Rat struja i Sićevo

Počasni stanovnik Sićeva, mesta kraj Niša, je slavni srpski pronalazač Nikola Tesla... Okolnosti pod kojima je Tesla postao počasni Sićevčanin liče na filmsku priču. Naoko prosti meštani sela iz južne Srbije oberučke su prihvatili počasnog Sićevčanina na predlog Mate Mateje Radojkovića, narodnog poslanika iz ovog sela, pošto su „mudre glave“ iz Narodne skupštine odbacile finansiranje Teslinih izuma. Obrazloženje je bilo da je to „bacanje para na ludorije“.

Zainatio se Radojković, poslanik opozicione Pašićeve Srpske radikalne stranke, zainatili se njegovi Sićevčani, pa su počeli sami da prikupljaju dobrovoljni prilog za naučnika, koji je bio u teškoj materijalnoj situaciji.
O ovome svedoči Slavoljub Pavlović, praunuk Mate Mateje Radojkovića, uglednog trgovca i vinara iz Sićeva, o čijem se prijateljstvu sa Teslom i danas u porodici potomaka sa ponosom ispredaju priče.

- Pradeda, čije je pravo ime Mata, ali je u istorijskim dokumentima poznat kao Mateja Radojković, prethodno je obavestio naučnika o svom naumu, a Tesla je sa oduševljenjem prihvatio titulu počasnog Sićevčanina 1891. godine. Naš predak predao je Tesli iste godine dokument o proglašenju, prilikom njegovog dolaska iz Amerike u Beograd. Ostali su prijatelji, viđali su se i dopisivali sve do Matine smrti krajem tridesetih godina 20. veka. Stari pričaju da su Teslina pisma, nažalost, uništena tokom Drugog svetskog rata - kaže Pavlović.

- Pošto su Sićevčani jednoglasno izabrali Teslu za počasnog meštanina do jednog su prikupljali pomoć, neko u novcu, a sirotinja u namirnicama - za velikog naučnika - dodaje Pavlović.

O neobičnoj vezi Nikole Tesle sa Sićevčanima rečito govori i početak radova na hidroelektrani „Sveta Petka“ na Nišavi, u Sićevačkoj klisuri, 1898. godine, samo dve godine posle izgradnje hidroelektrane na Nijagari koja je simbol Tesline pobede u čuvenom Ratu struja. Zgrada elektrane izgradjena je 1902., a instalacije, proizvod bečke firme Siemens-Schuckert, postavljene su 1908. godine, a naredne je grad bio osvetljen.

Odluku o izgradnji donela je niška opština, sa predsednikom Todorom Milovanovićem, u proleće 1898. godine. Radovi na zgradi i kanalu otpočeli su iste godine, a trajali su više od jedne decenije. Dolazilo je do prekida radova usled političkih sukoba, nedostataka sredstava i oduglovačenja bečke firme oko izrade generatora. Kaludjeri sićevačkog manastira, podržani od političkih protivnika Todora Milovanovića, ometali su radove na kanalu i obarali postavljene stubove, pravdajući se da elektranu podižu na njihovom zemljištu bez dozvole. Iskoristivši sukob kaludjera i gradjevinara, niški radikali, pokrenuli su aferu "cepanje mantija", pokazujući je na javnim skupovima.


Rat struja

Rat struja je naziv za sukob između Tomasa Edisona i Nikole Tesle zbog Edisonovog promovisanja jednosmerne struje za prenos električne energije nad efikasnijom naizmeničnom strujom koju je zagovarao Tesla.

Tokom početnih godina distribucije električne energije, Edisonova jednosmerna struja je bila standard u SAD i Evropi i Edison nije želeo da izgubi sva svoja patentna prava. Jednosmerna struja je lepo radila sa sijalicama sa užarenim vlaknima koje su bile glavno opterećenje tokom dana. Svojim radom sa obrtnim magnetnim poljem, Tesla je razvio sistem za proizvodnju, prenos i upotrebu naizmenične struje. On se udružio Džordžom Vestinghausom da bi komercijalizovao ovaj sistem. Vestinghaus je prethodno kupio prava za Tesline patente polifaznog sistema i druge patente za tranformator od Lisijena Galarda i Džona Diksona Gibsa.

Električni prenosni sistem

Prenos električne energije posredstvom jednosmerne struje je imao nekoliko ograničenja koji su rešeni upotrebom naizmenične struje. Velika opterećenja jednosmernom strujom su teško mogla biti prenesena na razdaljine veće od jedne milje bez velikih padova napona. Trožični prenosni sistem je obezbedio poboljšanje što se tiče padova napona i veličini provodnika, ali nije rešio problem. Edisonov odgovor na ograničenja jednosmernog sistema je bilo da se energija proizvodi blizu područja gde se troši i da se postavi više žica da bi se rešio problem potražnje za energijom, ali se rešenje pokazalo kao skupo, nepraktično i neizvodljivo.

Jednosmerna struja se ne može lako tranformisati na više ili niže napone. To znači da se odvojene električne linije moraju postaviti da bi se dostavila snaga uređajima koji su koristili različite napona, na primer za osvetljenje i električne motore. Ovo bi dovelo do velikog broja žica koje bi se trebale postaviti i održavati, nepotrebno trošeći novac i uvodeći nepotrebne rizike. Velik broj smrti tokom Velike mećave 1888. su bile pripisane prekinutim prenosnim linijama koje su unele pometnju u gradove koji su koristili jednosmerne mreže.

Njujork 1888.

Visoki naizmenični naponi se mogu preneti preko velikih daljina sa malom padovima napona (time povećavši efikasnost prenosa) i onda podesno spustiti na niže napone za upotrebu u kućama i fabrikama. Kada je Tesla predstavio sistem generatora, transformatora, motora, provodnika i osvetljenja za naizmeničnu struju u novembru i decembru 1887, postalo je jasno da je naizmenična struja budućnost prenosa električne energije.

Prednost naizmenične struje za distribuciju električne energije na velike udaljenosti je laka promena napona posredstvom transformatora..

Edisonova propaganda

Edison je pokrenuo kampanju da bi obeshrabrio upotrebu naizmenične struje. Edison je lično rukovodio nad nekoliko pogubljenja životinja, uglavnom mačaka i pasa lutalica, da bi pokazao štampi da je sistem jednosmerne struje bezbedniji od sistema naizmenične struje. Edisonov niz pogubljenja životinja je dostigao vrhunac sa pogubljenjem slonice Topsi. Takođe je pokušao da populariše termin "Vestinhauzovan" za pogubljenje strujom.

Edison se protivio smrtnoj kazni, ali njegova želja da naruži sistem naizmenične struje je doveo do izuma električne stolice. Edison (ili neko od njegovih zaposlenih) je iskoristio naizmeničnu struju da napravi prvu električnu stolicu za državu Njujork sa ciljem promovisanja ideje da je naizmenična struja opasnija od jednosmerne. Popularan mit je da je Edison sam izmislio električnu stolicu, ali prema nekim drugim izvorima, stolicu su izmislili nekoliko njegovih radnika, posebno Harold Braun, radeći u Menlo Parku.

Kada je stolica prvi put korišćena, tehničari su loše procenili napon potreban da se ubije osuđeni zatvorenik Vilijam Kemler. Prvu udar struje 6. avgusta 1890. nije bio dovoljan da se ubije Kemler, ali ga je teško povredio. Procedura je ponovljena, a prisutan reporter ju je opisao kao "odvratan spektakl, mnogo gori od vešanja". Džordž Vestinghaus je komentarisao: "Bolje bi uradili da su koristili sekiru".

Pogubljenje Vilijama Kemlera

Niske frekvencije (50-60 Hz) naizmenične struje su zaista opasnije od sličnog nivoa jednosmerne struje, pošto naizmenična oscilovanja mogu da naruše rad srca, izazivajući ventrikularnu fibrilaciju, koja brzo dovodi do smrti. Međutim, bilo koji praktični distribucioni sistem će koristiti naponski nivo koji će biti opasan, bez obzira da li se koristi naizmenična ili jednosmerna struja. Pošto su predostrožnosti prema pogibiji od udara struje bile slične, na kraju su prednosti prenosa energije sistemom naizmeničnih struja prevagnule ovaj teoretski rizik i na kraju je usvojen kao standard.

Nijagarini vodopadi

Stručnjaci su predložili da se iskoriste Nijagarini vodopadi za proizvodnju električne energije, iako su kratko razmatrali kompresovan vazduh kao prenosni medijum. Protiv predloga Edisona i Dženeral Elektrika, Teslin sistem naizmeničnih struja je dobio ugovor od strane Komisije. Komisijom je predsedavao Lord Kelvin, a podržavali su je poslovni ljudi poput Dž. P. Morgana, Lorda Rotšilda i Džona Džejkoba Astora IV. Radovi su počeli 1893, a Teslina tehnologija je iskorišćena da proizvodi energiju iz vodopada.

Neki su sumnjali da će sistem proizvoditi dovoljno energije da bi snabdevao industriju u Bafalu. Tesla je bio siguran da će raditi, kazavši da Nijagarini vodopadi imaju mogućnost da snabdevaju celi istočni deo SAD. 16. novembra 1896, počeo je prenos od Nijagarinih vodopada do industrije u Bafalo iz generatora u postrojenju Edvard Din Adams. Generatore je naprailo Vestinghausova električna korporacija koristeći Tesline patente sistema naizmeničnih struja. Pločice na generatorima nose Teslino ime. Tesla je takođe uspostavio standard od 60 Hz za Severnu Ameriku. Bilo je potrebno pet godina da se završi kompletno postrojenje.

Ishod

Teslina naizmenična struja je zamenila jednosmernu struju u mnogim primerima proizvodnje i distribucije električne energije, enormno povećavajući domet i poboljšavajući bezbednost i efikasnost distribucije energije. Edisonovi pronalasci koji su koristili jednosmernu struju su zamenjeni uređajima na naizmeničnu struju koju su predložili drugi; primarno Teslini polifazni sistemi, a takođe od i drugih, poput Čarlsa Proteusa Štajnmeca (iz Dženeral Elektrika). Teslin sistem na Nijagarinim vodopadima je označio kraj Edisonovog plana za prenos energije i bio je prekretnica u prihvaćanju naizmenične struje. Na kraju je i Edisonova kompanija Dženeral Elektrik prešla na sistem naizmeničnih struja i počela da proivodi mašine za naizmeničnu struju.

Njujorška kompanija za distribuciju električne energije, Konsolidejted Edison je nastavila da isporučuju jednosmernu struju potrošačima koji su je usvojili početkom 20. veka, uglavnom za stare liftove. Januara 2005, Konsolidejted Edison je objavila da će prekinuti da pruža uslige jednosmerne struje preostalim potrošačima kojih je bilo samo na Menhetnu i to oko 1600. Jednosmerna struja je služila uglavnom za pokretanje starih liftova. Novembra 2007. isključen je i poslednji potrošač jednosmerne struje.