenje, pomažući pri tome srpskim oficirima i narod-nim komandirima. Pošlo mu je za rukom da okupi jedinice, reorganizuje odbranu, pa i da pripremi protivnapad. Dok su dobošari i trubači davali znak za juriš, po njegovom naređenju, on je odabrao Šamanovićevu bateriju za svoje komandno mesto zato što se nalazila na veoma podesitom mestu, ali i sasvim blizu neprijateljskog rasporeda. Odatle je komandovao napadom svojih jedinica.

"Oko 4 sata po podne, pogodio ga je neprijatelj-ski kuršum u glavu i Rajevski je pao mrtav bez da je mogao jednu reč izustiti. To se desilo u samoj mojoj bateriji. Ja sam odmah naredio mojim vojnicima da poginulog Rajevskog odnesu u poza-dinu na zavijalište. Rajevski nije imao u za se ni jednog ađutanta. Za vreme borbe i konj mu je bio ranjen...", pisao je u svom izveštaju poručnik Kosta Šamanović.

Telo pukovnika Rajevskog preneseno je iz Gornjeg Adrovca u manastir Svetog Romana kod sela Praskovča. Prvobitno mesto gde je sahranjen bilo je u manastirskoj porti, jugoistočno od oltara, dolično mesto za velikog junaka i legendarnu ličnost. Mada je tu počivao samo nekoliko dana, taj prvobitni grob je obeležen sve do danas kamenom peščarom, sa pravoslavnim krstom, ali bez imena ili ma kakve druge oznake. Humka se održava punih sto dvadeset godina kao velika svetinja. Oko nje monahinje neprestano rasađuju sezonsko cveće. One i na taj način održavaju živom narodnu legendu. Prema toj legendi je u porti manastira sahranjeno herojevo srce, da bi tako večno ostalo u Srbiji, dok je telo ispraćeno za Rusiju.

KNjAŽEVSKO-SRPSKO TELEGRAFSKO NADLEŠTVO 1876.9.6. Beograd od Carskog Sela Srpskom knezu Milanu Beograd Hvala Vašem visočanstvu za izraze saučešća za mojim bratom koji je dao život za Vašu svetu stvar.Vratite nam njegovo telo i zadužite našeg prijatelja kapetana Kizlokova da ih vrati u Rusiju. Pukovnik Mišel Rajevski

Poslednja počast na Savskom pristaništu

Čim je knez Milan primio izveštaj glavnokomandujućeg generala Černjajeva o pogibiji pukovnika Rajevskog, odmah je uputio telegram saučešća porodici palog junaka. To doznajemo po uzvratnom telegramu Mihaila Rajevskog, koji je uputio iz Carskog Sela 6/18. septembra 1876. godine, da bi zahvalio knezu Milanu na saučešću:

"Hvala Vašem visočanstvu na izrazima saučešća za mojim bratom koji je dao život za Vašu svetu stvar. Vratite nam njegovo telo i zadužite našeg prijatelja kapetana Kizlokova da ga prenese u Rusiju. Pukovnik Mišel Rajevski."

O tragičnoj pogibiji pukovnika Rajevskog pisale su sve ruske novine, a o njegovoj junačkoj smrti na bojnom polju izveštavale su veoma podrobno i sve naše novine. Tako je "Istok" u broju od nedelje 5/17. septembra pisao da je telo Rajevskog preneseno sa mesta gde je prvobitno bilo sahranjeno u Beograd i kako je bilo izloženo u Sabornoj crkvi. Posle telegrama, kojim joj je izjavio saučešće knez Milan, u Beograd je doputovala gospođa Ana, mati pukovnika Rajevskog. Po tom je "Istok" doneo opširan izveštaj o opelu u Sabornoj crkvi, kojom prilikom je činodejstvovao srpski mitropolit Mihailo sa sedamnaestoricom sveštenika.

Crkva Sv. Trojstva, u okolini poznata kao "Šarena crkva", podignuta u Adrovcu, kao zadužbina grofice Rajevske, osvećena je 2. septembra 1903. Lipe, u drvoredu koji vodi ka crkvi, kažu u selu, donete su iz Rusije, sa imanja Rajevskih

"Posle podne 5/12. setembra oko 5 časova, piše u "Istoku", preneseno je telo junaka Rajevskog na lađu, dole na Savu, a pri ovoj pratnji učestvovala je vojna banda, vojska, kozačka legija, a naroda se toliko sleglo, koliko nikad dosad, da oda poslednju počast junaku ruskom Rajevskom, koji je krv svoju prolio za otadžbinu i slobodu srpsku".

Pukovnik Nikolaj Nikolajevič Rajevski je, po želji njegove porodice, prenesen u svoju otadžbinu i sahranjen pored svojih slavnih predaka u porodičnoj grobnici u selu Razumovska, u Kijevskoj oblasti, u Ukrajini.

Ali, u Srbiji je ostala legenda. Mesto na kojem je poginuo nikako nisu mogli da zaborave njegovi ratni drugovi Srbi. Zato su ga, odmah po okončanju toga rata, obeležili skromnim krstom od kamena peščara na kojem su uklesane reči:

"Ruski pukovnik Nikola Rajevski u borbi sa Turcima pogibe na ovom mestu 20. avgusta 1876. godine."

Decenijama je taj beleg bio jedini koji je podsećao na legendarnog junaka.

Pisma kraljice Natalije

Kada i kako je došlo do toga da, pored skromnog spomenika, na mestu pogibije, bude podignuta crkva posvećena pukovniku Rajevskom? Ko je bio ktitor? Kakva je bila uloga kraljice Natalije u tome poduhvatu i zašto se takoreći sve do juče, nije ni znalo na čijoj je parceli, to jest njivi, izgrađena spomen-crkva u Gornjem Adrovcu?

Sva ta pitanja ostala su manje-više otvorena. Zato se, mirne duše, može reći kako su tek objavljena "Pisma kraljice Natalije Obrenović" pomogla, kao istorijski izvor prvog reda, da se razjasne neke nedoumice. Jedna od bitnih odnosi se na to od kad i sa kim su vođeni pregovori o izgradnji crkve. S obzirom na sadržaj dva pisma srpske kraljice iz 1887. godine, jasno je kao na dlanu da se baš u to vreme počelo pregovarati o podizanju hrama. Pošto tada već nije više bila u životu grofica Ana, mati pukovnika Rajevskog, to je onda porodične interese zastupao njegov brat Mihail.

Te i druge pojedinosti iznosi, pregledno i jasno, kraljica Natalija u svome pismu od 21. avgusta 1887. poslato iz Badena generalu Savi Grujiću:

"Od sveg srca vam zahvaljujem što ste tako brzo ispunili moju želju koja se odnosila na mesto ubistva pukovnika Rajevskog i odmah ću njegovog brata izvestiti da sam obećanje ispunila. Iskoristiću još jednom vašu dobrotu i zamoliću vas da mi pošaljete skicu koju ću ovde iskopirati i napraviti fotografiju ograđenog mesta. Mislim da bi bilo pravedno obeštetiti već sada seljaka čiji je to teren i na koji on plaća porez pa vas molim da u tom smislu izdate nalog...

Skica i fotografija, koje se ne pominju u pismu, ukazuju da su tada činjeni, svakako, prvi i verovatno neophodni koraci za upoznavanje uslova i okolnosti na terenu da bi se moglo pristupiti izradi projekata. O tome se, uz nesebičnu pomoć generala Grujića, postarala lično kraljica Natalija, koja je radi toga posla bila u prepisci s Mihailom Rajevskim.

U drugom pismu, iz Firence, od 25. decembra 1887. takođe upućenom generalu Grujiću, ona je napisala i sledeće:

"Primila sam pismo od Rajevskog, koji je bio dirnut nacrtom koji sam mu poslala, i biću vam vrlo zahvalna i za fotografiju. Pisaću Jakšiću da sreskom načelniku preda 60 franaka..."

Poslednje reči ovog navoda iz pisma kraljice Natalije odnose se na novac. Za šta je bio namenjen? Možemo samo pretpostaviti da je kraljica, u skladu sa svojim zalaganjem, odlučila da ona lično "pravedno obešteti" seljaka za njegovu njivu. Za neku drugu svrhu, nije ni imalo razloga da šalje novac.

Dirljivo je, svakako, s kolikom je plemenitom razboritošću srpska kraljica razmišljala o jednom adrovačkom seljaku i s kolikom se obzirnošću odnosila prema njegovom imetku. I umesto da se takav veliki gest ne zaboravi i da se sačuva možda i kao dragoceno porodično predanje, potpuno je iščezao iz sećanja današnjih Adrovčana. Ipak, blagodareći trudu i pomoći umnog i istrajnog sveštenika Slavoljuba Petrovića uspeli smo da doznamo ne ime, nego imena onih o čijim je posedima bila reč.

Ali pođimo redom. Plac oko crkve prostire se na hektar i deset ari. Katastarska parcela uvedena je u zemljišne knjige 1937. godine pod brojem 1542 kao "dobro crkve pukovnika Rajevskog", KO Gornji Adrovac. Prva parcela, paralelna prema putu, pripadala je Milenku Živadinoviću i prostirala se, otprilike, do spomenika pukovniku Rajevskom. Na njoj je bila sagrađena spomen-škola sa imenom ovog junaka. Druga parcela, od spomenika pa dalje, u pravcu zapad-istok, bila je vlasništvo Novaka Stevanovića. Ovog adrovačkog domaćina streljali su bugarski okupatori 17. marta 1917. u osamdesetoj godini života, što znači da je bio rođen 1837. godine. Imao je tri sina - Dragutina, Dimitrija i Svetomira, stoji zapisano na spomeniku u Gornjem Adrovcu.

Dakle, na parceli Živadinovića izgrađena je škola, dok je na parceli Stevanovića podignuta crkva.

Vladika niški zida crkvu

Ranjeni ruski dobrovoljci prelaze Dunav, na povratku u Rusiju: Telo Rajevskog preneto je u Beograd, gde je održano opelo u Sabornoj crkvi, na kome je činodejstvovao mitropolit Mihajlo, zatim su posmrtni ostaci spušteni na lađu, na Savu - ispraćaju je prisustvovao ceo Beograd

Od pogibije pukovnika Rajevskog i potonje želje porodice da se to mesto obeleži crkvom, pa do početka radova, prošlo je više od dve decenije. Prema projektima dobijenim iz Rusije započeta je izgradnja crkve i škole 1902. godine. Pošto ni o tome nema pisanih dokumenata, prazninu po-punjava još jedna sačuvana legenda. Naime, grofica Rajevska poverila je vladici niškom 3 000 dukata za gradnju oba objekta. Međutim, radovi su završeni prema planu a utrošen je tek svaki treći dukat. Preostali novac, čitavih 2 000 dukata, kako kaže legenda, vladika je vratio grofici Rajevskoj.

Na severnom zidu hrama nalazi se mermerna ploča na kojoj je, pored imena ktitorke, i ime tog niškog vladike:

"Trudom i nadzorom episkopa Niškog g. Nikanora Ružičića o trošku ktitorke plemenite gospođe Marije Rajevske ozidan je ovaj sveti hram i osvećen 2. septembra 1903. godine."

Crkva je posvećena Svetoj trojici. Skladnih je proporcija, sa karakterističnim pravim uglovima. Osnova je u obliku pravilnog grčkog krsta sa tremovima između krstova. Centralni prostor zasveden je kupolom. Fasade su obložene keramičkim pločicama grupisanim u vidu mozaika. Unutrašnji zidovi su oslikani živopisom. Predloške za fresko-dekoraciju uradio je ruski slikar V.M. Vasnecov. Izvođenje živopisa povereno je slikaru D. Obrenoviću.

Iako je od izgradnje crkve u Gornjem Adrovcu prošlo samo nešto više od devedeset godina, ostaje nerazjašnjeno važno pitanje - ko je bila ktitorka, grofica Marija Rajevska? Zamešateljstvo je potpuno jer se za ktitorku uzimaju čas mati ili sestra, čas tetka ili snaha pukovnika Rajevskog.

Ko je ktitor Crkve u Adrovcu

Kraljica Natalija lično je posredovala da se ispuni želja porodice grofova Rajevskih, da se na mestu pogibije pukovnika Rajevskog, podigne crkva

Da vidimo najpre ko nije mogao biti ktitorka i zašto. Grofica Ana Mihailovna Borozdinoj (1819-1883), udata Rajevski, mati pukovnika Rajevskog, umrla je dve decenije pre nego što je sagrađena crkva u Adrovcu. njenu smrt pominje u svojim memoarima Alimpije Vasiljević:

"Čudna je sudbina i te plemenite žene, posle rata, ona je došla u oslobođenu Bugarsku da sirotinji, kojoj su roditelji u borbi poginuli, razdeli milostinju, pa je zlikovci ubiše i opljačkaše!"

Mati, očigledno, nije mogla biti ktitor, a da je to makar testamentom zaveštala, onda bi na ktitorskoj ploči stajalo njeno ime. Što se tiče mogućnosti da je bila sestra, to otklanjaju biografski podaci o porodici pukovnika Rajevskog. U njima se ne pominje da je imao ikog osim rođenog brata Mihaila. Ako se kao mogući ktitor uzme tetka, udata za čuvenog generala generala Orlova, koji je prijateljevao s Puškinom i zajedno s njime pripadao dekabristima, onda se ona ne bi upisala kao ktitor svojim devojačkim, nego svojim prezimenom udate žene.

Važan trag o identitetu grofice Marije Rajevske sadrži pismo od 22. februara 1901. koje je Jelena Novaković, supruga srpskog poslanika u Petrogradu Stojana Novakovića, uputila svome sinu Mileti, studentu prava u Parizu. U pismu navodi i sledeće:

... Bili smo takođe u poseti nekoj gospođi Rajevskoj a o rođenju princezi Gagarin. Ove iste princeze bio je dever, tj. brat muževlji pokojni Rajevski koji je poginuo u našem ratu sa Turcima 1876.godine. Žena poginulog Rajevskog ostavila je testament da se načini crkva na onom mestu gde je ovaj plemeniti junak pao. Sada se vode pregovori oko poslanstva o planu i izvršenju te želje pa smo išli toga radi...

Pregovore o izgradnji crkve, koje je s kraljicom Natalijom započeo brat pukovnika Rajevskog, sasvim je prirodno da okonča u svojoj kući i uz pomoć svoje supruge. Ovo tim pre što posle smrti majke i, kako iz ovog pisma doznajemo, supruge, bližih srodnika nije ni preostalo.

Uprkos pomenu testamenta čini se, ipak, najverodostojnije da ono što je započeo brat Mihail okonča snaha Marija Rajevska, a to ime se uostalom i nalazi na ktitorskoj ploči.

Lipe iz Razumovske

Izvan prethodnih razmatranja crkva Svetog Trojstva u Gornjem Adrovcu posvećena pukovniku Rajevskom nalazi se na jednoj upečatljivo izdignutoj zaravni koja dominira čitavim predelom. Od puta pa do ulaza u hram ističu se drvoredi lipa koje su donesene, kako kaže još jedna legenda, iz sela Razumovske u Ukrajini, sa nekadašnjeg imanja grofa Rajevskih. Sveto slovensko drvo, kakvo je od pamtiveka lipa, natkriljuje na ovom mestu, valjda kao nigde drugde, i legendu i stvarnost o ratu 1876. u kojem je bratstvo po oružju Srba i Rusa ovekovečeno spomenom kakav je ova znamenita crkva.

Kada je poginuo, Rajevski je imao samo 36 godina.

Graditelj Ćele kule

Niške paše su kao najbliži turski vojni zapovednici bili u stalnom konfliktu sa srpskim oslobodilačkim pokretom. Pokušavajući da umire pobunjene Srbe činili su strašne zločine i tako gradili svoje karijere. Medju njima prednjači Huršid paša, graditelj Ćele kule i kasiji Veliki vezir. Ovaj paša je dva puta razorio Srbiju, 1809. i 1813. Spremao se da zada konačni udarac 1815. godine. U tome ga je sprečila požrtvovanost i diplomatska veština niškog vladike Milentija. Uspeo je da kneza Miloša dovede na pregovore sa manje ratobornim turskim pašom Marašlijom. Ovi pregovori su omogućili opstanak srpske države.

Huršid paša

Huršid paša je dobro poznavao Srbe i prilično razumevao srpski. Govorilo se čak da je rođen u Srbiji. Dugo je pašovao u Nišu i vodio oštre vojne protiv srpskih ustanika, napadajući ih s juga i s istoka.

Sprečio je 1809. godine oslobadjanje Niša pobedivši Srbe pod vodjstvom vojvode Stevana Sindjelića na Čegru. Uspeo je da okruži srpsku vojsku. Kad je Stevan Sinđelić video da ne može Turke isterati iz šanca, da je mnogo Srba izginulo, a da ne bi pao živ Turcima u ruke, opalio je iz svoje kubure u punu burad baruta. Barutana je odletela u vazduh uz snažan prasak Posle ovoga, na Čegru je ležalo oko 16.000 mrtvih Turaka i 4.000 Srba.

Huršid je nakon ove katastrofe iskoristio preganjanje srpskih starešina, pa je zaobišavši Deligrad stigao bio bezmalo do samoga ušća Morave; morao se vratiti tek sa prelaskom Rusa preko Dunava. Kada je stigao u Niš od lobanja srpskih vojnika sazidao je Ćele kulu i tako ovekovečio svoju sramotu i sramotu svoje otadžbine.

Ćurčijama je plaćao za svaku odranu srpsku glavu po dvadeset pet groša. U 3 metra visoku kulu pravougaonog oblika je ugradio 952 lobanje. Na svakoj strani kule 14 redova sa po 17 lobanja.

On je morao mrzeti Srbe: godine 1810. priredili su mu oni poraz na Varvarinu; 1811. izigrali su njegove predloge koje je kao veliki vezir — ko zna s koliko iskrenosti a po savetu Francuske — učinio Karađorđu: da se od Srbije obrazuje kneževina sa pravima koja su imale kneževine Vlaške i Moldavija. Zbog toga njegovog neuspeha bio je smenjen s položaja velikog vezira i ponovo postao niškim pašom. Komandujući vojskom od osamdesetpet hiljada ljudi, on je 1813. s juga upao u Srbiju, spalio i pokorio zemlju i došao do Beograda. Tu je za vezira postavio Sulejman-pašu.

Srbija je bila bukvalno pregažena. Narod je ginuo, bio odvođen u roblje, stradao od epidemije. Samo jednog dana, 17. oktobra 1813., dovedeno je na pazar u Beogradu 1.800 žena i dece. Hiršud paša govorio je s izvesnim zadovoljstvom francuskom konzulu, kako starešine opustošene Srbije "neće više naći naroda za dizanje na bunu".

Otišao je iz Beograda misleći da je zauvek umirio Srbiju i očekivao je nagrade i priznanja za ovo delo. Nije prošlo ni dve godine a ceo Beogradski pašaluk se zbog strašne surovosti Sulejman paše digao na oružje. Miloš Obrenović je postao vožd Drugog Srpskog Ustanka.

Da bi ugušila ustanak što pre Porta je uputila na Srbiju dve vojske. Prvu, od Niša, vodio je rumeli valis Marašli Ali paša poznat kao Marašlija, a drugu, od Bosne, bivši veliki, a tad bosanski vezir Huršid paša.

Huršid paša se spremao za novi krvavi pir po Srbiji. Medjutim, Rusija je pobedila Napoleona. Srbi ovog puta nisu bili bez saveznika. Sultan se uplašio i naredi svojim vojskama, koje su pošle na Srbiju, da stanu. Miloš je prvo poveo pregovore za mir sa Huršidom. Ovaj je tražio da Srbi prvo polože oružje i da se predaju Turcima, pa tek onda da razgovara. Zbog ovoga Miloš je prekinuo pregovore s njim.

Vladika Milentije

Jula 1815. godine Milošu je stiglo pismo od niškog fanariotskog vladike Milentija. On je bio uporan da organizuje sastanak Miloša i paše Marašlije. Za nedelju dana je Milošu poslao pet pisama ubedjujući ga da nije reč o prevari. Srpski ustanici su bili nepoverljivi prema vladikama koje je postavljala grkofilska Carigradska patrijaršija, sklona saradnji sa Turskim vlastima. Ipak knez Miloš 31.jula 1815. godine poziva niškog vladiku Milentija u manastir Jošanicu na razgovore. Nakon dogovora sa vladikom, 11. avgusta u istom manastiru počinju prvi pregovori o miru izmedju izaslanika kneza Miloša i izaslanika Marašli Ali paše. Sa turske strane bili su tu Hadži Jordan Kajsarlija-starešina Marašlijin, niški vladika Milentije i dva tri aglara (gospodina) Turčina. Sa srpske strane bili su gospodar Jevrem Obrenović , Dimitrije-tumač kneza Miloša, knez Miloje Teodorović iz sela Crnca i kaluđer Neofit iz mnastira Nikolja u Ovčaru.

Da bi izbegli sukobe sa Rusijom, sada najvećom evropskom silom, porta pravi velike ustupke ustanicima. Marašlija je dopustio Srbima, i da nose oružje rečima: ''Budite vi sultanu pokorni, pa nosite za pojasom i topove ako hoćete''. Miloš je opet pristao da propusti njegovu vojsku od 7.000 vojnika u Beograd. Tako se Srbi i Turci izmire. Sultan postavi Marašliju za beogradskog vezira, a Miloš postane ober-knez (vrhovni) Srba. Sve ovo nije bilo nikakvim ugovorom predviđeno, ali je tako ostalo do 1830 godine kada su sultanovim hatišerifom potvrdjena autonomna prava Srbije.

Dogovor Maršalije i kneza Miloša je spasio Srbiju ali uništio karijeru Huršid paše.

Heterija

Ipak prekopotrebni mir u Srbiji je bio krhak. Spremala se nova bura koja će odneti živote i Huršid paše i vladike Milentija. Ova dogadjanja je najavio niko drugi nego slavni Karadjordje koji je 1813. proteran iz Srbije.

Ćorović piše: "U Besarabiji Karađorđe beše došao u vezu sa pretstavnicima tajnog nacionalnog grčkog društva, "Heterije", čiji je cilj bio najpre obnova stare Vizantije, a posle oslobođenje svih hrišćana u Turskoj Carevini i obrazovanje federacije hrišćanskih naroda na Balkanu sa grčkom hegemonijom. Grčki naučenjak M. Laskaris utvrdio je, da Karađorđe i ranije, još u Srbiji, imao veza sa grčkim lokalnim pokretima, i da je bio poznat u krugovima njihovih rodoljuba. Karađorđa je upoznao s grčkim planovima heterista Đorđe Olimpija, zvani kapetan Jorgać. On je tajno uveo Karađorđa u Galati kod Jaša u kuću princa Konstantina Ipsilantija, gde je bio primljen za člana Heterije i gde je položio zakletvu da će raditi na oslobođenju hrišćana. Heteristi su mnogo polagali na Karađorđa kao bivšeg šefa jedne revolucije i radi glasa koji je bio stekao i u Srbiji i na Balkanu. Zbog toga oni pomažu bivšeg Vožda da se vrati u Srbiju, gde bi mogao povesti narod u novu borbu. Njihov čovek, zamenik ruskog konzula u Jašu, dao mu je novac i pasoš na ime ruskog plemića Mihaila od Leonarda, da ide tobože na lečenje u Mehadiju. S Karađorđem, koji se prerušio i dao obojiti svoje već posedele kose i brkove, išao je Jorgać, jedan Grk i Voždov pisar Naum. Na putu, u Novoj Palanci, oni zamoliše da preću u lađu i putuju vodom, što im mesne vlasti dozvoliše ne znajući s kim imaju posla. Kad su se već dočepali lađe, Karađorđe i Naum, nije im bilo teško naći načina da pristanu uz srpsku obalu, 28. juna 1817."

Saznavši za ove planove knez Miloš Obrenović naredjuje njegovo ubistvo koje je izvršeno 13. jula iste godine. Miloš je tako sprečio po nnjegovom mišljenju novo, bezizgledno krvoproliće.

Ipak, Heterija ne prekida svoje planove o svebalkanskom ustanku zbog Karadjordjeve smrti. Na samoj granici Miloševe Srbije, u Nišu, vladika Milentije, posrednik u pregovorima iz 1815. predvodi tajnu podružnicu Heterije sa oko 200 pripadnika spremnih za organizaciju rata za obnovu Vizantije.

Nakon odlaska Marašlije za Beograd u Nišu ostaje Ali paša. Neobično je da je i sam niški paša saradjivao sa vladikom i njegovom tajnom organizacijom. Ovaj veliki ogranak Heterije šalje svog predstavnika u Carigrad koji je 3 meseca proveo u Patrijaršiji pripremajući ustanak. Plan Heterije je bio simultani ustanak u Vlaškoj, Moldaviji, Grčkoj a kasnije i ostalim pravoslavnim zemljama u evropskoj Turskoj koji bi vodio oslobodjenju.

Porta 1821. saznaje za plan. Brojna Turska vojska je razaslata u sve delove carstva. U Vlaškoj i Moldaviji izbija planirani ustanak koji se nakon progona uticajnih grčkih bojara smiruje. Medjutim, rat za oslobodjenje se nastavlja u Grčkoj uz pomoć evropskih sila i rezultira njenom nezavisnošću nakon 8 krvavih godina. Heterija je u svojim namerama samo delimično uspela. Stvorena je slobodna Grčka ali nije obnovljena Vizantija.

U Nišu je ustanak otkriven i sprečen. Vladika Milentije i njegovi saradnici uključujući i Ali pašu su obešeni. Dvomesečnu istragu je sproveo izvesni Husein paša. On šalje izveštaj Marašliji 21. juna 1821:

"Predjašnji muhafiz Niša Ali paša, ne hoteći da miruje, načinio je savez sa niškim mitropolitom pa je potajno noću, održavao sastanke i krojio planove da, sačuvaj bože, istrebi narod muslimanski u Nišu. Pošto sam najsavesnije ispitao stvar pogubljeni su pomenuti paša, rečeni mitropolit, dvojica sveštenika i dva ćafira, koji su bili uticajni ljudi u varoši...". Spomenik obešenim zaverenicima se nalazi ispred tvrdjavskog mosta u Nišu.

Šta je tačno planirao vladika Milentije? Da li je saradjivao sa knezom Milošem koji je samo nekoliko godina pre toga ubio Karadjordja zbog saradnje sa Heterijom? Da je Heterija uspela, kako bi izgledala sudbina Srbije kao članice Vizantijskog saveza sa centrom u Konstantinopolju? Kako je vladika uspeo da za ustanak pridobije Ali pašu? Da li ga je možda preveo u hrišćanstvo? Odgovore na ova pitanja verovatno nikada nećemo imati.

Heterija je došla glave i Huršid paši.

Huršid nakon ličnog neuspeha u Srbiji biva premešten na Peloponez kojim je upravljao par godina. U njegovom odsustvu, marta 1821. godine, Heterija na Peloponezu pokreće rat za nezavisnost Grčke. Posle neuspelih pokušaja da umiri Grke, Huršid paša, graditelj stravične Ćele kule, izvršava samoubistvo 30. novembra 1822. godine.

Sv. Trojica Rusalija - crkva stara hiljadu godina

Na samo par kilometara od Nisa, na brdu iznad sela Gornji Matejevac, uzdiže se hram Sv. Trojice Rusalije, najstarija i najzagonetnija crkva jugoistčne Srbije. Meštani je zovu i Golema, Sveta Bogorodica Rusalijska, Trojica Rusalijska i Latinska crkva. Minulim putnicima na carigradskom drumu sluzila je kao orijentir da su blizu sigurnog konacista. Crkva samuje napustena na zelenilu pasnjaka, pritisnuta plavetnilom, izdignuta iznad prostrane doline, na prvi pogled deluje nadrealno. Nas prvi istrazitelj starina Muhailo Valtrovic, u XIX veku, izvestava Srpsko uceno drustvo o dragocenom spomeniku koji "predstavlja strogo izveden vizantijski stroj". Crkva je jednostavna jednobrodna gradjevina sa kupolom i polukruznom apsidom.

Vesto postavljena na visu izgleda veca nego sto to u stvari jeste. Njena istorija je obavijena velom tame, hiljadugodišnjim ćutanjem hronicara i to je mozda razlog zasto se niko nije usudio da je ozbiljnije naucno istrazi.
Podignuta je verovatno u prvoj polovini XI veka, u vreme povratka vizantijske vlasti u ove krajeve nakon propasti bugarskog carstva. Posle povlacenja Vizantije, izgleda da je crkva napustena, Srbi je ne prihvataju i tada prvi put biva prepustena zubu vremena.

Arheoloska ispitivanja pokazuju da je obnovljena pocetkom XV veka, veruje se da je hram uredio i verovatno posvetio Bogorodici, despot Stefan Lazarevic koji je od vizantinskog cara dobio priznanje i vladarsku titulu. Ako je to tako, onda je njen drugi zivot trajao dvadesetak godina. Posle propasti despotovine, cItava dva veka nema je ni u jednom od, pedantno vodjenih, turskih popisa.
Njen treci vaskrs nastaje sa osnivanjem dubrovacke kolonije u Nisu, sredinom XVI veka, kada je primorci obnavljaju za svoje obrede. Tada oko crkve nastaje i groblje, o cemu svedoce i neki zapisi putopisaca, izvestaji iz dubrovackog arhiva o nekim vidjenijim diplomatama i trgovcima kojima se dogodila nesreca ili su usput naprasno preminuli i tu sahranjeni. Crkva i groblje su korisceni nesto vise od jednog veka, potom je hram ponovo napusten. Kao secanje na Dubrovcane-katolike, ostao je narodski naziv Latinska crkva. Vek kasnije, u Nisu i okolini nije bilo nijedne hriscanske crkve, ili su bile spaljene i porusene ili pretvorene u dzamije, konjusnice i kasarne. Ipak, verski zivot nije prestao, sudeci po crkvenim hronikama, postojalo je nekoliko skrivenih i zakamufliranih crkvica. Pretpostavlja se da je crkva na Matejevackom brdu tada tajno obnovljena i posvecena Sv. trojici, kako je bila najveca prozvana je Golema. Ne zna se pouzdano koliko je dugo sluzila, ali kada je 1838. izgradjena nova crkva u centru Gornjeg Matejevca, Bogorodica Rusalijska, Latinska, Golema ili Trojicka crkva gubi definitvno na znacaju. Okolina hrama ozivi samo u junu, na Svete trojice. Do skora, na bocnom zidu crkve je bila spomen tabla sa obavestenjem da je "U ovoj kuci (?!) osnovan...partizanski odred". Ta tabla na Latinskoj crkvi, stajala je tri decenije i najzad je skinuta, postavljena je na posebno postolje odmah pored.
Kada se ugleda iz daleka, hram gotovo da doziva, magnetski privlaci, zacarani gledate da ga ne izgubite iz vida, da vam tek tako ta magija ne nestane. Iz sela se do njega mora peske, ko ne izgubi dah od penjanja izgubice ga od velicanstvenog pogleda koji se pruza na sve strane.

Šta je Rusalija?

Atribut Rusalija koji hram Sv. Trojice nosi, upućuje na izuzetnu starost ove crkve.

Ovoj reči se pripisuje strano, neslovensko poreklo. Dolazi od latinske reči rosaria, rosalia, pascarosata, pascha rosarum. Svetkovanje Rozalija, praznika ruža, iz antičkog Rima prenelo se na balkanske hrišćanske narode. Ovu pagansku svetkovinu hrišćani nastavljaju da praznuju, poistovećujući je sa hrišćanskim praznikom Duhova (Sv. Trojica), koji se slavi istih dana.
Rusalija dakle nije paganski naziv već onačave Duhove, ili ružični Uskrs, hrišćanski praznik.

Duhovi su hrišćanska proslava silaska Duha Svetoga na apostole u Jerusalimu, 50 dana nakon Hristovog Uskrsnuća. Odatle i izraz Proslava Pedesetnice, Pentekoste itd. Slavi se i kao dan "rođenja Crkve" budući da Dela Apostolska donose da su apostoli puni Duha Svetoga govorili tako da su ih mogli razumeti ljudi svih naroda i jezika, a mnoštvo se "dalo krstiti te su primili Duha Svetoga". Inače to je i jasno otvaranje spasonosnog poslanja Crkve prema svima a ne samo prema Jevrejima. Ovaj dan je i praznik sv. Trojice, Boga Oca, Boga Sina i Boga Duha Svetog . "Duhovi" je doslovce preuzeto iz staroslavenskog, gdje je to genitiv jednine, a zapravo se odnosi na Duha Svetog koji je jedan, a ne na više duhova kako se to odomaćilo u imenu koje ovaj praznik danas nosi.

Ipak, ovaj praznik se, kao i mnogi drugi hrišćanski praznici pomešao sa neznabožačkim običajima i verovanjima u Rusalke.

Ko su rusalke?

Rusalke su postale personifikacija Rusalija. Narodna etimologija (ruslo, potok, tok vode) ih dovodi naročito u vezu sa vodama.
Postoji narodno verovanje da su rusalke nastale od utopljenih djevojaka. Po predanju, večito su mlade i lepe, sa dugim raspletenim riđim kosama spuštenim niz leđa. Ako bi neko čuo pesmu rusalki, ili ako bi ih kako ugledao pri igri, namah bi onemeo. Rusalke takođe i primamljuju i dave ljude, kojima nisu baš naklonjene. Najjače sredstvo protiv rusalki je pelin, a koristan je i bijeli luk.
Njihovo je ime očevidno zamenilo ime vila. Kao i vile one žive po vodi, poljima i šumama. Narod ih se boji, osobito nedelje posle Duhova. U nekim predelima njihov se kultus vezuje za kultus mrtvih. Veruje se, da su to duše devojaka umrlih pre venčanja.

Rusalka. Slika Konstantina Vasiljeva

Blogged with Flock

Crveni pevac

Niški kvart, odnosno trougao, izmedju uluca Cara Dušana, Vojvode Mišića i bulevara dr Zorana Djindjića se popularno naziva Crveni pevac. Kraj je ime dobio po kafani Crveni pevac na čijem se krovu nalazio limeni pevac crvene boje. Kafana je srušena 1952. godine da bi na njenom mestu bila sazidana stambena zgrada.

Pojava imena Crveni pevac se vezuje za 1934. godinu. Kafedžija Laza Stojiljković, kao zanatlija je promenio nekoliko zanimanja. Najpre je bio berberin, a zatim poslastičar da bi konačno postao poznat po otvaranju kafane.
Jednog dana, dok je farbao vrata i dovršavao preuredjenje poslastičare na uglu Znepoljske i Vojvode Mišića za kafanu, nesrećno upadne njegov pevac u kofu sa crvenom bojom. Čim ga je Laza takvog ugledao, odlučio je da kafani da ime Crveni pevac. Kafanski objekat i crveni limeni petao na njegovom krovu preživeli su rat, kao jedina zgrada koja je odolela bombardovanju ovog prostora u II Svetskom Ratu. Crveni pevac je nakon toga postao simbol sreće i postao zaštitni znak i naziv ovog dela Niša.

Niš, nažalost, spada u gradove koji su najviše puta bili bombardovani u toku rata. Grad je bio cilj bombardera 67 puta tokom četiri godine rata. Prva dva puta su ga bombardovali Nemci. Ostala bombardovanja su organizovali saveznici u saradnji sa Titovim partizanima koji su, pak očekivali da će intenzivno bombardovanje Srbije smanjiti podršku Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini i oslabiti pozicije trupa pod komandom Draže Mihajlovića. Tokom rata su savezničke bombe srušile veći deo Niša i ubile više od 1800 civila a 800 ranili. Nemački gubici nisu bili značajni.


Besomučno anglo-američko razaranje desetina srpskih i crnogorskih gradova, varoši i sela, započeto 20. oktobra 1943. a okončano 18. septembra 1944. godine, uoči Staljinove invazije na Srbiju, jedna je od najvećih misterija naše novije istorije.

Sve je počelo još 1943. godine: prvo bombardovanje Niša


Prva žrtva zapadnih "saveznika" bio je Niš, najveći srpski grad posle Beograda.
Bila je sreda, 20. oktobar 1943. godine. Časovnici pokazuju da je 13 časova i 3 minuta. Nebo je proključalo. U niskom letu, sa zaglušujućim motorima, Nišu se približava nekoliko desetina bombardera.
S pomešanim osećanjima, lebdeći između straha i nade, Nišlije upiru poglede ka plavom svodu iznad grada. Samo koji sekund kasnije neverica prerasta u šok. Zaglušujući huk avionskih motora meša se sa potmulim eksplozijama, koje se čuju sa svih strana.
Iz guste prašine, koja je prekrila ceo grad, čuju se samo vapaji. Najviše iz najsiromašnijih delova grada smeštenih oko železničke stanice, iz Šumadijske, Drinske, Prizrenske, Kajmakčalanske, Šiptarske, Gvozdene i Banjalučke ulice.
Nemački okupatorski objekti u Nišu pretrpeli su samo manja oštećenja.

U prisustvu nekoliko hiljada Nišlija većina žrtava je, posle opela, sahranjena u zajedničku grobnicu. Na svaku humku poboden je krst, a na sredinu zajedničke grobnice stavljen je veliki čamov krst na kome su krupnim crnim slovima ispisane reči:

"20. oktobar 1943."

Na vest o angloameričkom razaranju Niša, koje je usledilo samo nekoliko dana posle moskovske konferencije predstavnika SSSR-a, SAD i Velike Britanije, na kojoj se raspravljalo i o situaciji u Jugoslaviji - u Beogradu su preduzete sve mere za proglašenje uzbune. Železnički saobraćaj je odmah obustavljen. Sa železničke stanice sklonjeni su svi civili, a činovnici Ministarstva saobraćaja poslati su kućama.
Sedam dana kasnije, 27. oktobra u 11 časova, u Sabornoj crkvi u Beogradu održan je pomen nevinim niškim žrtvama. Uz sasluživanje velikog broja beogradskih sveštenika i hora Prvog beogradskog pevačkog društva činodejstvovao je episkop Valerijan, a govor posvećen žrtvama prvog "savezničkog" bombardovanja Srbije održao je Vlada Milutinović, protojerej beogradske Vaznesenske crkve.


Istog dana, u isto vreme, pomen prvim stradalnicima anglo-američkog bombardovanja, koje, inače, nije imalo nikakve veze sa bilo kakvom kopnenom operacijom u ovom delu Balkana, održano je i u Nišu, Kragujevcu, Požarevcu i mnogim drugim gradovima Srbije.

Mesec dana kasnije, krajem novembra 1943. godine, Tito je, na predlog svojih saradnika iz Slovenije, u Jajcu proglašen za maršala. Dva meseca kasnije, 5. februara 1944. godine, on će svojim izaslanicima u Srbiji uputiti depešu koja će više od 50 godina skrivati jednu od najvećih tajni Drugog svetskog rata na našim prostorima. Tajnu - ko je, u stvari tražio, ko predlagao, a ko odobravao najbestijalnije razaranje srpskih i crnogorskih gradova u njihovoj istoriji.
U ovoj depeši Tito svoje poverenike u Srbiji najpre obaveštava da im u specijalnu misiju šalje engleskog majora Džonija Hanikera, člana Britanske vojne misije pri Vrhovnom štabu NOVJ, a onda im od reči do reči kaže:

- Sve vaše želje u pogledu pomoći savezničkog vazduhoplovstva on će dostavljati Savezničkoj misiji pri Vrhovnom štabu NOVJ. Vrhovni štab će pak ODLUČITI da li će predloženi cilj da se bombarduje.

Bombardovanje svih gradova Srbije i drugih delova Jugoslavije, od početka pa sve do kraja ove višemesečne terorističke operacije, bilo je u isključivoj nadležnosti Titovog Vrhovnog štaba.
To je svojim saradnicima u Sloveniji krajem jula 1944. godine otkrio Edvard Kardelj. Evo kako taj deo njegovog pisma glasi od reči do reči:
"Dogovarajte se s Englezima o saradnji njihove taktičke avijacije u vašim akcijama (mitraljiranje kolona, manja bombardovanja konkretnih ciljeva na frontu itd.). Oni na takav način sarađuju u celoj Jugoslaviji. BOMBARDOVANJA GRADOVA I UOPŠTE VEĆA BOMBARDOVANJA ODOBRAVA SAMO VRHOVNI ŠTAB." (Podvučeno u originalu).

Kapitulacija pred Titom: drugo bombardovanje Niša

Ova depeša skida bilo kakvu primesu enigme sa bilo kog potonjeg bombardovanja bilo kog srpskog i crnogorskog grada, ali i sa prvog anglo-američkog mitraljiranja Niša. Na osnovu mehanizma koji je u njoj izložen, najlogičnije je pretpostaviti da Tito za to masakriranje Niša nije tražio nikakvo "pokriće" u željama svojih poverenika u Srbiji, već da je tom prilikkom ispunjavao samo svoje želje.
Da je taj zaključak tačan potvrđuje činjenica da će se Englezi i Amerikanci ubrzo posle slanja ove Titove depeše ponovo obrušiti na Niš. Desilo se to 30. marta 1944. Samo jedna bomba teška 500 kilograma srušila je i u prah i pepeo pretvorila četiri porodične kuće u centru ovog izmučenog grada.
Izvlačenje mrtvih i ranjenih trajalo je punih šest dana. Sedmog dana pored zajedničke grobnice žrtava od 20. oktobra 1943. iskopana je nova kolektivna grobnica. U nju su 7. aprila 1944. spuštena tela 11 Nišlija, a nekoliko desetina preostalih nesrećnika sahranjeno je u porodične grobnice.
- Ja bih razumeo bombardovanje Niša - rekao je opraštajući se od svojih sugrađana okružni načelnik Jovan Barjaktarević - da smo mi zaraćena sila, pa da oni hoće da nas primoraju da kleknemo na kolena i da položimo oružje. Da nas primoraju na kapitulaciju. Pa zar mi nismo kapitulirali i pobacali oružje još onda kada smo se vezali za one koji su ove žrtve i prouzrokovali. Sada mi nemamo pred kim da kapituliramo, jedino ako oni hoće da kapituliramo pred Titom.

Treće bombardovanje Niša

Još žrtve ovog, drugog bombardovanja, nisu bile ni sahranjene, a Englezi i Amerikanci su se ponovo, po treći put, ustremili na Niš. Bilo je to u sredu, 5. aprila 1944.
Prvi znak za uzbunu dat je u 13.30 časova. Sat i po kasnije, kad su svi pomislili da je opasnost prošla, nad gradom su se u borbenom poretku pojavili prvi anglo-američki bombarderi. Brujali su iz pravca severoistoka.
Ovog puta režija razaranja grada na Nišavi bila je još ciničnija. Prvi avioni su obavili Niš veštačkom maglom, a oni koji su stizali iza njih nasumice su, sa visine od tri-četiri hiljade metara, bacali svoj ubitačni tovar. Prvi udar počeo je u 15, a drugi u 15.15, treći, najžešći, u 15.40 časova.
Na bespomoćne Nišlije Englezi i Amerikanci su preko Titovog Vrhovnog štaba izručili 248 bombi, od kojih samo tri nisu eksplodirale. Najlakše su imale 100, a najteže 500 kilograma.
Život je izgubilo 88, a teže i lakše je ranjeno 184 ljudi, žena i dece. U ruševinama su ostale cele porodice. Pored ostalih i porodice Aleksandra Petrovića i Tome Milosavljevića. Poginuli su i osamnaestogodišnji Radomir Ilić iz sela Toponice i trinaestogodišnji Miroslav Miloradović.
Srušene su desetine porodičnih kuća i javnih zgrada. Bombe su padale čak i po gradskom groblju. Naši "saveznici i oslobodioci„ nisu poštedeli ni Sabornu crkvu, njen ikonostas, pevnicu i oltar.
Nemački objekti opet su ostali čitavi.
- Dojučerašnji naši saveznici - izjavio je predsednik niške opštine Jovan Čemerikić - svojim bezumnim držanjem i grubim terorističkim napadima iz vazduha u crno zaviše ovaj grad. Stvoriše mu oreol mučeništva. Pobijeni svet je većinom sirotinja.

Nakon ovih bombardovanja Niša usledila su i brojna bombardovanja Beograda od kolih je najpoznatije i najkrvavije uskršnje.

Pored Niša, kojeg su razarali čak 15 puta, i Beograda, na koji su se obrušili 11 puta, Englezi i Amerikanci su, po Titovom odobrenju, istraumirali i masakrirali praktično sve veće gradove i naselja po Srbiji i Crnoj Gori.
Kraljevo su mitraljirali šest p uta, Podgoricu, Zemun i Alibunar četiri p uta, Novi Sad tri p uta, Smederevo, Nikšić, Ćupriju i Popovac kod Paraćina po dva puta.
Na njihovoj meti našli su se i bespomoćni civili Sremske Mitrovice, Rume, Velikog Bečkereka, Kruševca, Peći, Kragujevca, Kovina, Pančeva, Velike Plane, Bijelog Polja, Prijepolja, Kuršumlije, Prokuplja, Vučja, Lebana, Grdelice, Podujeva, Raške, Stalaća, Mitrovice, Prištine...
Ovim rušenjima je Srbija slomljena i omogućen je Titov dolazak na vlast.

Ko je bombardovao Niš 20. oktobra 1943?

B24 bombarder

U prvom savezničkom bombardovanju Niša je poginulo oko 700 ljudi- preko 150 radnika samo u Železničkoj radionici u Nišu. Ovaj masakr je sprovelo više desetina bombardera 446., 447. i 448. bombarderske eskadrile - 321. bombarderske grupe - 12. vazdušne komande - Ratnog vazduhoplovstva Sjedinjenih Američkih Država.

Prenosimo izvode originalnih letačkih dnevnika pilota koji su učestvovali u toj akciji. U njima se ne pominje kolateralna šteta i civilne žrtve. Zvanični cilj akcije je bila niška železnička stanica.

-----------------------------------------
OCT 20 1943

MEDITERRANEAN THEATER OF OPERATIONS (Twelfth Air Force): In Italy, XII
Bomber Command B-17's, B-26's, B-25's and P-38's bomb the Rome-Casale landing
ground, Marcigliana and Cerveteri Airfields, railroad bridges at Montalto di
Castro, Grosseto, and 13 miles (21 km) SE of Orvieto, and the marshalling
yard at Nish, Yugoslavia obstructing the Belgrade-Sofia line;

-----------------------------------------

446th BS Mission Summary: Squadron Mission 115

TARGET: South Marshalling Yards, Nis, Yugoslavia. DATE: 20 Oct 1943

Type of Bombs: 250# Demolition. 446th Planes: 12

MAJOR SCHWANE led the formation and very good coverage was obtained on both
locomotive sheds and tracks. Many large fires were observed, one with smoke rising in
the air to 5,000 feet. Six explosions were seen, including one from the locomotive shed
described as terrific. Fires and explosions were observed among rolling stock. The north
marshalling yards were reported well hit by P-38’s dive bombing, who also hit two
enemy aircraft and set them on fire at Skoplje. No flak or fighters. Group reported that
this was the most perfect bombing the Group has yet done.

Schwane, Henry H., Maj, pilot, Commander



-----------------------------------------

447th BS War Diary: 9 of our planes and crews participated in a raid on Nis M/Y in
Yugoslavia. The target was well covered. No E/A or AA was sighted. All our planes
returned safely. S/Sgt. James E. Harter had a close call while on the mission. He
received a slight wound from a bullet which went “thru” the nose of the ship. Today’s
mission was the 50th for Capt. Seel. It was the 40th for S/Sgt. Perpich and concludes his
tour of duty. He is being relieved after a tour of 40 missions because of the exceptional
number of harrowing experiences he has had in combat. On three different occasions his
plane made one-engine landings.

Wednesday, 20 October 1943 (continued)



Harter, James, E., S/Sgt, bombardier Seel, Peter B., Jr., Capt, pilot

Perpich, Joseph G., S/Sgt, gunner



-----------------------------------------

447th BS: War Diary of: Stephenson, Henry W. "Steve", 1Lt, pilot (mission 37)

TARGET: Nis Yugoslavia 3:35 250 lb. Bombs.

Plane 512: Lt. Stephenson, Lt. Miller, S/Sgt Brown, S/Sgt Fiorello, S/Sgt Gregory, Cpl
Reilly, Cpl Leon

“Very good coverage on both locomotive sheds and tracks. Many large fires were
observed with smoke up to 5000 ft. Six explosions were seen, one from locomotive shed
described as terrific. No flak.”



-----------------------------------------

447th BS: War Diary of: Williams, William T., 1Lt, pilot (mission 43)

“Marshalling yards at Nish, Yugoslavia was today’s target. The 38s put up twenty-four
ships to dive bomb a RR yd on the North side of town that had three hundred freight cars
in it. Our RR yd on the West side of town had six hundred cars in it. Sixteen additional
P-38s for escort. As we passed over Skoplje we flew right over a JU88 and two fighters.
Some of the gunners got shots at them but no claims were put in. No flak at the target
and good bombing. Thirty-six ships made the trip.”


-----------------------------------------

448th BS War Diary: Mission # 108 (143): At 10:55 36 planes off to bomb M/Y’s at
Nis, Yugoslavia, dropped 283 x 250 bombs at 13:02 from 11,000 feet and returned at
14:35. Very good coverage on locomotive sheds and track, many fires seen, 1 large
explosion and 6 small ones, fires among rolling stock. Escort of P-38’s with bombs hit
the field N of the yards and caused fires and destroyed 2 E/A on the ground. Many truck
convoys on the roads also train movements. No flak. Weather: CAVU at target. F/L:
Culp.

Culp, Merle H., Capt, pilot



-----------------------------------------

Pokret otpora

Drugog Avgusta 1941. godine je u Nišu pokret otpora izveo prvu diverzantsku akciju.
Aleksandar Vojinović je ubacio bombu u veliku salu hotela «Park» u Nišu i tom prilikom ubio i ranio oko 30 nemačkih oficira. Danas ispred Hotela Park, pored nišavskog keja, stoji spomenik toj čuvenoj eksploziji koja označava početak otpora nacističkoj okupaciji u gradu Nišu.

Evo svedočenja Aleksandra Vojinovića o toj akciji:

...
Opet sam na uglu kod Narodne banke.

Ispred mene se čuje neka galama. Pogledah dobro. Dah mi zastade. Ne mogu da verujem. Priđoh još malo bliže. Reka nemačkih oficira dolazi preko mosta iz Nemanjinog grada i sliva se u veliku salu Hotela "Park".

Zanemeo, posmatram šta se događa. Ne mogu prosto da verujem. Jedna žena mi dolazi u susret od mosta.

— Odakle dolaze ovi oficiri? — ne izdržah a da je ne ugštam.

— Sad se završila cirkuska predstava. Tamo preko mosta je češki cirkus — odgovori mi ona.

Tek tada mi bi jasno zašto su obe sale bile prazne. Osećanje zadovoljstva obuze me kao neki talas. Toliko umora, razmišljanja i razgovora sa samim sobom. Toliko sumnji zašto ih nema u hotelu. Sve je to sada jasno. Petnaest minuta strpljenja znače mnogo pogotovu ako to strpljenje nije oklevanje, već nužna potreba.

Oficiri u grupama po pet, po deset, prolaze pored mene. Šale se, smeju i razgovaraju izmeću sebe. Sa ivice trotoara mogu dobro da im vidim lica. Osećam neku ledenu mirnoću. Strpljivo posmatram kako brzo idu prema hotelu. Pa zašto i ne bi žurili? Tamo ih čeka muzika, bogata večera, vino i, verovatno, žene. U okupiranim zemljama, a naročito onde gde život još nije zagorčan otporom i borbama partizana, treba iskoristiti okupaciju, proveseliti se. Već sutra mogu se naći na istočnom frontu. Istina, tamo se još napreduje, ali se može poginuti. Pa i u Jugoslaviji su već počele da padaju glave. Jedino je ovde, u Nišu, još mirno. Treba žuriti! I oni stvarno žure. Žure na mesto gde treba da počne velika igra. Uglavnom svi ulaze preko terase u veliku salu. Niko od njih ne ide napred da bi iza ugla ušao u malu salu. Obraćam na to više pažnje. Pomalo me to buni, sumnjivo mi je.

Zašto ne idu u malu salu?

"Neka idu kuda hoće. Glavno je da idu u hotel. Naći ću ih", tešim sebe.

Mene ne napušta radost. Osećam se kao lovac pored krda divljači.

Ruke mi podrhtavaju i miluju granate. Preko čelika me povezuju sa ljudima koji prolaze pored mene. Čekam da svi proću, da isprazne ulice I napune salu. Ali koju?? Opet se misli vratiše na malu i veliku salu.

Nekoliko minuta ranije odlučio sam da bacim granatu u veliku salu, ali tada je bila drugačija situacija. Sada se sve promenilo. Verovatno ih ima i u maloj sali. Došli su možda sa druge strane. Ili su kroz veliku salu ušli u malu. Sve je moguće. Verovatno su sale međusobno povezane. Ja to ne znam. Zato se kolebam. A bilo je normalno da dejstvujem po planu, kao što su drugovi predvideli: da napadnem na malu salu. Opet sam počeo da se lomim.

"Šta imaš tu da misliš?" govorio je ono moje drugo ja. "Na malu salu ćeš baciti bombu, sve je u redu. U njoj su takođe oficiri. To je daleko sigurnije, lakše ćeš umaći!"

Ponavljali su se stari razlozi, sada su bili opravdaniji i primamljiviji.

Međutim, moje prvo ja, koje u sebi ima više hrabrosti i smisla za rizik, imalo je suprotne razloge: "Ne budi kukavica! Pogledaj, svi oficiri idu u veliku salu. Tamo će ih biti više, prava gužva. U maloj sali ima svega dvatri stola. Tamo ih sigurno neće biti toliko. Pokušaj, poigraj se! Ovde je za bekstvo teže i za život opasnije, ali je zato interesantnije."

Sve je bilo primamljivo i opojno, kao slatko, dezertno vino. Možda je i pohlepa bila posredi.

Gomila oficira žuri i ulazi u salu. Koliko će ih samo biti? Jedna granata bačena u takvu gomilu može mnogo da učini. Opet neodlučnost. Razmišljam i razgovaram sa sobom. Usne se miču, šapuću, i ja to ne osećam. I suviše sam zauzet razlozima i protivrazlozima. Dobro je što ne stojim pod svetiljkom. Lgudi bi to svakako zapazili i smejali se.

Razgovor koji vodim sa sobom za mene nije neobičan. Često sam tako razgovarao, grdio i hvalio sebe, putovao u zemlju snova ili se igrao rata, u kome sam, pustivši mašti na volju, stvarao čuda. Sve su to bile dečje sanjarije i razmišljanja. Ali ovde je stvarnost. Tu nema mača koji, kao u bajci, može da skine odjednom po dvadeset glava.

Sa mosta dolaze sve manje i manje grupe nacističkih oficira. Još malo pa će verovatno svi proći. Ostaće pusta ulica. Na njoj neće biti ni žive duše. Ostaću sam. Prepušten sebi i slaboj svetlosti. Okupan bukom koja dopire iz kafane pozadi mene.

Treba žuriti i odlučiti se. Napad se mora izvršiti, ali gde? Mala ili velika sala? Još sam neodlučan. Kao da je to neka vrsta zadovoljstva i mučenja samog sebe. U njemu čovek razmišlja šta je bolje u datom trenutku. Manji ili veći uspeh? Sigurno bekstvo ili veći rizik? Ranije o tome nisam mnogo razmišljao. Seljinu i Mikinu ideju da se napadne mala sala prihvatio sam bez mnogo razmišljanja. Ali sada vidim situaciju sasvim drugačije. Njih dvojice nema. Ne mogu da ih pitam. Sam treba da odlučim. Čujem Mikine reči: "Nemoj da prenagliš. Trezveno razmisli ..." Šta to znači? Kako te reči da uskladim sa mučenjem kome se podvrgavam? Da ne prenaglim? To bi značilo da izbegavam veliku salu. Trezveno razmišljanje mi govori nešto drugo. Zašto Mika nije pored mene? Njemu bih prepustio odluku. Lakše bih izvršio što se od mene zahteva.

"Hajde, ne muči se", čujem stari glas. "Mala sala je uspeh i život. To je najvažnije. Životu sve treba potčiniti. Biće fašističkih oficira i na drugom mestu."

"Ali nikada ovako sakupljenih na jednom mestu. Nikada tako poklonjenih", razuverava me moje pravo ja.

"Idi na veliku salu. Položi ispit pred samim sobom. Ako to učiniš, uvek ćeš biti ponosan na sebe. U obratnom slučaju, odavde ćeš poneti senku koja te nikada neće napustiti. Kad ti ljudi budu pričali o Hotelu 'Park', uši će ti biti crvene. Zato nemoj da bežiš. U velikoj sali pronaći ćeš sebe."

Iza mojih leća naićoše dva nemačka oficira. Vodili su izmeću sebe neku mladu ženu. Ona je nešto natucala nemački. Videlo se da nije Nemica. Nepoznavanje jezika ipak joj nije smetalo da se slatko smeje s njima. Žure verovatno na večeru i ples. Nisu usamljeni. Još jedan oficir s nekom ženom proće pored mene, idući za njima prema hotelu. Tom ulicom pored hotela civili retko prolaze. Samo ponekad žurno promakne po koja usamljena osoba. Na ulici je još gužva. Do početka policijskog časa ostalo je još oko četrdeset minuta. Ljudima to ne smeta. Oni još uvek šetaju ili u kafanama sede i piju. Muzika škripi i jeca. S vremena na vreme, glas harmonike izdvoji se i nadjača ostale instrumente.

Noć je prekrasna. Na nebu nigde oblačka. Mesec počinje da se pomalja.

"Biće divno putovanje", pomislih, ali se odmah setih da život izgleda drugačije. "Možda i neće biti putovanja." Neka čudna jeza prostruja mi kroz telo pri toj pomisli. Laž je kad ljudi kažu da ih nije strah umreti. Istina je da ljudi mogu svesno da stave život na kocku ako vide da je cilj za koji se umire vredniji od života. Ali i tada će im biti žao života. Sa prestankom života kida se svaka veza sa stvarnošću. Odande se niko ne vraća. Možda je japanskim samoubicama lakše umreti, jer oni veruju da posle takve smrti odlaze u raj — u novi život, bolji i lepši od onoga koji su imali na zemlji. Mi komunisti nemamo raja. Za nas je jedini raj, ma kakav on bio, ovaj na zemlji. Samo se on može stvarati, i samo on može biti raj u kome će se čovek osećati čovekom. Za takav raj, koji treba da se stvori za one što ostaju živi, ide se u smrt. Taj raj nikada neće videti onaj koji pogine. Davali su se životi, ali nikada bez straha. Može se i pesmom umirati, ali to ne znači da čovek voli da umre.

Tog trenutka, dok su poslednje grupe Nemaca dolazile od mosta, voleo sam da živim. Više nego ikada pre toga. Voleo sam da vidim šta će biti. Voleo sam još jednom da vidim drugove koji su mi dali ovaj zadatak. Da vidim radost i sjaj u njihovim očima. Za mene je život bio nepoznat, za mene je bila nepoznata ljubav, ona ljubav što mladog čoveka opija i o kojoj on danonoćno sanja i mašta. To je za mene bila tajna. Ja je nisam doživeo, ni otkrio. Put kojim je dalje trebalo ići samo se u magli nazirao. Želeo sam da ga vidim i da sve to doživim.

Pa ipak, uprkos svemu tome, u meni se iskrila želja za onim što je opasnije. Možda je to bilo nešto hazardersko, opojnije. Nešto privlačnije od običnih koraka po ravnoj ulici. Tamo se nikada ne može uganuti prst ili slomiti noga. Ne može se osetiti bol ni radost ozdravljena. Činilo mi se, ukoliko život proće kroz veća i teža iskušenja, biće interesantniji. Posle toga duša je ispunjena nekim zadovoljstvom. Čovek je izmerio svoju vrednost. Ima veće poverenje u sebe.

Međutim, u ovom slučaju želja za većom opasnošću nije dolazila kao želja za opasnošću, kao avantura. Ona je bila neophodna, bila je korisnija. Zadatak je zahtevao da se fašistima nanesu što veći gubici. Da udarac bude što snažniji i da odjekne duž svih puteva. "Početak mora biti snažan", čujem reči. One su ugraćene u mene. Zalivene mržnjom sa druma između Užica i Valjeva. Snažan udarac traže gadosti koje ostavlja fašistička čizma.

Oklevanju je kraj. Odluku moram doneti. Nju zahtevaju poslednji oficiri koji ulaze u hotel. Zahteva je gotovo prazna ulica. Zahteva je i vreme, koje žuri napred.

Mala ili velika sala?

Sav sam napregnut. Zakoračio sam. Sledećeg trenutka moram poći. Pre toga moram znati kuda ću. U meni se sa poslednjom snagom bore dve sile. Moja dva ja. Istovremeno mi šapuću dobre i loše strane mojih želja. Upozoravaju na uspeh i opasnosti. Moje voljeno ja je jače, grlatije. Njegov glas potiskuje sve druge i potmulu vrevu sa ulice: "Ako si već jedpom odlučio da baciš bombu na veliku salu, zašto bi menjao tu odluku? Biće isto kao i ono što si malopre odlučio. Isti uslovi, samo veći rezultati." Šapat je snažan, rečit. Opio me. Predao sam mu celog sebe. Prihvatiću ga.

Odluka je već tu: napasti veliku salu. Odahnuh, osetih čudno olakšanje. Mir se opet vraća. Prsti se ne grče. Lakše dišem. Mirnije posmatram oko sebe. Odluku prepuštam rukama da je sprovedu u delo. O njoj gotovo više ne razmišljam. Svu snagu uma uperio sam prema hotelu. Tamo je prikovan i pogled. Čekao sam da uću i poslednji oficiri, pa da krenem.

Vreme i koraci su preda mnom.

Opet se setih Mike i Crnog. Obojica su verovatno nervozni. Ko zna šta misle! Prošlo je gotovo više od dvadeset minuta, a eksplozije nema. Mika verovatno misli da sam se uplašio i odustao. Možda mu i druge misle padaju na pamet. Da sam uhvaćen ili što drugo. Pokušavam da budem na njegovom mestu. Ne mogu da se uživim u tu ulogu. I suviše sam zauzet svojom. Crni, verovatno, pri slaboj mesečevoj svetlosti pokušava da vidi koliko je sati. On će čekati do deset. Vremena je ipak dovoljno. Evo, vreme je pri kraju. Nekoliko poslednjih oficira prešlo je most i žuri prema hotelu. Ulica se raščišćava. Izgleda da će sve biti u redu. Ali ponekad i beznačajnije sitnice i nepredviđeni slučajevi mogu da ometu sve.

Ulicom prođe automobil. Polako je usporavao brzinu i stao pred hotelom. Iz njega izađe oficir i uđe u hotel. Kola su bila otvorena. Šofer izađe iz njih i poče da šetka pločnikom. Počeo sam da proklinjem i da se ljutim. Otkuda baš sada da naiđe? Ko zna koliko će oficir ostati unutra! Šoferu nisam mogao ništa da uradim. Imao je revolver, a u kolima, verovatno, pušku ili automat. Šta sada? Pored njega je teško proći. Da pucam prvo u njega, pa onda da bacim bombe, nemogućno je. Pucanj će ih uzbuniti, i sve će biti kasno.

"Mala sala!" sinu mi u glavi. Da, to je jedina mogućnost, jer su vrata na drugoj strani. Ali je bekstvo predviđenim putem nemogućno. Trebalo bi trčati preko ulice koju osmatra vojnik. Jedini je izlaz drugom, nepoznatom ulicom. Opet sam se uznemirio. Otkuda baš sada da dođe? Sav gnev rado bih iskalio na tom šoferu, koji uporno šeta i čeka.

Vreme prolazi. Još malo pa će svi biti unutra. Već se pripremam. Treba krenuti. Gledam: šofer se nešto uzmuvao, otvara vrata. Iz kapije izađoše dvojica, verovatno su to, sudeći po šoferovoj uslužnosti, oficiri. Sedoše na zadnje sedište. Šofer zatvori vrata, upali motor, kola krenuše, a zatim zaviše za prvi desni ugao. Strašan teret svali mi se s leđa. Sada je sve čisto. Nema nikakvih prepreka. Hteo sam da požurim. Iskustvo je iskustvo. Kako je došao prvi automobil, može doći i drugi. To ne bi bilo nimalo čudno. Sa mosta niko ne dolazi. Ulica je gotovo pusta.

Poslednji oficiri su na vratima sale. Prikupljam snagu. Treba da krenem. Ali još J"edan slučaj se te večeri poigrao mojim strpljenjem. Sa suprotne strane, iz mračne ulice, idući polako i vodeći za ruku dva mala deteta, išla je jedna žena, Njoj se nije žurilo. Brzinu su diktirala deca. Gledam levo i desno. Nigde nikoga. Oficiri su svi unutra. Ulica je potpuno prazna. Idealan momenat za dejstvo.

Ali žena?

Ona polako geguca. Ni na kraj pameti joj nije da požuri. Sada je naspram zgrade hotela. Ulica i terasa hotela dobro su osvetljene. Vide se kao na dlanu. Žena nije opasna, mogu da krenem. Ali deca? Šta će biti posle eksplozije? Ona će biti u blizini. Nju i decu Nemci, onako razjareni, mogu da ubija.

"Čekaj, deca ne smeju biti žrtvovana", govorilo mi je nešto hladno, strogo. Nije bilo drugog izlaza. Čekao sam. Ali ona, kao za inat, namešta detetu cipelu. Opet polazi i ide sasvim polako. Deca su kriva. Ne mogu brže. Nemiran sam. Ljutim se na ženu i decu što tako sporo idu. Svakog trenutka može iskrsnuti kakva nepredvićena slučajnost. Mogu naići kola ili kakva grupa. Mogu iskrsnuti nove prepreke. Ništa ne preostaje. Mora se čekati. Sa mosta doćoše dva vojnika, ali produžiše prema gradu i izgubiše se u gužvi prema spomeniku.

Trenuci prolaze. Srce mi snažno bije, ali već sam mirniji i staloženiji. Niko se ne pojavljuje. Žena je već stigla sasvim blizu mene. Doviknuh joj:

— Požurite, sad će policijski čas.

Ona se trže, pogleda me, a zatim uze mlađe dete u naručje i brzo ode ulicom koja ide levom obalom Nišave.

U meni sve zatreperi. Ponovo sam padao u već jednom preživljeno raspoloženje.

"Sad ili nikad! Pravo u veliku salu!" rekoh sebi.

U tom trenutku dva zvonka ženska glasa odjeknuše iza mojih leđa. Mlade žene u prolazu pored mene glasno su se smejale.

Misliš da ćemo ga naći? — govorila je jedna od njih.

Sigurno, u ovo vreme uvek je u hotelu — odgovori druga.

Zagledah se. Jednim pogledom obuhvatih obe. Bile su mlade. Ne mogu ništa reći o njihovoj lepoti. Ponekad je mladost najveća lepota. Prošle su pored mene i uputile se prema hotelu gde su nemački oficiri. Još sam uspeo da čujem jednu od njih:

— Ako ga nađemo, biće nam lepo.

Zvonak smeh, neka vrsta kikota, razleže se u noći koja je, začudo, odjednom postala tiha.

"Pa one idu u hotel gde su oficiri", sinu mi.

"Za njima", pomislih. "One su dobra maska".

Na desetak koraka iza njih, krenuh prema velikoj sali. Posmatrao sam ih i čuo njihov razgovor, ali ga nisam razumeo. Govorile su nešto tajanstveno, poluglasno, da bi s vremena na vreme prsnule u smeh.

"Čekaj još malo! Videćemo kako ćete se smejati kroz nekoliko trenutaka", pomislih. Bio sam donekle zadovoljan što su njih dve ispred mene. Da bar neko od onih građana koji dobrovoljno odlaze na to prokleto mesto oseti malo straha sa svojim gazdama.

One idu dalje držeći se ispod ruke, pričaju i smeju se. Da li će to biti njihov poslednji smeh?

Ulica kojom idemo potpuno je osvetljena. Terasa hotela je takođe osvetljena, a staklena strana, okrenuta prema terasi i ulici, kupa se u svetlosti koja dopire iz sale. S naše leve strane nalazi se park, ograđen prema ulici gustom žičanom ogradom visokom oko jedan i po do dva metra. On nije osvetljen. U njemu je mračno i tajanstveno. Otuda ne dopiru nikakvi šumovi. Verovatno tamo nikoga nema. Ljudi su već davno otišli kući. A šta bi i moglo biti? Ništa što bi uspelo da me omete.

Svakako je već više od devet i dvadeset pet minuta. Više od dvadeset pet minuta zakašnjenja. Drugovi su verovatno nervozni i pitaju se šta se desilo sa mnom. Smeškam se u sebi na tu pomisao.

"Strpite se još koji trenutak, nećete biti razočarani", pomislih.

Polako, na pristojnom rastojanju, koračam za ženama. Put se otegao. Hteo bih da potrčim i u jednom trenutku da se stvorim pred vratima. Više ne razmišljam na koju salu da napadnem. To je prošlost. U tom trenutku, čini mi se, više ni o životu nisam mislio. To je možda bolje. Čovek se uvek instinktivno, bez velikih priprema, bori da ga sačuva. Ako o njemu u trenutku izvršenja zadatka ne misli, već svesno računa da će ga možda izgubiti, zadatak će sigurno uspeti.

"Hladnokrvno se drži, i hladno misli u svakom trenutku. Nemoj pred smrću koja je razjapila čeljust da zatvoriš oči. Gledaj je pravo u lice i ne izbegavaj njen pogled. Ako zažmuriš — gotov si!" Ove reči, koje sam slušao od Mike, odjekivale su mi u ušima tog poslednjeg dana. Ovakve akcije imaju svoje osobenosti. Ukoliko su drskije, neverovatnije, i ukoliko ih mašta neprijatelja može teže zamisliti i pretpostaviti, utoliko se lakše mogu izvršavati. U njima često bez hazarderstva nema uspeha. Sve zavisi od plana i kockara.

Drskost i smelost saveznici su uspeha i života. Kolebljivost ih unapred osuđuje na smrt i propast.

Bezbrižno zviždim neku isprekidanu pesmu. Neodređenu, nejasnu, možda u tom trenutku komponovanu. Ne znam, jer to mehanički radim. Hteo bih da izgledam bezbrižan i miran. A u stvari sam napet kao struna, svaki nerv i mišić su do krajnosti zategnuti. Čini mi se, kad bi me neko kucnuo, zazvonio bih kao žica na harfi. Napetost je rasla ukoliko je sala bila bliža.

Put od ugla do sale veoma je kratak. Može se preći za nekoliko trenutaka. Ali kratkoća puta ne smeta da bezbroj raznoraznih misli u tom trenutku kao munje prolete kroz glavu. One su prava napast. Kao da osećaju da su to zadnji trenuci, pa bi htele da im se bar pokloni malo pažnje. Javljaju se davno zaboravljeni događaji iz detinjstva. Neka pojedinost iz nikad završenih igara. Tu je škola, drugovi, profesori, otac. Moram tih nekoliko koraka da vodim pravu bitku s njima.

Drugi deo mojih misli usredsređen je na salu i desnu ruku, kojom čvrsto stežem granatu.

Sve sam bliže. Ruka sve jače steže bombu. S vremena na vreme otpustim prste da se isprave. Bojim se grča, toliko jako ponekad stežem taj hladni, a ipak topli čelik.

U tom času se trgoh. Čuo se motor. U susret su mi dolazila kola. Farovi su osvetljavali ulicu.

"Hoće li stati pred hotelom?" pitao sam se i drhtao od zebnje. "Da potrčim što brže?" To neće biti dobro. Još jednom sam proklinjao slučajnosti, od kojih sve zavisi. Njih je teško predvideti. One iskrsavaju iznenadno i ponekad ruše cele planove.

Kola koja se približavaju strašno me uzrujavaju. Kao da osećam strah. Strah od njih, od neizvršenja zadatka. Strah da moram možda napraviti još jedan krug i čekati da kola odu. Grlo se opet naglo suši.

Automobil se, kao za inat, kreće polako. Niti smanjuje niti povećava brzinu. Već je naspram ulaza u hotel, ali ne zastaje. Polako klizi niz ulicu. Farovi me osvetljavaju. Zastajem za trenutak dok prolazi pored mene. Nisam više izložen svetlosti. Za to vreme žene odmiču. Požurih za njima. Okrenuh se prema kolima koja su otišla preko mosta ka Nemanjinom gradu. Nemam vremena da se radujem. Sav sam u nekoj groznici što je i ta nepredvićena slučajnost iščezla. Nestala je istom brzinom kojom se i pojavila. Zaboravljam na nju, ne mislim više. Ubeđen sam da više ništa ne može naići. Ništa me ne može zadržati. Toliko su mi nervi u napetom stanju da imam samo jednu želju: da što pre završim taj posao. Naokolo ništa više ne postoji. Ništa ne vidim, i neću da vidim, izuzev osvetljenu salu. A ona je tako blizu. Osećam njen dah i život koji kipti i kroz otvorena vrata izlazi napolje u beskraj. Otuda dopiru zvuci muzike, isprekidan razgovor i glasan smeh.

Žene su već na kapiji. Skreću unutra. Pratim ih pogledom. Nisu išle preko terase u salu. Prošle su mimo terase i ušle pod trem gde je ulaz u hotel. Bio sam zadovoljan što su otišle tamo. Njihov greh nije zaslužio tako brzu smrt. Njima pripada teža kazna: prezir i poniženje od sunarodnika. Neprimetno sam ih pratio pogledom i zviždao.

Ali i toj spoljašnjoj mirnoći već je kraj. Tu sam, na kapiji, pred ciljem. Ništa mi ne smeta. Ispod trema na ulazu u hotel niko se ne vidi. Na terasi takoće. Ulica je čista. Sve je mirno. Ništa me ne sprečava. Jedino srce počinje još snažnije da lupa. Tu sam na pragu pećine u koju treba da zavirim. Tu, u ovom brlogu, nalazi se smrt koja svakodnevno kosi nevine ljude i živote... Treba pogledati u njen brlog i u njene oči, kako su mi govorili drugovi, i možda nešto skratiti od njenog života. A sada je poslednji trenutak. "Samo mirno", govorio sam sam sebi. Skrenuo sam s trotoara. Odmah s leve strane su stepenice koje vode na terasu, a nekoliko koraka dalje zid jednim delom zastakljen. Kad se otvori, sala se spaja sa terasom. Kroz otvorena vrata jasno dopire galama i nemački govor. Već sam na terasi. Još nekoliko koraka i biću na ulazu.

Kroz otvorena vrata jednim pogledom obuhvatih unutrašnjost sale. Unutra je velika gužva, fašistički oficiri nabijeni jedan uz drugog sede oko stolova. Drugi, opet, stoje i piju. Jedna grupa pleše, a zvuci muzike odjekuju i dopiru napolje iz tog bučnog izvora. Kakvi su to zvuci? Ne znam! Unutra je ples. U ušima zuji, slepoočnice biju, hoće da prsnu. Desna ruka se oznojila stiskajući granatu. Gledam u tu masu, u ubice koje se nalaze unutra, u sali. Bezbrižni su. Posle zločina dolaze pirovi i veselje. Bezbrižni izgledaju dok ih posmatram kroz vrata.

"Da li je unutra i onaj što baca kosti?" "Da li je unutra i onaj sa vodnjikavim očima?" Osetio sam snažnu želju da pogledam u salu. Da poslednji put vidim ko je sve unutra. Gde ih je najviše.

Ko zna koliko bih tako dugo gledao da mi se noge ne kreću prosto mehanički. One ne zastaju. Ravnomerno grabe prostor i približuju se vratima. Od njih nema odstupanja. Ona su cilj. Nemam vremena da ih još gledam. Za trenutak i ne raspoznajem lica.

Kao da mi je neka magla pred očima. Kroz vrata se vidi osvetljena sala i neka bezoblična zelena masa. Stresoh glavu. Okretoh se levo i desno: nema nikoga. Niko me neće preduhitriti.

"Sad! Sad!" govori mi nešto. "Samo hrabro!"

Ne gledam više unutra. U glavi zuji. Ne vidim ništa drugo osim mermernog stuba pored vrata. To je gladak sjajan mermer. Udarom o njega treba da upalim bombu. Od te pojedinosti zavisi sve. Hoće li bomba upaliti? Da li je ispravna? Setih se onih bombi koje nisu upalile za vreme mojih vežbi u Mirnici. Obuze me neka zebnja. Ali sad nema vremena za proveru. Već sam tu. Sjajni mermerni stub mi je pred nosem. Odmah pored njega su vrata. Da neko ne izaće? Levom rukom mahinalno opipah za pojasom napunjen i otkočen pištolj. Nema nikoga. Niko ne izlazi. Ništa se ne čuje, osim galame i zujanja u mojim ušima.

"Gde li je stražar?" pitam se.

Ali sada je sve kasno. Nemam vremena više da odgovorim na to pitanje. Tu je poslednji korak. Sa sledećim treba upaliti bombu. U magnovenju desnom rukom izvadih granatu. Kapisla je uperena prema stubu.

Hoće li upaliti?

Sledeći korak, zadnje pola sekunde, snažan zamah rukom i udar granatom o stub. Istovremeno se ču prasak i blesnu svetlost upaljene kapisle. Sledeći trenutak očekivao sam kao davljenik slamku. To je trenutak, to je ko zna koji deo sekunde, ali izgleda kao večnost. Kapisla je upalila. Sada treba čuti šištanje fitilja koji gori. Jedan tren, jedna neizvesna večnost. Pomisao na drugu granatu. Ali već bomba zašišta. Odjeknu zvuk miliji od svake muzike. Setih se svog učenja i šištanja granata kad sam ih one večeri bacao sa Sinadinom. Zvuk je isti.

Nema sumnje. Sve je ispravno. Nema vremena za razmišljanje. Treba dejstvovati brzo. Okrenuh se prema sali. Brojeći do tri, napravih tri koraka preskačući prag sale. Već sam unutra — u jazbini. Jednim pogledom već pri drugom koraku, obuhvatio sam je celu. Najveća je gužva tamo, u sredini sale. Do vrata sede oficiri i gledaju me zabezeknuto, zbunjeno. Ne miču se, ne shvataju šta se dešava. Izgledaju kao kipovi. Pogled mi se susrete sa jednim od njih. Vremena nema. Granata šišti. Već sam završio brojanje do tri. Snažno zamahnuh i bacih je u najveću gužvu. Video sam samo luk koji je napravila pri letu. Njen pad nisam čekao. Sa neobjašnjivom hitrinom, u dva skoka, našao sam se van sale. Već sam na terasi, zaklonjen iza mermernog stuba. U tom trenutku bio mi je potreban zaklon od parčadi sopstvene granate. U istom trenutku gotovo mahinalno sam izvadio i držao u desnoj ruci revolver. Još jedan korak. Još sam zaklonjeniji. Sve misli su usredsrećene na parčad granate čiju eksploziju očekujem.

Sve je to tako munjevito. Nemam vremena za razmišljanje. Do malopre nisam mislio o životu. Zadatak je bio ono glavno. To je sada izvršeno. Eksplozija samo što nije odjeknula. Ali sada u svesti glavno postaje nešto drugo. Sav sam obuzet žudnjom da se izvučem odatle, da ostanem živ. To je u ovom trenutku najglavnije.

Koliko je vremena prošlo? Ko će znati? Verovatno delić sekunde. Sav sam u pokretu. Nisam ni završio treći skok ...

Eksplozija se razleže u noćnoj tišini, koja je obavijala ovaj hotel pun razuzdanih fašističkih oficira. Zgrada se zatrese. Tle pod nogama kao da je zadrhtalo. Stakleni zid se lomio i rušio. Unutra je nestalo svetlosti. Pravi haos i pakao. Jauk, uzvici i vika razlegali su se iz sale. Sve se izmešalo i uskovitlalo. Nemoguće je ma šta raspoznati. Neko izlete na terasu kroz razbijeno staklo i sruši se. Da li je, ranjen granatom ili gonjen strahom, telom slomio staklo?! To niko ne zna. Imao sam utisak kao da je sala postala kazan u kome sve ključa. Sve se odigrava munjevitom brzinom.

U trenutku eksplozije zastadoh za časak. Neka prijatna toplina obuzimala mi je telo. Razlivala se gordost, zadovoljstvo. Setih se drugova. Da li čuju? Ali već u sledećem trenutku mislio sam na stvarnost. Ukoliko je unutra bio veći haos i u duši silniji trijumf, utoliko sam više želeo da se izvuče^m odatle. Taj goli život je postao u tom trenutku tako mio i dragocen. Sve sam stavio u pokret da ga spasem: i misli, i volju, i snagu. Sve je usredsrećeno na stazu koju treba pretrčati da bih se našao u sigurnosti.

Da li stojim dok se čuje eksplozija i njen eho, ili sve to doživljavam u dugim hitrim skokovima? Ne znam. Čini mi se da sam zastao. Možda mehanički, pod uticajem eksplozije. Trgoh telom. Povukoh ga niz ulicu. Sve je u redu. "Samo napred! Što brže!" šaputalo mi je nešto. A to napred je tako neizvesno. Kratak put u običnim prilikama veoma je dug u ovakvoj situaciji.

Neki ženski glas na ulazu u hotel prodorno vrisnu. Učini mi se kao da taj isti glas viknu: "Evo ga, tu je!" Možda mi se to učinilo u onoj gužvi i metežu. Ali na tome se nije završilo; kao da se' čuo bat koraka. To me prenu, podstače na duže i brže skokove. Učini mi se da će iz pozadine odjeknuti pucnji. Nervi kao da su prikupljali snagu na površini leća da od6ij'u kuršume koje sam očekivao. To je bilo samo trenutno. Nekoliko skokova, i već sam na ulici. U letu okrenuh desno. Preda mnom je bila svetla široka ulica. Niz nju je trebalo trčati. S leve strane je park. Najvažnije je bilo preći taj deo i skrenuti ulevo. Posle će biti lakše. Vep sam kao strela poleteo niz ulicu. Imam utisak da mi noge ne dodiruju zemlju. Telo je tako lako, noge tako izdržljive i snažne. Ali sve to samo za trenutak tako izgleda.

U sali još uvek traje huka i metež, još uvek pada i lomi se staklo. Odjekuju jauci. Moje bekstvo se dobro odvijalo. Sve je bilo u redu dok nisam potrčao današnjom Ulicom Sedmog jula. Tada se desi nešto nepredvićeno, iznenaćujuće. To me ošamuti za trenutak. Park kao da ožive. Iz njegove tamne utrobe razlegoše se ljudski uzvici i glasovi. Otuda, iz dubine, kao da su odjekivale komande, vika, galama. Neka sila kao da tutnji i valja se po njemu. Pogledoh na tu stranu. Koža mi se naježi. Krv kao da je prestala da struji. Iz svih uglova parka letele su ljudske siluete prema meni, prema žici koja je odvajala park od ulice. Njima je bilo jasno da sam ja to učinio, sve su iz mraka videli kao na dlanu.

Sala je prošlost. Ovo je sada nova opasnost. Mogla me je spasti samo brzina. Povećah je. Skočih dvatriput brzo, ali posle toga osetih se nekako čudno. Noge su postajale teške. Kao da su se kočile. Bolele su me grudi, nedostajalo mi je vazduha.

"Šta je to? Šta se to dogaća?" pitao sam se, ali sam i dalje trčao, kako mi se činilo, veoma polako. Možda zato što sam u jednom skoku želeo da se naćem van opasnosti.

Telo kao da sve više malaksava, snage kao da nestaje, dišem veoma teško.

"Da li je ovo kraj?" upitah se. Gledam masu vojnika koji trče prema ogradi. Baš kada doćem do kraja parka, do krivine gde on zavija irema Nišavi, oni će biti na ogradi. Mnogo ih je, šta mogu da uradim sa pištoljem? Počinjem podsvesno da brojim koliko metaka imam u njemu. Sedam, šest u šaržeru i Jedan u cevi. Dalje zamišljam koliko vojnika mogu ubiti — šest ili sedam. Šest. A sedmi? Nije mi jasno da li je taj metak za mene ili za još jednog vojnika. Za tu odluku imam vremena. Dok pretrčim ostalih trideset koraka, odlučiću. To je ipak daleko, ostavljam odluku za kasnije.

Kroz maglu se sećam drugova. Tek sad mi je jasno zašto su navaljivali da se napad izvrši na malu salu. Oni su predvideli sve — da mi se ništa ne desi.

Vika iz parka postajala je sve jača. Pomešala se sa onom koja je dolazila iz male sale i kuće preko puta nje. Da li je u toj kući bilo Nemaca? Ko bi to mogao znati! Iz male sale su izlazili na ulicu i vikali nekim nerazumljivim glasovima. U velikoj sali, pored koje sam još uvek trčao i dalje su odjekivali uzvici i jauci. Nekoliko njih je izletelo na terasu, ali nisu mogli da se snaću. Kao ošamućeni vrteli su se u krugu.

"Sam si kriv", počeo sam da grdim sebe. "Hteo si više. Eto, sad imaš što što si hteo. Požuri, potrči još brže." I trčao sam iz sve snage, do iznemoglosti. Otkud se samo ta snaga stvarala uvek ponovo, kad sam već mislio da je na izmaku? Nisam znao. Život se borio za sebe. Pronalazio sakrivene rezerve snage.

I dalje sam trčao.

Još malo, još dvatri koraka pa ću izbiti do ivice zgrade i parka, gde treba da skrenem nalevo, u Ulicu Orlovića Pavla, koja pored parka vodi ka Nišavi. Da li će biti kasno? Oni su već blizu. Preskočiće žicu pre nego što umaknem. Ispred mene otegla se ulica. U dubini, ona je mračna. Šta je tamo? To ranije nismo izviđali. Plan bekstva je predviđao drugi pravac. Treba skrenuti nalevo pored parka. Da li da ga promenim? Da trčim pravo Ulicom Sedmog jula i zaronim u mrak, nejasan i neispitan?

"Da, tamo je najbolje", govorio sam sam sebi. Ispred mene nije bilo nikoga. Iz male sale dopirala je sve veća galama. Dostigla je vrhunac kad stigoh do raskrsnice i ulice koja prolazi pored parka i male sale. Videh grupu ljudi u zelenim uniformama. Oni još jače zagalamiše. To nije bila vika, to je bilo divljačko, izbezumljeno urlanje. Krici iz sale odjekivali su u tihoj avgustovskoj noći i mešali se sa onima što su dolazili iz parka. Trebalo je samo te dve grupe da se spoje i da mi preseku put. Ali u mnogo čemu sam imao prednost. Još malo i biću već preko, u mračnoj ulici. Juriće za mnom, ali postoji zračak nade da se izvučem.

Međutim, tog zračka nade nestade. Pravo prema meni, iz dubine Ulice Sedmog jula, niz koju sam hteo da trčim, zasvetleše farovi automobila. U susret su mi dolazila kola. Da li sam zastao? Ne znam. Imao sam utisak da sam izgubljen.

"Tu je kraj", pomislih. U ruci sam čvrsto stezao pištolj. Desni kažiprst držao na obaraču, čini mi se da sam podizao pištolj prema slepoočnici.

"Još nije vreme, zar si se uplašio izbezumljene rulje? Budi miran i traži izlaz." A meni je izgledalo da izlaza nema. Čarobni krug je zatvoren. Kuda? Sa desne strane oficiri, ispred mene automobil. Iz parka juri rulja. Ona je već kod ograde. Pozadi haos, pakao. Tamo nemam kud. Još malo pa će mi biti za petama. Jedino je nalevo, u Ulici Orlovića Pavla, postojao zračak nade. Ograda parka prilično je visoka. Onima koji trče prema njoj trebaće vremena da je preskoče, I još jedna prednost: ta ulica je raskopana. Uređuje se kanalizacija. Kola ne mogu da idu njom. Ne mogu da me gone.

Tražio sam i dalje izlaz. Još nisam hteo da se predam. Nije još sve izgubljeno. To su poslednji koraci. Dok njih napravim, moram odlučiti na koju ću stranu. Odluku podstače još jedan mali dogaćaj. Iz grupe oficira koji su vikali kod male sale izdvoji se jedan snažan, visok čovek i potrča prema meni vičući:

— Halt! Halt!

Pogledah tamo. Da pucam, nisam imao vremena. Kola su se približavala. Za njim krenu još nekoliko njih. Kroz ogradu parka vidim siluete, sasvim blizu žice. Već sam izbio na raskrsnicu. Priklešten sa svih strana goniocima koji su se približavali, mahinalno okrenuh nalevo duž izrovane Ulice Orlovića Pavla. Trčao sam desnom stranom trotoara. Gonioci su primetili kud sam skrenuo. Tek tada nastade paklena galama. Kao da su predosećali da im plen izmiče iz ruku. Oficir koji je iza mene predvodio grupu naročito se isticao galamom.

— Halt! Halt! — neprekidno je odjekivalo izamene.

"Samo ti viči", mislio sam. Ali on je bio prilično brz. Okrenuh prema njemu ispruženu ruku. On kao da za trenutak stade. Nisam pucao, produžio sam da trčim. Mećutim, on nije bio toliko opasan kao grupa koja je dolazila iz parka. Pogledah u tom pravcu. Koliko ih je bilo, ne znam. Možda dvadeset, trideset, ili pedeset. Jedna velika gomila već je prišla žici i spremala se da je preskoči. Nalazili su se ispred mene. Iz pozadine i sa strane približavale su se i druge siluete. Bili smo blizu, razdvajala nas je samo širina ulice i žičana ograda. Već sam video lica koja su se cerila sa druge strane'žice i ruke koje su se grčevito hvatale za nju. Još malo, još koji trenutak, pa će preskočiti ogradu i preseći mi put i odstupnicu u život.

"Da li je to kraj?" još jednom se upitah. "Ne, nije", ubećivalo me je nešto. Još brže sam potrčao. Ali nešto me štrecnu. Zastadoh za trenutak. Tamo daleko ispred mene vide se neke senke koje mi dolaze u susret. One su daleko. Pre nego što stignu, skrenuću u prvu ulicu desno. Ali ova neposredna opasnost, opasnost koja je dolazila iz parka, nadnela se kao taman oblak iz koga sevaju munje i samo što nije počeo da pada grad.

Trčim koliko me noge nose. Leva mi je ruka slobodna. Njome mašem. Spotakoh se o neku dasku. Umalo što nisam pao. Ruka me zabole od udara u nešto tvrdo. Osetih neko blaženstvo. Kao da je dolazio spas. Pogledah u pravcu lica koja su se zlurado cerila na mene. Tu je u levom džepu još jedna defanzivna odšrafljena granata. U istom trenutku već sam stvorio odluku. U trku je izvukohlevom rukom. Osetih hladnoću čelika. Vremena nema. Treba dejstvovati brzo. Svaki trenutak je presudan. Naokolo nigde tvrdog predmeta. Nema mermernog stuba kao pred velikom salom. Ali u desnoj ruci je revolver. Čvrsto stegoh dršku. Zastadoh i snažno udarih revolverom po kapisli granate koju sam držao u levoj ruci. Ču se prasak kapisle. Odmah zatim šišnu vatra iz fitilja. Nisam imao vremena da je premeštam u desnu ruku. Potrčah napred, brojeći do četiri. U tom trenutku gruba je bila tačno prema meni. Vrlo blizu. Ogromna velika, ona se cerila na mene. Levom rukom bacih bombu. Video sam kako je prešla ogradu i pala meću njih. U istom trenutku legoh u kanal, iskopan za kanalizaciju ili vodovod.

Tek što sam tresnuo na dno kanala razleže se druga eksplozija. Odmah iskočih napolje. Za trenutak se okrenuh. Onaj što je trčao za mnom ležao je na ulici. Niko više nije pokušavao da se prebaci preko žice. Videla se gomila koja je ležala na zemlji. Razlegali su se krici, ali sada sasvim drukčiji. To su bili vapaji za pomoć. To su bili krici straha. Niko više nije trčao. Svako je ležao na svom mestu. Na žici ne vidim ničije ruke niti iscerena lica. Sve se najednom promenilo. Eksplozija je divljom snagom zaustavila sve one koji su pokušali da me uhvate. Niko mi više ne viče: "Halt! Halt!" Iz sale još uvek dopire galama pomešana sa uzvicima i vikom iz parka. Sada su J"ednake. Prema odsjaju svetlosti iz sale u parku videli su se ljudi koji leže na sve strane. Naročito ih je mnogo na onom mestu gde je pala granata. Vetar pirnu iz parka prema meni. Osetih opojan i prijatan miris baruta i eksploziva. Kao ukopan posmatrao sam paralisane ljude. Strah ih je prikovao za zemlju. Verovatno su očekivali novu seriju granata. Ali njih više nije bilo. Stvarno, to je bila šteta. Tog trenutka poželeo sam ih u što većoj količini. Zasuo bih njima ceo park.

Negde daleko, pozadi, oko male sale, Odjeknu revolverski pucanj, drugi, treći. Još uvek sam bio u opasnosti.

Samo za trenutak sam se zaustavio i trijumfovao u njihovom strahu i bespomoćnosti. Tada sam video da okupator poštuje samo silu i strah koj'i ona uliva. On se njoj klanja. Nje se boji i pred njom može da ustukne. Nikakvi drugi obziri za njega ne postoje.

Skočih nekoliko puta. Već sam bio na uglu Jeronimove ulice, gde treba da skrenem desno. Sa ugla pogledah niz nju. Daleko dole videle su se svetiljke. Ulica je bila mirna. U njoj nije bilo nikoga. Tu i tamo videle su se siluete civila koji su radoznalo posmatrali iz svojih kagšja ili se žurili nekuda. Još jednom se osvrnuh. Niko nije više trčao za mnom. Mene su ostavili na miru.

U parku takođe tišina. Ništa se ne čuje sem jezivih krikova ranjenika. Još niko ne prilazi da im pomogne. Svi leže kao da su pobijeni. Tuđa, nepoznata zemlja i tuđi grad obavijen noćnom tminom ulivaju im strah u kosti i navode ih da iza svakog ugla očekuju nove udarce.

Neko osećanje trijumfa razlivalo se kroz telo i ispunjavalo ga nekim slatkim, uspavljujućim dremežom. Nekoliko trenutaka ranije brojao sam, trčeći, metke u revolveru, određivao koliko će ih biti za njih, a koliko za mene. Bio sam gotovo u bezizlaznoj situaciji, uklešten sa svih strana. A sad odjednom takav preokret. Svemoćnim čarobnim štapićem zaustavio sam sve opasnosti.

Zadatak je izvršen!

Nešto čemu sam u jednom trenutku posvetio sve misli, svu volju i svu snagu, bilo je gotovo. I sačuvao sam život. Dve radosti stapale su se jedna u drugu.

Preda mnom kao da nije bilo više nikakvih prepreka. Mogu po gradu slobodno da šetam. Ali i to je bilo samo za trenutak. Još jedan pucanj iza mene trže me iz tog osećanja blaženstva. Sirena negde poče da zavija.

"Što brže napolje" pomislih, "sada će početi sa blokadom." Brzo skrenuh i zaronih u mračnu ulicu koja treba da me odvede do Crnog. Malo brži hod najbolje je odgovarao trenutnoj situaciji. Opasna zona je ostala za mnom. Svako trčanje može da izazove sumnju. Ali svaki korak, bez obzira na brzinu, nalik je na korak mačke. Oči se navikavaju na tamu u slabo osvetljenoj ulici. Svaka kuća može da bude zaseda ili iznenađenje. Samo cev pištolja stoji u desnom džepu od pantalona, dok se ruka koja čvrsto stiska dršku nalazi van njega. Negde u mom pravcu neka kola pojuriše prema gradu. Treba preći još jednu ulicu koja vodi prema mostu.

Radoznale glave vire kroz prozore i kapije. Njima su čudne eksplozije, pucnji iz revolvera i vika koja još uvek dopire iz Hotela "Park". Njima je to nepoznato, nečuveno. To golica njihovu maštu i radoznalost. Na kapiji pored koje prolazim stoje starac i baba. Jedno od njih dotače mi se rukom desnog ramena.

Je li, sine, šta se to događa? — upita me starica. Trgoh se.

Ne znam, majko. Najbolje je da idete u kuću — odgovorih, ne zadržavajući se.

Žurio sam još više. Već sam prešao jednu ulicu. Pri prelazu pogledah niz nju prema gradu. U daljini videle su se senke koje pretrčavaju i nekuda žure. S moje desne strane nalazi se neka kuća i kapija. Sve je mirno. Nikoga nema. Jedino ja idem tom ulicom. Kao da je opustela. Još malo pa ću preći glavnu ulicu. Ona je sada postala najvažnija prepreka na putu mog povlačenja. Osvetljena je. Tamo je neka gostionica i priličan metež.

Već sam bio blizu nje, ne više od pedeset koraka. Zastadoh kao ukopan i instinktivno se prislonih uz jednu poluotvorenu kapiju. Srce poče snažno da bije. Krv mi jurnu u lice. Na raskrsnici se pojavi automobil. Od farova nije se moglo videti kakav je i ko je unutra. Motor je radio. Svetlost se gasila.

Šta sada? Da li je to blokada? Ako jeste, kako da se izvučem? Pogledah prema kući u čiju sam kapiju stao. Otuda se niko nije pojavljivao. U kući se nije videla svetlost. Kola još stoje. Ne miču se. Iza mene neprijateljski vojnici. Kuda? Možda će biti najbolje da okrenem levo ili desno. Ali i tamo mogu biti postavljena kola i blokirane raskrsnice. Teško je osećati se kao u mišolovci. Po njoj čovek može da se kreće i juri na sve strane, ali iz nje ne može nikuda. Lovac u svakom trenutku može da zgrabi uhvaćenog. Na desnoj strani, gde sam malopre video one siluete kako promiču, bilo je, izgleda, još neke verovatnoće da umaknem. Treba se odlučiti brzo. Svako oklevanje može da bude kobno.

"Šta oklevaš?! Odlučuj se!" gotovo viknuh sebi.

Moju odluku pomože sam automobil. Motor jače zabruja. Srce mi još jače poče da lupa. Kola se spremaju da krenu — samo kuda? U kom pravcu? Farovi zasvetleše jače i počeše da osvetljavaju zidove kuća i ulicu u kojoj sam se nalazio. Još više se uvukoh u kapiju. To je u tom trenutku bio jedini izlaz. Srećom, kapija je bila otvorena. Gurnuh je malo više. Ona samo zaškripa. Kroz otvore izmeću vratnica posmatrao sam farove i automobil koji je polako klizio ulicom prema kapiji. Motor je ravnomerno brektao. Farovi su se dizali i spuštali prema upadanju prednjih točkova u neravnine kaldrme. Sav sam napregnut. Čini mi se da automobil ide celu večnost. Što se više približavao kapiji, izgledalo je da sve sporije vozi. Kao da će stati baš pred njom. Obuzela me je neka ludačka nervoza. Čvrsto stiskam dršku revolvera i ljutim se što nemam još koju granatu. U njihovo blagotvorno dejstvo već sam se uverio. Ali njih nema. Jedino mi preostaje da čekam. Zaklonjen, posmatram da li će kola stati. Ona idu neverovatno sporo. "Zašto", pitam se, "zašto, kog vraga, ne krenu brže?" Već su tu, naspram kapije. Gledam prema njima. Farovi su već prošli. Moja kapija je u tami. Kola su otvorena. U njima sedi nekoliko vojnika. Obuzima me neka hladna jeza. Ali oni se ne zaustavljaju. Istom brzinom, kao da mile, produžiše niz ulicu. Malo se podigoh i provirih kroz kapiju u pravcu odakle su došla kola. Tamo je sve čisto. Na raskrsnici nema nikoga. Kola i dalje polako idu niz ulicu. Pozadi se vidi samo crvena svetlost. Još koji trenutak pa ću produžiti put.

Nešto šušnu pored mene. Okrenuh se munjevitom brzinom, spreman da se branim. Instinktivno sam tamo uperio revolver. Pored mene je stajala mlada žena, verovatno dvadesetih godina. Na njoj je bila crna haljina. Stajao sam kao ukopan. Nisam znao šta da je pitam. Osetio sam se kao krivac koga su uhvatili na delu.

Ne boj se — reče ona. — Ja te posmatram od trenutka kada si stao uz kapiju.

Šta radiš tu? — upitah je, tek nešto da kažem.

Ništa — odgovori ona — to je moja kuća. Kad sam čula eksploziju ugasila sam osvetljenje i izašla u dvorište da vidim šta se dogaća.

I šta si videla? — upitah je sa nekom zlobom.

Tebe, i ništa više — odgovori ona mirno. Malo poćuta, a zatim nastavi: — Spusti taj pištolj, može da opali.

Trgoh se. Nisam ni primetio da držim na nju uperen pištolj. Bilo mi je jasno da je ona videla sve., i postade mi nezgodno da razgovaram s njom. Ona me 1e posmatrala, osećala se jačom od mene. Sad ona pređe na ispitivanje:

Kakve su to eksplozije u gradu?

Ne znam — rekoh gotovo ljutito. — Bolje ti je da ideš u kuću i tamo sediš.

To ću i da uradim, samo ne znam šta će s tobom biti — odgovori ona malo zajedljivo.

Bilo mi je dosta tog razgovora. Gledao sam za kolima koja su polako odmicala. Ona doćoše do raskrsnice i produžiše dalje. Nije bilo više vremena za gubljenje. Trebalo je što pre ići napred.

— Ne brini za mene — rekoh joj i izađoh na ulicu.

Za sobom čuh samo jednu reč.

— Srećno!

Bila je izgovorena nekim blagim, prijatnim glasom. Zastadoh, ali nisam imao vremena da se okrenem. Žurnim korakom uputih se napred. Još da prećem samo tu ulicu. Žurio sam. Sve bliže sam njoj. Osvetljena je. Tu i tamo ljudi žurno promiču. Kod gostionice neka galama. Vidi se grupa ljudi. Još malo pa sam na ulici. Zakoračih preko nje. Čini mi se da svi prolaznici gledaju u mene. Kao da očekujem da neko vikne: "Držite ga!" Još mi u ušima odjekuju reči: "Halt! Halt!" Nisam povećavao brzinu. Istim tempom prećoh na drugu stranu trotoara i utonuh u mračnu ulicu koja vodi prema Nišavi.

Preda mnom je mrak, prostranstvo. Tamo Nemci ne zalaze. Možda slučajno kakav žandarm. Ali to je retkost. Sirotinjske kućice stoje s leve i desne strane ulice kojom žurim. Bezmalo sam van opasnosti. Još samo da pregazim Nišavu. Obuze me neki prijatan umor. Ne mislim ni o čemu. Kasnije ću u mislima još jednom proći istim putem i još jednom, ili ko zna koliko puta, preživeti sve to.

Pojačano zavijanje sirene trže me i opomenu da još nisam sasvim siguran. Da li su to sirene za uzbunu ili sanitetska kola koja jure na mesto dogaćaja? One sve jače zavijaju. Kod Hotela "Park" kao da odjeknuše dva pucnja. Setih se žene sa decom. Ona je sigurno u svojoj kući. Njoj se neće ništa desiti. Preko mosta približava se huka motora. Zastadoh pored jedne bandere. Jedna za drugima, jurila su kola. Neka se od njih zaustaviše. Vojnici su iskakali i ostajali na ulici. "Blokada!" pomislih.

Sve je kasno. U blokiranom krugu neće ništa naći. Svi su na sigurnom mestu. Jedino pozni šetači na korzu i veseli gosti po kafanama moraće malo brže da potrče ako žele da izbegnu raciju i zatvor. Zlurado sam se smeškao pomišljajući na to, jer sam još uvek osećao kao da mi u ušima odjekuju kreštavi zvuci kafanske muzike i pesma pijanih ljudi. Kako bi bilo divno kad bi čovek, pretvoren u pticu, mogao da kruži po gradu, da baci pogled na hotel i vidi kako je tamo. Još bolje bi bilo kad bi čovek mogao da zaviri u dušu nacističkih oficira n termometrom izmeri veličinu njihovog straha. Oni to poštuju. To je jedino sredstvo koje može da ih urazumi i opameti.

Drugovi verovatno sede i likuju. Čudiće se samo otkuda dve eksplozije. Dogovor je bio samo za jednu. U gradu i dalje zavijaju sirene. Tamo je neka potmula galama. Huka motora meša se sa uzvicima. A sve to sliva se u neki jedinstven šum, čudan, nesvakidašnji. Sa svakim novim korakom taj šum slabi. Što dalje od njega! Što dalje odatle i što dublje u toplu avgustovsku noć. U nju se treba zagnjuriti, izgubiti. Ona je tako prijatna i blaga, slična toplom majčinom krilu na kojem se dete njiše i zabavlja dok ne zaspi.

Samo napred, što dalje i što dublje u noć!

Blogged with Flock