Dioklecijanova palata i Felix Romuliana

Navikli smo se na misao da se nalazimo sasvim po strani značajnih kulturnih i istorijskih događaja i kao da smo se pomirili da je to naša sudbina, pa smo postali sumnjivi i na prošlost zemlje u kojoj živimo, a i na njenu budućnost. Arheologija nas, međutim, uverava u suprotno, bar što se tiče prošlosti. Danas raspolažemo sa nekoliko arheoloških nalazišta, dostojnih da se po njima nazovu pojedine epohe evropske praistorije, a ima i takvih mesta u našoj zemlji gde su nekada pulsirali damari svetske istorije. Dozvolite mi da vas podsetim samo na neka od njih - na Krapinu, Lepenski Vir, Stobi, Sirmijum, Viminacijum, Nais i Caričin Grad. Među tim mestima nalaze se i dve kasnoantičke carske palate - jedna u Splitu i jedna u Gamzigradu - obe podignute u miholjsko leto Rimskog carstva i obe podjednako značajne za razumevanje epohe u kojoj su nastale.

Spomenici rimske dvorske arhitekture svrstani su u dve osnovne kategorije: carske rezidencije u prestonici i vanprestoničke vile i palate, namenjene povremenim boravcima imperatora.[1] Nije uočeno, međutim, da u istoriji rimske dvorske arhitekture postoji još jedna kategorija spomenika, posebne namene i osobenih karakteristika, koja je vezana isključivo za Dioklecijanov politički program, prvenstveno za njegovu reformu centralne vlasti. Kako je taj program poštovan samo tridesetak godina, od 293. do 324, to su i spomenici ove kategorije malobrojni i svi izgrađeni za kratko vreme. Dve kasnoantičke palate koje se nalaze na teritoriji naše zemlje - palata u Splitu i palata u Gamzigradu - omogućuju da se pomenuta kategorija spomenika tačno definiše i protumači jer su to za sada jedina carska zdanja čija je povezanost sa Dioklecijanovim političkim programom verifikovana i istorijskim izvorima i arheološkim istraživanjima.

Dioklecijanovom reformom centralne vlasti ustanovljena je tetrarhija, poseban sistem upravljanja rimskom državom, po kome je vrhovna vlast podeljena između četvorice vladara - dva cara sa titulom avgust i njihova dva usvojenika sa titulom cezar. Za razumevanje spomenika dvorske arhitekture o kojima će ovde biti reči važna je suština te reforme, izrazito harizmatski karakter novouspostavljene vlasti, koji se ispoljava u činjenici da je vladar proglašen i stvarno smatran "gospodarem i bogom", u uvođenju složenog dvorskog ceremonijala, u stvaranju prigodnih mitova o avgustima i cezarima, a posebno u imenovanju naslednika koje obavlja sam harizmatski gospodar. Dioklecijanov političko-ideološki program podržavao je legitimnost te vlasti na taj način što je predviđao izgradnju velelepnih zdanja, česta putovanja gospodara po Carstvu, dotle neviđen luksuz i smišljeno veličanje vladarevih izuzetnih sposobnosti i vrlina, a sve sa ciljem da se izmeni mentalitet najširih masa, odnosno da se delatni, slobodni građani preobraze u pokorne podanike. Da bi novom sistemu upravljanja državom obezbedio dugovečnost, Dioklecijan je božansku filijaciju izjednačio s dinastičkom: sebe je proglasio Jupiterom, a svog savladara Maksimilijana - Herkulom. Jedino činom usinovljenja, tj. uključivanjem u ovu Jupiterovu porodicu, stiče se pravo na rimski presto. S druge strane, kako bi novo ustrojstvo vlasti zauvek živelo, Dioklecijan je u reformu upravljanja državom uneo i odredbu kojom je neposredno motivisana izgradnja palata u Splitu i Gamzigradu. Ta odredba, u istorijskim izvorima redovno proizvoljno tumačena, sastojala se u sledećem: kad avgusti proslave dvadesetogodišnjicu svoje vladavine (vicenallia), oni će se dragovoljno odreći prestola i svoja mesta, prava i titule prepustiti cezarima.

Na majske kalende 305. godine prvi i poslednji put postupljeno je po ovoj naredbi: avgusti - Dioklecijan i Maksimilijan - odstupili su od prestola i svoje titule preneli na posinke Galerija i Konstantina Hlora, a oni su usinili iskusne vojskovođe Maksimina Daju i Flavija Severa i proglasili ih cezarima. Istog dana carevi su napustili svoje prestonice. Dioklecijan je iz Nikomedije otišao na istočnu obalu Jadranskog mora da, kako saopštavaju istorijski izvori, u miru provede preostale godine života, a Maksimilijan se s istim ciljem iz Milana povukao na svoja imanja, negde na granici između Kampanije i Lukanije.

U rimskim istorijskim izvorima navode se razlozi za Dioklecijanovo i Maksimilijanovo odstupanje od prestola, ali se ne imenuju mesta u koja su se povukli niti se opisuju zdanja u kojima su posle povlačenja sa prestola živeli.[2] Tačan položaj i izgled Maksimilijanovog boravišta ostali su do danas nepoznati. Mesto u koje se 305. godine povukao Dioklecijan podrobno je, međutim, opisano, ali tek u vizantijskim i srednjovekovnim izvorima, a palata u tom mestu, u Splitu, već je dva stoleća predmet temeljnih istorijsko-umetničkih i arheoloških istraživanja.[3]

Razloge Dioklecijanove abdikacije, koji se navode u rimskim istorijskim izvorima - pritisci ambicioznih cezara željnih vlasti, teret godina ili ozbiljna bolest - prihvatili su bez rezervi kasniji pisci i istraživači, pa se i izgradnja palate u Splitu, kao i ceo njen graditeljski program i namena, objašnjava istim razlozima. Pretpostavljalo se da je to skrovito, tiho mesto na obali srednje Dalmacije izabrano ili zbog blage klime koja je pogodovala Dioklecijanovom ozbiljno poljuljanom zdravlju ili zbog njegove želje da poslednje dane života provede daleko od prestoničke vreve, u potpunom miru i bezbednosti, okružen prirodnim lepotama svog rodnog kraja. Ta vekovima stvarana idealizovana slika velikog cara vojnika koji se razočaran, sit vlasti, star i bolestan vraća u zavičaj i do kraja života zatvara u tamnicu jednog, u poređenju sa prestoničkom rezidencijom, "prezrenja dostojnog zdanja", prisutna je u većoj ili manjoj meri u svim monografijama i studijama o Dioklecijanu i njegovoj palati u Splitu. U toj slici se ne prepoznaje imperator koji je tokom cele svoje vladavine bio obuzet demonskom žudnjom za trajnom, najvišom vlašću i stalno okružen neviđenim luksuzom. S druge strane, Dioklecijanova abdikacija i sve što je za njom usledilo protumačeni su i procenjeni merilima srednjeg veka i našeg doba: odstupanje od prestola shvaćeno je kao pad, u najboljem slučaju kao čin opreza i mudrosti, a življenje u zabiti malenog zaliva na dalmatinskoj obali - kao dragovoljno tamnovanje, kao zasluženi odmor ili kao emocionalni hir bolesnog i starog čoveka.

Ta pogrešna objašnjenja jednog važnog događaja iz Dioklecijanove političke i privatne biografije navele su tumače njegove palate u Splitu da krenu stranputicom, da taj izuzetni spomenik rimske dvorske arhitekture posmatraju samo sa stanovišta funkcije umesto i sa stanovišta komunikacije. Najznačajnije pitanje - šta je Dioklecijan izgradnjom ove palate želeo da saopšti i postigne, šta je njena poruka - nije uopšte ni postavljeno, već je samo tražen odgovor na pitanja bukvalne funkcije pojedinih delova palate - utvrđenja, peristila, hramova i ostalih pojedinačnih građevina, a zatim je svakom tom delu iznalažena analogija i poreklo bilo u vojnoj bilo u gradskoj ili dvorskoj arhitekturi, i to u arhitekturi različitih delova sveta i iz različitih razdoblja, počev od helenističkog doba do ranog srednjeg veka. Time je svaki element palate samostalno oživljen, svaki je progovorio sopstvenim jezikom, ali kad se organski povežu, dobijen je nemušti kolos, spomenik čiji arhitektonski jezik niko ne može da razume. Iz tih razloga su i dvojica trezvenih tumača Dioklecijanove palate u Splitu - Frane Bulić i Ljubo Karaman - pošto su kritički razmotrili mišljenja svih svojih prethodnika, mogli jedino da zaključe: "Ono dakle, što zovemo Dioklecijanovom palačom, u isto je doba i tvrđava i zaselak i grad: tvrđava u svojom učvršćenom okolnom zidovlju, zaselak u carevom domu i gradić u rasporedu ulica i građevina."[4]

Ta definicija, koja i ne dodiruje suštinska značenja splitske palate, rezultat je prevelike vere u istorijske izvore, odnosno ubeđenje da se jedino pomoću istorije može dobiti pouzdan uvid u prošla zbivanja i da se zato i spomenici prošlosti njome najispravnije i najpotpunije objašnjavaju. Istorija je tako silno zakrilila splitsku palatu da se ona, umesto na punoj svetlosti, našla u tamnoj, dubokoj senci. Ako se, međutim, stanovište izmeni i naglasak premesti na sam spomenik, na ostatke Dioklecijanove palate u Splitu, onda palata dobija jasnije konture i postaje rečiti svedok događaja koji su se oko nje i u njoj zbivali.

Maleno poluostrvo između Solina i Stobreča, zaklonjeno Mosorom i obraslo mirisnim mediteranskim rastinjem, moralo je početkom IV veka, pre nego što ga je takao prst istorije, nalikovati na nestvarni, mitski predeo, a palata posred njegove obale - na carskog albatrosa koji lebdi između plaveti mora i neba. Ebrarova rekonstrukcija te palate, mada koncipirana u stilu art nouveau-a, delimično ipak dočarava njen prvobitni izgled. To je sjajna, skupocena škrinja, puna tajanstva, koja blista u veličanstvenoj usamljenosti. Njeni spoljašnji okviri - moćni bedemi sa isturenim kulama - tu su zato ne da bi štitili, već da bi istakli neprocenjive vrednosti koje se nalaze u njenoj unutrašnjosti. Raskoš fasade severne kapije čini sićušnim i baca u proskinezu svakog ko joj prilazi, a stubovi povezani lukovima u peristilu veličanstven su dekor koji priprema posetioca za pristup onome što je najsjajnije i najnepristupačnije, za suočavanje sa samim vlasnikom palate, sa "gospodarem i bogom". Taj dekor, načinjen od skupocenog kamena - crvenog i ružičastog granita, retkih mermera i porfirita - dopremljen sa Sinaja, iz Egipta, Male Azije i Grčke, ima za pročelje carev stan, a na bočnim stranama pristupe ka hramovima u kojima se car slavi, odnosno ka carskom mauzoleju. Sve što je tu, i položaj palate, i vrste građevinskog materijala, i arhitektonski ukrasi, i skulpture, i raspored građevina - stavljeno je u službu tetrarhijske ideologije, tj. palata u Splitu sprovodi do krajnjih konsekvenci ideju o bogodanom gospodaru, o neprikosnovenosti i trajnosti harizmatske vlasti. Na osnovu tih njenih odlika mogu se na nov način proceniti događaji koji su motivisali njenu izgradnju, pre svega ono što se dogodilo na dan 1. maja 305. godine.

Dioklecijanova abdikacija 1. maja 305. godine samo je jedan od mitova tetrarhije, dok je palata u Splitu ilustracija tog mita. Car koji dragovoljno ustupa presto svom posinku i određuje mu savladare, a zatim odlazi u zavičaj gde ga čeka najraskošnije moguće zdanje, jeste onaj isti Dioklecijan koji je dvadeset godina despotski vladao okružen pokornim podanicima i neviđenim luksuzom, a za čije su zadovoljstvo i taštinu na sve strane podizani basnoslovno skupi spomenici i palate.

Ta abdikacija ne označava pad, nije postupak nemoćnog starca, sitog uživanja i vlasti, već je to dalje uzdizanje svemoćnog harizmatskog gospodara, početak njegove apoteoze. Dioklecijan je 305. godine samo otklonio od sebe sve što je ljudsko i prolazno da bi dosegao nepomućenu slavu i zakoračio u večnost. On deli sudbinu bogova koje je posebno štovao - Herkula i Eskulapa, čija je majka takođe bila smrtnica, a otac vrhovni bog; kao i oni, Dioklecijan izvršava podvige, uništava zlo i otklanja nevolje, uvodi red na zemlji i usrećuje ljude, a zatim se povlači na najveće visine, u teško pristupačno i blistavo mesto, odakle će motriti na zbivanja u svetu i bdeti nad svojim velikim delom. Mesto njegovog poslednjeg i večitog boravka - palata u Splitu - jeste zato duhovno središte Carstva, odraz tetrarhijske države i simbol trajnog reda, obilja i mira. Od kad je u nju stupio, Dioklecijan je postao živi spomenik, mit i legenda. To što je palata podignuta u Dioklecijanovom zavičaju i što je za kratko vreme bila možda namenjena njegovoj majci Diokleji takođe se idealno povezuje sa tetrarhijskom mitologijom, čiji je cilj da prikrije nisko poreklo tetrarhijskih vladara, da izbriše svako sećanje na njihove nedostojne očeve i da uzvisi njihove majke, odnosno ona mesta gde su rođeni novi spasioci sveta, novi Jupiter, Herkul i Romul.

Dioklecijanova palata u Splitu prvi je spomenik u istoriji rimske dvorske arhitekture podignut s ciljem da bude mesto apoteoze jednog svemoćnog vladara koji se dragovoljno odriče prestola zbog konačnog ispunjenja svoje velike istorijske misije. Da bi ovaj osnovni zahtev bio potpuno zadovoljen, moralo se brižno voditi računa o Dioklecijanovoj privatnoj i političkoj biografiji, o njegovim intimnim željama i emocijama, ali mnogo više o njegovim ideološkim stavovima izraženim tokom dvadesetogodišnje vladavine. Prvi put je pred arhitekte postavljen zadatak da projektuju palatu za cara vojnika, istovremeno i gospodara i boga, a da to ne bude ni logor, ni grad, ni letnjikovac i da tu stvore sve što dolikuje rimskom imperatoru, a da se to ipak razlikuje od oficijelne palate u prestonici. Svemu tome trebalo je pridodati i hram u kome će se car slaviti za života i posle smrti, tj. koji će u jednom trenutku primiti njegove zemne ostatke, preobraziti se u hram - mauzolej i omogućiti da ceo taj graditeljski poduhvat postane trajan spomenik u čast osnivača novog sistema vladavine svetom - tetrarhije. Taj memorijalni karakter Dioklecijanove palate u Splitu nije do sada jasno uočen niti dovoljno istaknut. Palata u Splitu podignuta je isključivo za Dioklecijana, jedino u slavu njegove ličnosti i njegovog dela. Njena namena je dvojaka: da velikom vladaru omogući nepomućen život u najvećem sjaju, a posle smrti - večni spomen. Da za kratko vreme bude raskošni dvorac, a da zatim postane mesto hodočašća, sakralni i memorijalni spomenik, neka vrsta Dioklecijanovog političkog i ideološkog zaveštanja svim podanicima Rimske Imperije.

U rimskoj istoriji samo je nekoliko vladara sledilo Dioklecijanov program, pa zato i u istoriji rimske arhitekture postoje još samo dva ili tri spomenika, suštinski istovetna palati u Splitu.

Izvesno je da je zdanje slično palati u Splitu izgradio Dioklecijanov savladar Maksimilijan Herkulije. Iz pisanih izvora zna se da je Maksimilijan 305. godine u svemu postupio prema Dioklecijanovim željama, tj. d se dragovoljno odrekao prestola, napustio svoju prestonicu i povukao u Lukaniju ili Kampaniju, gde ga je čekalo već izgrađeno prebivalište.[5] Ta Maksimilijanova palata nije, međutim, do sada pronađena. Još su jedino Konstancije Hlor i Galerije, koji su 305. godine postali prvaci u rimskoj državi i koji su svim svojim postupcima potvrdili odanost Dioklecijanu, mogli da planiraju i sagrade zdanja u koja će se povući kad proslave dvadesetogodišnjicu svoje vladavine. Već njihovi legitimni naslednici - Sever, Maksimin, Konstantin i Licinije - to nisu mogli da učine jer se od 306. godine nižu događaji koji dovode do konačnog raspada Dioklecijanovog sistema upravljanja državom.

Konstancije Hlor, posle preuzimanja titule avgusta, verovatno je planirao izgradnju dvoraca u koji će se povući pošto proslavi vicenalije. Kako je, međutim, već naredne, 306. godine, umro u Britaniji, malo je verovatno da je izgradnja ovog dvorca ikada i otpočeta. Drugojačije je s Galerijem, koji je mogao i da sazida palatu - mauzolej jer je imao razloga da veruje kako će, kao Dioklecijan, poslednje godine života provesti slavljen poput boga, daleko od gradske vreve, u pitomim predelima svog rodnog kraja.

Sva istorijska svedočanstva o zbivanjima u razdoblju smrti Konstancija Hlora (306) do uzdizanja njegovog sina Konstantina na položaj jedinog gospodara Rimske Imperije (324) nedvosmisleno pokazuju da je u ovoj dugoj i mučnoj agoniji sistema tetrarhije jedino Galerije bio voljan da se pridržava Dioklecijanovih odredbi, da ih svim raspoloživim snagama štiti i ličnim primerom potvrdi. Čak i ako se sasvim neobjektivna, zlonamerna svedočanstva o Galerijevoj ličnosti i vladavini pažljivo razmotre, na primer Laktancijev spis O smrti progonilaca, može se steći uverenje o Galerijevom svestranom zalaganju oko očuvanja sistema tetrarhije, kao i o njegovoj čvrstoj nameri da dragovoljno napusti presto čim proslavi vicenalije. Opisujući situaciju u Carstvu 306. godine, Laktancije izrikom kaže da je Galerije već tada odlučio da od 313. godine, pošto proslavi vicenalije, Rimskom Imperijom vladaju četiri ličnosti koje izabere (Licinije, Sever, Maksimin, Kandidijan), a da će on sam da provede preostale godine života u zaklonu neosvojivih bedema[6]. Da od ove namere Galerije nije nikada odustao, svedoči takođe Laktancije, koji teške ekonomske prilike u Carstvu 310. godine neposredno povezuje sa početkom priprema za svetkovinu vicenalija. Pošto je opisivao sva zlostavljanja koja su pratila prikupljanje poreza za tu svetkovinu, ovaj ogorčeni Galerijev neprijatelj uzvikuje: "Ko je taj koji nije lišen svih dobara da bi se svi izvori koji su još postojali u Carstvu razgrabili zbog svetkovine koju nije trebalo nikad slaviti."[7]

Ova svečanost nije nikada proslavljena jer je tokom te iste, 310. godine, Galerije teško oboleo i već početkom maja 311. preminuo u Serdici, ne odveć daleko od zavičaja.

Galerijeva namera da 1. marta 312. godine proslavi vicenalije i da se povuče među "neosvojive bedeme" svakako podrazumeva izgradnju zdanja sličnog Dioklecijanovoj palati u Splitu, tj. dvorca - mauzoleja. Izvesno je da je izgradnja tog zdanja morala otpočeti znatno pre 312. godine, ali je pitanje na kome mestu.

Za ubikaciju Galerijevog dvorca mauzoleja svakako je najvažniji podatak da Galerije nije sahranjen u svojoj prestonici, u Solunu, već u svom rodnom kraju, u Priobalskoj Dakiji, i to u mestu u kome se rodio, a koje je po imenu svoje majke Romule nazvao Romulijana.[8] Ovaj podatak pokazuje da je Galerije u svemu postupio kao Dioklecijan, da je i palatu u kojoj će za života i posle smrti biti trajno slavljen sagradio daleko od prestonice, u svom zavičaju. Pošto u istorijskim izvorima nema podrobnijih podataka o Romulijani, neizvesno je gde se to mesto nalazilo i kako je izgledalo. Zabunu je posebno uneo Prokopije, koji u svom delu De aedificiis, među mnogim utvrđenjima koja je u Priobalskoj Dakiji, na teritoriji grada Akva, obnovio Justinijan, pominje i Romulijanu.[9] ko i u slučaju Dioklecijanove palate u Splitu, i ovog puta je istorijskim podacima poklonjena veća pažnja nego arheološkim, pa je Romulijana utvrđena u kastele i locirana na desnu obalu Dunava, kod sela Jasena, u Bugarskoj.[10]

U Priobalskoj Dakiji, u Galerijevoj postojbini, Gamzigrad je, međutim, jedino mesto gde je otkrivena i delimično arheološki istražena velelepna palata, koja u svemu dolikuje jednom svemoćnom gospodaru i bogu i dostojna da bude večiti spomen na njegovu ličnost i delo.[11] Položaj Gamzigrada, kao i sve što je tu izgrađeno ili iz udaljenih delova Carstva doneseno - moćni bedemi sa monumentalnim poligonalnim kulama, hramovi sa oltarima i kriptama, palate sa veličanstvenim džinovskim dvoranama, na čijim podovima blešte raznobojni mozaici, hladoviti peristili u kojima žubore fontane kao i figuralni mozaici, arhitektonski ukrasi i skulpture od retkog, skupocenog kamena - sve se to idealno usklađuje i sa ideologijom tetrarhije i sa Galerijevom privatnom i političkom biografijom. Mišljenja stručnjaka o funkciji i datiranju ovih spomenika nisu, međutim, bila usaglašena. Već pre petnaestak godina utvrđeno je da to nije ni kastel ni kastrum, ali se koliko do juče nagađalo o administrativnom rudarskom centru, utvrđenom veleposedu, luksuznoj banji, carskom letnjikovcu ili palati, pa čak i o naselju ili crkvenom središtu.[12] Ponovljene su greške istraživača Dioklecijanove palate u Splitu, jer je i arhitektura Gamzigrada posmatrana isključivo sa stanovišta funkcije pojedinih njenih delova. Tako je položaj Gamzigrada objašnjen blizinom lekovitih izvora ili rudnika, moćni bedemi sa džinovskim kulama - pojačanim strahom od varvarskih upada, a najveća zgrada u unutrašnjosti - kao veleposednička vila ili carski letnjikovac. S druge strane, predložena su datovanja od sredine III do sredine VI veka, a za vlasnika Gamzigrada proglašavani su Aurelijan, Galerije, Konstantin, Teodosije, Anastazije i Justinijan. Tek u junu ove godine konačno je rešena zagonetka Gamzigrada. U jugozapadnom delu palate, u jednoj građevini sa mozaičkim podovima i zidovima oslikanim freskama, pronađen je veliki kameni blok - teme arhivolte - na kome je uklesan natpis FELIX ROMULIANA. Taj nalaz konačno svrstava Gamzigrad u spomenike rimske dvorske arhitekture, i to u onu istu kategoriju spomenika kojoj pripada i Dioklecijanova palata u Splitu. S druge strane, pomenuti natpis omogućuje međusobno usklađivanje i dopunjavanje istorije i arheologije, jer u slučaju Romulijane arheološki nalazi upravo rečito govore o onome o čemu istorijski izvori ćute.

Samo u dva istorijska izvora neposredno i sasvim kratko pomenuta je Romulijana. Nepoznati pisac, oko 360. godine, saopštava da je Romulijana mesto u kome je rođen i sahranjen rimski imperator Galerije,[13] a Prokopije, u delu nastalom oko 555. godine, pominje Romulijanu među kastelima koje je obnovio Justinijan.[14] Arheološka iskopavanja, koja su vršena poslednjih trideset godina u Gamzigradu, omogućuju da se ti oskudni istorijski podaci osetno dopune i pravilno shvate. Rezultati tih istraživanja nedvosmisleno pokazuju da Romulijana nije ni selo, ni vila, ni gradić, niti kastel, već velelepna carska palata koja veličinom i luksuzom premaša Dioklecijanovu palatu u Splitu.

Galerijeva palata u Gamzigradu razlikuje se formalno od Dioklecijanove palate u Splitu, ali je u suštini njoj istovetna. Svojim položajem, arhitekturom i dekoracijom ona ilustruje, ali još naglašenije, onaj isti tetrarhijalni mit o harizmatskom vladaru, koji, rođen u zabiti Carstva, od neznanog oca i hvale dostojne majke, ostvaruje najveće podvige i zadobija večiti život, tj. biva uvršćen među bogove. Gamzigrad ponavlja gotovo do detalja celu napadnu naraciju i apologetiku splitske arhitekture: teško dostupan, začaran predeo, samodovoljnu izolovanost, monumentalnost spoljašnjih okvira i dekorativnost glavnih pristupa, prenaglašeni luksuz doveden do neukusa, hramove u kojima se slavi gospodar države, prikaze bogova heroja - Herkula, Eskulapa i Dionisa, koji treba da podsete na poreklo, podvige i apoteozu vlasnika palate i, najzad hram-mauzolej koji se nalazi u središtu palate i akcentuje ono što je u njoj najbitnije. Sumnje nema: Romulijana je samo palata mauzolej; to je u stvari Galerijeva zadužbina a i poslednji spomenik dvorske arhitekture vezan za Dioklecijanov sistem upravljanja državom, jer već 324. godine Konstantin uspostavlja naslednu monarhiju u kojoj nema mesta za zdanja poput Dioklecijanove palate u Splitu i Galerijeve u Gamzigradu.

Proučavanje kasnoantičkih carskih palata u Splitu i Gamzigradu sa stanovišta komunikacije omogućuje ne samo da se bolje odredi njihova funkcija već i da se definiše kategorija spomenika dvorske arhitekture, zavisna od Dioklecijanovog političkog programa. Arhitektura spomenika te kategorije jeste komunikacioni čin u pravom značenju te reči, a njena osnovna funkcija da obrazloži i trajno podrži ideologiju tetrarhije. Retorika te arhitekture računa da pomoću aluzivnih znakova, mitova i simbola trajno vaspitno deluje, ali je ona odveć glasna, odveć nametljiva i odveć izveštačena da bi se dugo pamtila i poštovala. To, uostalom, jasno pokazuje kasnija istorija i splitske i gamzigradske palate.

Carske palate u Splitu i Gamzigradu veoma su kratko služile prvobitnoj svrsi. Činjenica da su ostale nezavršene jasno ističe njihove zle sudbine: splitska palata bila je spomenik u slavu svog vlasnika i njegove ideologije oko dvadesetak godina, a gamzigradska - nepunih četrnaest. Te dve tetrarhijalne ostale su nezavršene zbog verske i ideološke netrpeljivosti, zbog sloma starog i uspostavljanja novog političkog sistema. Posle konačnog raspada tetrarhije, 324. godine, obe palate su priključene ostalim carskim dobrima. Konstantinu i njegovim naslednicima, koji su uspostavili sistem vlasti "po božijoj milosti", malo su bile potrebne tetrarhijske zadužbine u zabiti Dalmacije i Priobalske Dakije, ali je mlada hrišćanska crkva mogla želeti da spomenike koji slave njene najveće ideološke neprijatelje - Dioklecijana, Romulu i Galerija - preobrazi u simbole svoje velike pobede. Iz tih razloga su obe palate verovatno najkasnije u vreme vladavine Valensa prepuštene crkvi. Svakako nije slučajno da je prva građevina koja je narušila strukturu Galerijeve palate u Gamzigradu bila velika hrišćanska bazilika i što je središni punkt u splitskoj palati - Dioklecijanov mauzolej - preoblikovan, mada znatno kasnije, u katedralu. Od sredine V veka, posle hunske najezde, otpočela je brza ruralizacija, odnosno sekularizacija oba spomenika: Galerijeva palata postala je vremenom malo vizantijsko naselje, a Dioklecijanova palata - srednjovekovni Split.

Ovakva sudbina kasnoantičkih carskih palata u Splitu i Gamzigradu može se shvatiti i kao obrazac sudbine svake harizmatske vlasti i svake od nje zavisne arhitekture. Ta arhitektura je, više od bilo koje druge, podložna zastarevanju i smenjivanju značenja; ona najuverljivije pokazuje kako život prazni i ispunjava arhitektonske forme, kako im bespoštedno uzima stara i daje nova značenja.

D. Srejović

Blogged with Flock

Kad smo bili kulturno središte sveta - Dragoslav Srejović

Srbija je plemenita, čoveku blagonaklona zemlja. Njena teritorija obeležavala je u nekoliko mahova središte civilizovanog sveta, a često je bila i roditeljka ljudi i ideja koje su presudno uticale na privrednu, kulturnu ili političku istoriju Evropi. Poznavala je Srbija i trenutke pustošne studeni, "kad svetlosti nema na vidiku celom", ali su njih, na sreću, uvek ništila duža ili kraća, veličinom ljudskog duha ozarena razdoblja, puna dokaza nepresušne stvaralačke snage i čovečnosti. U toj velikoj, plemenitoj prošlosti, stalno prisutnoj oko nas i u nama, anticipiran je najbolji deo naših sudbina, a i svake naše krupnije zamisli.

Tokom praistorije Srbija je u dva maha bila kulturno središte Evrope. Zajednice lovaca i ribara srednjeg kamenog doba, koje su između 7000. i 5500. godine pre n. e. živele u području Đerdapa, prve su u Evropi uspostavile složene privredno-društvene odnose, stvorile veliki mit o nastanku sveta i ljudi, izvajale monumentalne likove u kamenu i projektovale čudesne konstrukcije koje zauzimaju istaknuto mesto u praistorijskoj arhitekturi. Jedan milenijum kasnije, između 4500. i 3500. godine pre nove ere, teritorija Srbije opet je postala kulturno središte praistorijskog sveta. U to vreme na području Beograda, na mestu današnje Vinče, razvilo se veliko naselje podunavskih zemljoradnika, metropola jedne od najblistavijih kultura evropske praistorije. Stanovnici te praistorijske Vinče i njihovi saplemenici u Banatu, Pomoravlju i na Kosovu ostvarili su tokom mlađeg kamenog doba sasvim osobenu kulturu koja je nadaleko zračila i dominirala celom srednjom i jugoistočnom Evropom.

Ovo istaknuto mesto u evropskoj praistoriji nije osvojeno ni brzo ni lako. Teritorija Srbije naseljavana je počevši od oko 40.000. godine pre n. e. u više mahova, ali je uprkos tim živim populacionima kretanjima, a, verovatno, i kulturnim uticajima sa strane, ostala do pred sam kraj ledenog doba jalova zemlja za sve složenije vidove kulture. Zagonetka zašto je to tle tokom VII i u V milenijumu pre n. e. preobraženo u plodnu i dobru zemlju, u središte kulture srednjeg i mlađeg kamenog doba ne može se razrešiti isticanjem samo jednog činioca prirodne ili ljudske sredine (geografske odlike, izvori sirovina, populaciona kretanja, kulturne tradicije i drugo) već jedino sagledavanjem sve složenosti njihovog međudejstva. Teritorija Srbije postala je značajno središte kulture upravo u razdobljima kada je, sticajem niza okolnosti, to međudejstvo postalo složenije i zaoštrenije nego u bilo kojoj drugoj oblasti tadašnjeg naseljenog sveta.

Arheološki nalazi pokazuju da teritorija Srbije prestaje da bude kulturna provincija tek u osvit poslednje geološke epohe - holocena, tokom IX-VIII milenijuma pre nove ere, u razdoblju kad su učestala kolebanja klime iz osnova izmenila prirodu i prouzrokovala raspadanje kultura starijeg kamenog doba. Već u X milenijumu opusteli su svi veliki kulturni, umetnički i religiozni centri: monumentalno slikarstvo po pećinama zapadne Evrope prestalo je da se neguje, napuštena su pećinska svetilišta na Siciliji i Apeninskom poluostrvu, a i u srednjoj i istočnoj Evropi zamrlo je tradicionalno stvaralaštvo. Kolebanja klime i za njih vezane promene u prirodi bila su manje osetna u brdskim predelima centralnobalkanskog područja i po vrletima duž istočnog oboda Panonske nizije. U ovim oblastima, posebno u župama i klisurama Karpata, obrazovale su se brojne mikroekološke zone sa blažom i ustaljenijom klimom, u kojima se i tokom ranog holocena očuvala sva raznolikost živog sveta. Arheološka istraživanja na području Đerdapa pokazala su da se u zaklonjenim brdskim predelima sačuvala i obogatila ne samo priroda već i tradicionalna kultura. Dok je u susednim ravničarskim oblastima zamirao život, u Đerdapu se lokalna populacija tokom ranog holocena znatno uvećavala i ostvarila jednu složenu i dugovečnu kulturu koja je, prema mestu na kome je dostigla svoj najveći procvat, nazvana kultura Lepenskog Vira.

Kultura Lepenskog Vira je originalna i samonikla, a njena velika ostvarenja ne usaglašavaju se sa opštim privredno-društvenim prilikama i duhom epohe u kojoj je nastala, odnosom sa krajnje uprošćenim oblicima kultura lovačko-sakupljačkih zajednica srednjeg kamenog doba. Između 7000. i 6000. godine pre nove ere, u razdoblju kad su u Đerdapu, na Lepenskom Viru, utemeljuje nova privredno-društvena struktura i u skulpturi ostvaruju remek-dela, u ostalim oblastima Evrope živi se po prirodnim zaklonima ili šatorima, pretežno od stihijno prikupljene hrane, a umetničko izražavanje se svodi samo na pokoju uprošćenu gravuru na kamenu, rogu ili kosti. U ovo vreme su i naseljene oblasti Afrike nekreativne i u razvijanju privredno-društvenih odnosa i u likovnom stvaralaštvu. Jedino na Levantu i u Anadoliji, i to samo na nekoliko mesta gde se utemeljuje kultura mlađeg kamenog doba, postepeno se menja tradicionalna ekonomika, a rađa se i osobena umetnost, ali lišena monumentalne skulpture. Sve to pokazuje da tvorci kulture Lepenskog Vira nisu među svojim savremenicima imali takmaca, odnosno da se na teritoriji Srbije tokom celog jednog milenijuma nalazilo kulturno središte praistorijskog sveta. U tom središtu ostvarena su dva velika kulturna dobra: sakralna arhitektura sa monumentalnom skulpturom, koja izražava jedno osobeno viđenje sveta, blisko viđenju prvih grčkih filozofa, i ovladavanje metodom domestifikacije biljaka i životinja, čime se utemeljuje sasvim nova ekonomika zasnovana na proizvodnji hrane.

U naseljima kulture Lepenskog Vira otkriven je veliki broj staništa sa svetilištem i raznovrsni sakralni predmeti. Sva ta staništa imaju neuobičajene osnove u vidu zarubljenog kružnog isečka, projektovane trijangulacijom (trougaoni modul), tj. metodom koju su tek u naše vreme uveli u arhitekturu Frank Lojd Rajt i Bakminster Fuler. U osnovi svakog staništa postavljeni su u osnovi, od pročelja prema začelju, ukošeni kameni pragovi, pravougaono ognjište, loptasti kameni žrtvenik i skulpture od džinovskih oblutaka. Osovinskim povezivanjem skulpture, žrtvenika, ognjišta i pragova ostvarena je u osnovi svakog staništa jedna zanimljiva kompozicija koja živo podseća na stilizovanu ljudsku figuru.

Malo je verovatno da je ovo povezivanje konačne geometrijske slike s efemernim ljudskim bićem slučajno. Pre se mora zaključiti da arhitektura Lepenskog Vira uspostavlja magijsku međuzavisnost između strukture kosmosa i strukture ljudskog tela, odnosno da je prikaz nastanka i sklopa svemira. Osnove staništa u vidu zarubljenog kružnog isečka kao da ilustruju veliko stvaranje sveta koje je hiljadama godina kasnije opisao Platon u Timaju: "Iskonski haos se razlučuje u likove uz pomoć brojeva i oblika", oblikovanje tela iz elementarnih čestica - pravouglih trouglova i rađanje osnovnih prostornih oblika - tetraedra (vatra), oktaedra (vazduh), ikosiedra (voda), heksaedra (zemlja) i dodekaedra (svemir).

Dok su arhitektonske forme kulture Lepenskog Vira ikonografska ilustracija mita o stvaranju sveta i neorganskih elemenata, skulpture od velikih oblutaka, koje su postavljene u središte kućnih svetilišta, svakako su prikaz i glavnih sadržaja mita o nastanku ljudi i ostalih živih bića. Te u istoriji umetnosti najstarije monumentalne skulpture od kamena, mogu se razvrstati u dve osnovne grupe: figuralne skulpture, modelovane u naturalističkom stilu, i skulpture na kojima su prikazane zamršene, apstraktne arabeske. Apstraktne skulpture su brojnije, a igra zaobljenih "ženskih" i otvorenih "muških" znakova koji su modelovani na njihovim površinama nalikuje velikom slavlju stalnog oplođavanja i rađanja. Ako ti znaci prikazuju stvaralačke procese, onda figuralne skulpture svakako predstavljaju sve ono što je iz tih procesa nastalo: prvorođenog, hibridna bića - spoj čoveka i ribe gospodara velike reke i praroditelje ljudi, a, možda, i svega postojećeg. Ovi likovi su mogli nastati samo iz razmišljanja o genezi koja su posle nekoliko hiljada godina postala i uverenja prvih filozofa evropske civilizacije: Taleta - koji je u vodi video poreklo svega postojećeg, Heraklita - koji je verovao da iz vode postaje duša, a, posebno, Anaksimandra - koji je propovedao da su ljudi prvobitno nalikovali na ribe i da su nastali iz jednog ribolikog bića.

Takva ili neka njima slična razmišljanja objedinjena su, kako to pokazuje sakralna arhitektura sa skulpturom, u jedan veliki mit, u celovit idejni sistem koji je osmišljavao svet i ljudsku egzistenciju. Stvaranje tog sistema nije omogućilo samo apogej umetnosti već i polet u ostalim vidovima kulture.

Oko 6000. godine pre nove ere, u vreme kad u kulturi Lepenskog Vira umetnost i religija dosižu najviši uspon, na ekonomskom planu su ostvarena dva velika podviga: selekcionisane su ili pripitomljene određene vrste životinja (jelen, pas, svinja) i kultivisane su neke biljke (proso, pšenica). Te dve glavne tekovine tzv. neolitske revolucije, koje će nešto kasnije iz osnove izmeniti život ljudi i presudno uticati na razvoj kulture u Podunavlju, nisu rezultat trenutka i slučaja, već istrajnog posmatranja prirode i određenih sistematizovanih znanja. U svim naseljima kulture Lepenskog Vira nađeni su predmeti na kojima su ugravirane zagonetne predstave i znaci nalik koordinatnom sistemu, skicama predela, slovima i brojkama. Njihov smisao ostaće tajna, ali ne treba sumnjati da su to zabeleške o određenim zapažanjima koje je trebalo sačuvati od zaborava. Jednoobraznost koja odlikuje svetilišta i skulpture pokazuje da su sva predačka znanja vremenom objedinjena i iz generacije u generaciju stalno obrazlagana u ritualima i na umetničkim spomenicima. Zato su i posednici i čuvari tih znanja mili prevashodno, šamana, sveštenici ili umetnici: oni su došli i do niza važnih otkrića od kojih su najvažnija kultivacija biljaka i pripitomljavanje životinja. Iz tih razloga svetilišta kulture Lepenskog Vira ne treba posmatrati samo kao mesta gde je ponikla prva monumentalna skulptura Evrope i jedna od najsloženijih religija, praistorije već i kao mesta u kojima su anticipirana znanja i veštine naredne epohe - mlađeg kamenog doba, na prvom mestu zemljoradnja i stočarstvo.

Prve zemljoradničko-stočarske zajednice obrazuju se na teritoriji Srbije sredinom VI milenijuma pre nove ere, u vreme kad se uspesi koji su ranije bili ostvareni na planu kultivacije biljaka i pripitomljavanju životinja oslobađaju religioznog i ritualnog konteksta. U trenutku kad oni postaju opšta, svima pristupačna dobra menjaju se, međutim, tradicionalni društveni odnosi, ruši se stari mit, likovi u kamenu gube smisao i odumiru svi viši oblici kulture, odnosno kultura Lepenskog Vira gubi svoja obeležja i preobražava se u kulturu prvih podunavskih zemljoradnika i stočara, vitalnu i demografski snažnu, ali ne kreativnu na planu ideologije, religije i umetnosti.

Kultura prvih zemljoradnika stabilizuje se na teritoriji Srbije oko 5300. godine pre n. e. Od tog vremena pa sve do pred kraj IV milenijuma ova oblast bila je nalik na veliku košnicu u kojoj sve vri od dinamičnih kretanja i raznovrsnih aktivnosti. Tokom ovog dugog razdoblja tle Srbije često je primalo doseljenike sa juga Balkanskog poluostrva, a još češće je bilo matica koja je naseljavala susedne oblasti - srednju Evropu, Vlašku niziju i Makedoniju. Uprkos ovim živim kretanjima lokalna kultura nije nikad izgubila svoje osobene karakteristike; ona se vremenom bogatila novim sadržajima, menjala i granala, katkad preuzimala i tekovine susednih zemljoradničkih kultura, ali je pri tom ipak sačuvala svoj identitet sve do početka bakarnog doba. Tu osobenost i dugovečnost najstarije zemljoradničke kulture na tlu Srbije obezbedilo je, čini se, u prvom redu bogato nasleđe iz kulture Lepenskog Vira.

Arheološki nalazi omogućuju da se kultura zemljoradničko-stočarskih zajednica mlađeg kamenog doba (neolita) na teritoriji Srbije razdeli na dve osnovne razvojne etape: stariji neolit (tzv. starčevačka kultura, oko 5500-4500. godine pre n. e.) i mlađi neolit (tzv. vinčanska kultura, oko 4500-3200. godine pre n. e.). Kultura starijeg neolita označava samo pripremu za veliki apogej kulture u mlađem neolitu kad teritorija Srbije, posebno područje današnjeg Beograda, postaje najveće kulturno središte u Evropi. Pošto su najstariji i najreprezentativniji oblici kulture mlađeg neolita otkriveni u Vinči, to je ona nazvana vinčanska kultura.

Vinča je najveće i najcelovitije istraženo neolitsko naselje u Evropi. Na ovom mestu, gde se preko doline Bolečice i Dunava razigrani reljef Šumadije susreće sa banatskom ravnicom, nalazila se između 4500. i 3500. godine pre n. e. metropola jedne sadržajima prebogate kulture - veliko praistorijsko naselje, koje je između 1908. i 1934. godine uzorno istražio Miloje M. Vasić. Stoga je Vinča pojam kojim se danas u nas i u svetu obeležava zenit neolitske zemljoradničke kulture u Evropi.

Praistorijsko naselje u Vinči nalazi se na desnoj obali Dunava, 14 km nizvodno od Beograda. Ako se sa ovog mesta pogled usmeri na bilo koju stranu sveta, nikad se na vidicima ne ocrtavaju prepreke i uvek se radoznalom ljudskom duhu postavlja primamljiva zagonetka na onoj liniji gde se u daljini plodno tle spaja s vedrinom ili oblačnošću neba. Ovde se čini da je sve na domaku ruke. Dunav srastao za neprekidnu Panonsku ravnicu deluje odavde kao mirno more koje bregovito zaleđe Vinče povezuje sa središtem Evrope, a u isti mah i kao široka struja koja obezbeđuje brz i bezbedan put ka Posavini i Crnom moru. Vinčini horizonti poseduju stoga veliku, neodoljivu privlačnu moć; svakom čoveku se ovo mesto s okolnim raskošnim pejzažima moralo činiti kao neka vrsta obećane zemlje na kojoj se s malo truda može sređeno i srećno živeti. I zaista, arheološki nalazi iz Vinče i njene šire okoline pokazuju da je to područje i u praistorijskim i u istorijskim razdobljima posedovalo snažni magnetizam: gotovo svaka nova kultura i svaka nova populacija koja bi ponikla u ivičnim oblastima Panonskog basena, a, katkad, i u znatno udaljenim oblastima Evrope i Azije, imala je za cilj teritorije oko sastava Dunava i Save, oko tzv. beogradske kinfluence, i tu je okončavala svoju istoriju, najčešće pod pritiskom novih doseljenika. Ovim geografskim, ekonomskim, psihološkim i istorijskim momentima određen je uspon praistorijske Vinče, odnosno kulturna istorija celog područja na kome se razvija današnji Beograd.

Kulturni sloj Vinče, visok oko 10,5 m, pruža neobično zanimljivu i uzbudljivu sliku. Kao na raskošnom ćilimu u njemu se po vertikali nižu jedan nad drugim rumeni, žuti, mrki, pepeljasti i crni proslojci formirani od ostataka razorenih naselja, spaljenih koliba, velikih rovova i zasutih jama i grobova. Svaki od tih proslojaka, koji obeležava pojedine faze života u Vinči, sadrži prave riznice najraznovrsnijih predmeta: oruđe i oružje od kamena i kosti, posuđe za svakodnevnu upotrebu, raskošno dekorisane ritualne vaze, veliki broj antropomorfnih i zoomorfnih figurina, nakita od raznih vrsta retkih, skupocenih materijala i bezbroj drugih predmeta, izrađenih u samoj Vinči ili pribavljenih iz udaljenih oblasti, iz srednje Evrope, donjeg Podunavlja ili sa Mediterana. Mada je praistorijsko naselje u Vinči godinama iskopavano, ipak je ispitan samo njegov središnji deo. Na istraženom prostoru nađeno je, međutim, na hiljade predmeta koji danas krase mnoge muzejske zbirke u našoj zemlji i inostranstvu, a rad na njihovom proučavanju traje s nesmanjenim interesovanjem i danas. Na osnovu tih brojnih i veoma raznovrsnih predmeta, kao i ostatak arhitekture i korišćenih sirovina, može se pouzdano rekonstruisati cela istorija Vinče, odnosno vinčanske kulture.

Utemeljenje, razvoj i najviši uspon vinčanske kulture mogu se detaljno pratiti na osnovu bogate arheološke građe iz velikih naselja, čiji su ostaci otkriveni od Transilvanije do Skopske kotline i od istočne Bosne do Sofijskog basena. Vinčanska kultura posedovala je oko 4000. godine pre n. e. teritoriju veću od teritorije bilo koje druge neolitske kulture u Evropi, a pojedina njena naselja, na primer Vinča, Potporanj, Selevac ili Divostin, premašala su veličinom i brojem žitelja ne samo sva istovremena neolitska naselja već i prve gradove koji su znatno kasnije nastali u Mesopotamiji, Egeji i Egiptu. Zajednice tih velikih naselja prilagođavale su svoje osnovne delatnosti lokalnim uslovima. Tako se u nekim naseljima veća pažnja poklanjala zemljoradnji i stočarstvu, a u nekima tkačkoj radinosti i trgovini, dok su se u onima koja u svojoj okolini imaju retke sirovine začeli rudarstvo i razne vrste zanata.

Specijalizovane delatnosti omogućile su brz privredni uspon, društveno raslojavanje i opšte bogaćenje svih zajednica vinčanske kulture. Zajednice u Šumadiji, Banatu i Sremu brižljivom obradom zemlje i negom krupne stoke stvorile su viškove proizvoda, koji su im omogućavali da od susednih etno-kulturnih grupa dobijaju sirovine koje nisu imali na svojoj teritoriji, na prvom mestu erdeljski opsidijan, dragocenu sirovinu za izradu srpova i preciznih alatki. S druge strane, stabilnost privrede omogućila je vinčanskim zajednicama da izvestan broj svojih članova oslobode neposredne proizvodnje, odnosno da ih usmere na posebne delatnosti, prvenstveno na iznalaženje lokalnih sirovina ili njihovu preradu. Na taj način stanovnici Vinče došli su do cinabarita, koji je vađen u Šupljoj steni ispod Avale, kao i do nekih drugih retkih stena i minerala (alabaster, mermer). Vinča je iz tih razloga postala i najveće tržište jugoistočne Evrope, i to ne samo zbog izuzetne vrednosti sopstvenih proizvoda već i zbog retkih sirovina ili predmeta koji su u nju dopremani iz Transilvanije, gornjeg Potisja, donjeg Podunavlja pa čak i sa obala Egejskog i Jadranskog mora.

Široka razmena dobara i razvoj komunikacija oslobodili su tvorce vinčanske kulture grčevite vezanosti za maleni komad zemlje i predačke navike, dali su polet njihovoj mašti i omogućili im da naslute nove svetove i uspostave odnos pun poverenja prema prirodi, životu i budućnosti. Vinča i još nekoliko neolitskih naselja u blizini Vršca (Potporanj), Kragujevca (Grivac, Divostin), Kosovske Mitrovice (Valač) i Prištine (Predionica) postaju veliki religiozni centri, a istovremeno i umetnička žarišta koja presudno utiču na likovno stvaralaštvo svih neolitskih zajednica srednje i jugoistočne Evrope. Na stotine i hiljade glinenih figurina i ritualnih vaza otkrivenih u pomenutim naseljima, ne ukazuju samo na izuzetnu maštovitost i umetničku nadarenost njihovih tvoraca već i na razvijeno mitotvorstvo i naglo razgranjavanje magijsko-religijske prakse u okvirima vinčanske kulture. Tematska raznolikost glinenih figurina (nage ili obučene figure žena i muškaraca u stojećem, klečećem ili sedećem stavu, figure s maskama na licu, hermafroditske figure) i njihov stilski razvoj od naturalističkih preko realističkih do sasvim apstraktnih formi sigurni su dokaz da je u Vinčanskoj kulturi prevladana primitivna magija odnosno da je oformljena jasna religijska misao. Ta misao, sudeći po izgledu glinenih idola i raznovrsnih kultnih predmeta izražavana je u ritualima i mitovima povezanim sa smenom godišnjih doba, setvom i žetvom, rađanjem i umiranjem, kao i stalnom obnovom života, likovno najpotpunije izraženom prikazom žene sa detetom u naručju. One vinčanske zajednice koje se nisu opredelile za zemljoradnju i stočarstvo već za pronalaženje i obradu novih sirovina stvorile su, međutim, sasvim drugačiji duhovni svet. Zajednice koje su živele između visova Kučajne i Deli Jovana, u blizini pećina, velikih pukotina i toplih izvora, rano su naslutile da u utrobi zemlje, u potpunoj tami, nastaju, rastu i sazrevaju najrazličitije stene i minerali. Pripadnici tih zajednica prvi su u Evropi prodrli u taj začarani podzemni svet, izneli na svetlost dana njegove plodove i, uz pomoć vatre, naterali ih da se preobraze u novu materiju - u metale, u konkretnom slučaju u bakar. Otkrićem velike tajne preobražaja materije ovi prvi evropski rudari i kovači upleli su se u procese kozmičkog života i vezali za jedan poseban svet bogova i heroja. Posle otkrića bakra njihova mašta naselila je celu prirodu bezbrojnim tajanstvenim bićima - palčićima, vilama i vilenjacima, koji su se pridružili demonima žita i duhovima plodonosnog drveća. Taj osobeni sakralni svet, koji je u vinčanskoj kulturi uspostavljen najkasnije početkom IV milenijuma pre nove ere, održao se na Balkanskom poluostrvu sve do vremena širenja hrišćanstva, a jedan njegov deo verovatno je ugrađen i u temelje najstarije zabeležene evropske mitologije o Demetri, Dionisu i božanskom kovaču Hefestu.

Vinčanska kultura bila je u zenitu sve do oko 3800. godine pre n. e, sve dok se na njenim istočnim granicama, duž Karpatsko-balkanskog planinskog luka, nisu pojavile zajednice koje su razvile nove privredno-društvene odnose, zasnovane na stočarenju ili pribavljanju bakra i zlata. Za te pretežno nomadske zajednice najveća dobra nisu bila dom, okućnica i predačka zemlja, već predmeti od metala, velika stada i slobodne ispaše. Isticanjem tih vrednosti u prvi plan izgrađeni su privredno-društveni odnosi i mentalitet koji su se nepomirljivo suprotstavljali načinu života i težnjama vinčanskih zemljoradničkih zajednica. Pojavom stranaca na istočnim granicama vinčanske etnokulturne grupe završava se epoha kamenog doba na teritoriji Srbije, odnosno otpočinje razdoblje ranog bakarnog doba tokom kojeg vinčanska kultura doživljava duboku krizu i, najzad nege oko 3500. godine pre nove ere, potpunu dezintegraciju.

Posle propasti vinčanske kulture teritorije današnje Srbije našle su se na marginama kulturno-istorijskih zbivanja. Populacioni prodori sa istoka i severoistoka, prvenstveno iz ukrajinskih stepa, kao i kulturna strujanja sa jugoistoka, iz centara egejske kulture ranog bronzanog doba, bili su tako učestali i snažni da domorodačke zajednice na tlu Srbije dugo nisu mogle da se osamostale i ostvare kulturu osobenih obeležja. Kriza je prebrođena tek oko 1600. godine pre nove ere, u trenutku kad su se zajednice Šumadije, Bačke i Banata, ranije razjedinjene i desetkovane, opet čvrsto povezale i ostvarile jedinstvenu, tzv. vatinsku kulturu. Arheološka građa, prikupljena istraživanjem najstarijih vatinskih naselja, pokazuje da je taj kulturni preporod obezbeđen na taj način što su se domorodačke zajednice opet usredsredile na svoje tle i njegova bogatstva, a istovremeno ostvarile prisne kontakte ne samo sa neposrednim susedima već i sa znatno udaljenim zajednicama. Ranije skučeni svet postaje velik i dinamičan, što ima za posledicu buđenje želja za putovanjima i istraživanjima, za nabavkom dobrih konja i sjajnog oružja, kao i za posedovanjem skupih tkanina i zlatnog nakita. Pripadnici vatinske kulture postali su izuzetno spretni u obradi kamena, kosti i rožine, a i nenadmašni majstori u oblikovanju i ukrašavanju glinenih posuda. Konje su zauzdavali raskošno dekorisanim trensama od roga, posedovali su ubojite mačeve, sekire i bodeže, a kitili su se skupocenim bronzanim i zlatnim nakitom. Osoben dekorativan stil, izražen na predmetima vatinske kulture, posebno na onima od rožine, kosti, bronze i zlata, sreće se dobrim delom i na predmetima koji su otkriveni u Kraljevskom krugu grobova u Mikeni, a koji potiču iz sredine 16. veka pre n. e. Podudarnosti su tako velike da je više nego izvesno da su vatinska i mikenska kultura na neki način bile povezane. Karakter tih veza ne može se, nažalost, još pouzdano odrediti, ali se, s obzirom na nešto veću starost vatinske kulture, može pretpostaviti da su se istočnici mikenske civilizacije nalazili i na severu Balkana i jugoistočnoj oblasti Panonske nizije.

Vatinska kultura je bila jedna od vodećih kultura jugoistočne Evrope sve do pred kraj XV veka pre n. e. U narednom stoleću zajednice te kulture još uspevaju, ali uz znatne žrtve, da idu u korak s progresivnim snagama svog vremena. Trag im se gubi tek tokom XIII veka, u vreme kad se na celom Balkanskom poluostrvu, Kritu i istočnom Mediteranu pojavljuju predmeti koji su proizvedeni u alpsko-karpatskim metalurškim centrima, i to najčešće oprema srednjoevropskih ratnika. Kako su ti predmeti uglavnom nađeni na zgarištima popaljenih naselja, jasno da se njihova pojava na pomenutim teritorijama mora vezati za veće etničke pokrete, motivisane osvajačkim poduhvatima.

Naznačeni nemiri bacili su duboku senku i na zajednice koje su naseljavale teritoriju Srbije, tako da se njihove sudbine i stvaralaštvo u razdoblju od približno šest stoleća ne mogu jasnije sagledati. Raspoloživi arheološki dokumenti ipak dovoljno rečito pokazuju da su se u ovo "mračno doba" odvijali procesi koji su prouzrokovali uspostavljanje kulture novog tipa - kulture gvozdenog doba, i formiranje prvih istorijski poznatih plemena na teritoriji Srbije - Meza, Tribala i Dardanaca.

Pripadnici tih prvih po imenu znanih stanovnika Srbije bitno su, i to za dugo vreme, uticali na istorijska zbivanja u Evropi i Maloj Aziji. Najkasnije u XIII veku pre n. e. Dardanci su se delimično iselili iz svoje postojbine i trajno zaposeli severozapadni deo Male Azije i neke oblasti na jugu Apeninskog poluostrva. Njihovog eponimnog heroja Dardana opeva Homer u dvadesetom pevanju Ilijade kao Zevsovog sina i osnivača trojanske kraljevske loze:

"Od crnooblačnog Zeusa porodio Dardan se prvi,
Dardan Dardaniju sazda, jer sagrađen ne bješe jošte
Na polju sveti Ilij, u kojem sad smrtnici žive…
Dardan pak Erihtonij se kralj porodio sinak,
Najbogatiji taj je med ljudima smrtnima bio…
A Erihtonij Trosa Trojancima porodi kralja,
A u Trosa se tri nezazorna nađoše sina:
Il, Asarak, zatim bogoliki jošte Ganimed,
Koji je najlepši bio od sviju smrtnijeh ljudi…
Il Laomedona rodi Titona, Prijama, Lampa,
Klitija, Hiketaona od loze Aresa boga;
Kapisa rodi Asarak, a Kapis sina Anhisa,
Mene pak (Eneju) rodi Anhis, a Prijam Hektora divnog.
Biti od toga roda i krvi meni je dika."

Osim Eneje, utemeljivača moći i slave Rima, dardanskim poreklom su se dičili i moćni narodi antičkog sveta - Epirci, Makedonci i Rimljani, kao i veliki pojedinci - Julije Cezar, Oktavijan Avgust, Klaudije II, Konstantin Veliki i Justinijan.

Mezi i Tribali, najbliži srodnici Dardanaca, ostavili su takođe vidne tragove u istoriji i kulturi antičkog sveta. Ove tri velike grupacije u srcu Balkana uspevale su da vekovima sačuvaju svoj etnički i kulturni integritet, i to uprkos povremenih iseljavanja i stalnim pritiscima susednih ilirskih i tračkih plemena. Mezi, koji su se tokom XIII veka delom iselili u Malu Aziju i naselili u susedstvu Trojanaca, pominju se u Ilijadi kao "borci izbliza", kao nepobedivi ratnici. Da je njihovo ime veoma mnogo značilo sve do kraja stare ere, pokazuje činjenica da su Rimljani, po osvajanju Podunavlja, celu teritoriju od sastava Save i Dunava do Crnog mora nazvali Mezija. S druge strane, Tribali su sve do III veka pre n. e. bili najsnažnije i najveće pleme na centralnobalkanskom području, a sećanja na njihovu negdašnju slavu bila su za dugo vreme tako živa da su pojedini učeni vizantijski pisci smatrali da su Srbi prvobitno nosili njihovo ime.

Dardanci, Mezi i Tribali nisu stigli da ostvare kulturni apogej jer su svoje najbolje snage trošili braneći rodnu zemlju od brojnih neprijatelja, najpre od tzv. Trako-Kimeraca i Ilira, a kasnije od Makedonaca, Kelta i Rimljana. Kada su ih u prvim godinama nove ere Rimljani konačno pokorili, njihove snage su se sasvim pritajile, ali od III do VII veka, u razdoblju krize i raspadanja Rimskog carstva, centralni Balkan i njegovi žitelji našli su se opet u žiži istorijskih i kulturnih zbivanja. Dva velikana sa centralnog Balkana - Konstantin Veliki i Justinijan - kao da ostvaruju sve težnje svojih dalekih predaka: zavičajnu zemlju uzdigli su do najveće moguće mere, a stolovali su u Novom Rimu - Carigradu, sagrađenom na izlazu iz Dardanela, u kraju gde je nekad gospodario njihov daleki predak Dardan.

Teritorija Srbije, osim Bačke i većeg dela Banata, nalazila se sedam vekova u sklopu Rimske imperije. Za to vreme nastali su veliki gradovi (Sirmijum, Singidunum, Viminacijum, Nais, Ulpijana), otvoreni su mnogi rudnici i kamenolomi, izgrađeni su dobri putevi i džinovski mostovi.

Krajem III i u prvim decenijama IV veka, u razdoblju vladavine Dioklecijana, Galerija, Licinija i Konstantina Velikog, na teritoriji Srbije grade se veličanstveni arhitektonski ansambli koji se po složenosti, smelim rešenjima i raskošnom dekoru mogu meriti s najvećim i najreprezentativnijim spomenicima kasnoantičke arhitekture. Carske palate, mauzoleji i letnjikovci koji su u ovo vreme sagrađeni u Sirmijumu, pokraj Gamzigrada i Brzog Broda ne zaostaju za carskim palatama i rezidencijama u Nikomediji, Antiohiji, Splitu, Solunu i Carigradu, a neke od njih, na primer, Galerijevu palatu u Gamzigradu, karakterišu sasvim originalna prostorna i graditeljska rešenja.

Dioklecijan je odmah po stupanju na presto preuzeo mere do kraja sprovede reorganizaciju balkanskih provincija i da temeljno utvrdi državne granice na Dunavu. U vreme njegove vladavine teritorije Srbije bile su uključene u pet provincija: Moesia Prima (Šumadija sa dolinom Zapadne Morave), Dacia Ripensis (severoistočna Srbija), Dacia Mediteranea (dolina Nišave i Južne Morave), Dardania (Kosovo) i Pannonia Secunda (donja Posavina). Novouspostavljene granice, iako naizgled veoma složene, bile su mnogo prirodnije i povoljnije od starih, jer su obuhvatale etničke i kulturne celine koje su formirane još u predrimsko doba. Još nekoliko faktora obezbedilo je nagli procvat lokalne kulture. Dioklecijan je 293. godine za svog savladara izabrao Galerija, čoveka niskog porekla ali vrsnog vojnika, rodom iz Crne Reke, iz jednog mesta pokraj današnjeg Gamzigrada, kome je poverio na upravu podunavske provincije i zaštitu njihovih granica. Galerije je sa uspehom vojevao protiv varvara, a da bi trajno obezbedio granicu na Dunavu, ne samo da je obnovio postojeći sistem utvrđenja već je podigao i niz novih vojnih objekata. Blizina varvara stvorila je, s druge strane, potrebu za uvećanjem vojske, izradom i dopremom ratnog materijala, za raznim sirovinama, kao i za proizvodnjom i skladištenjem životnih namirnica. U takvim okolnostima je svaki stanovnik centralnobalkanskog područja lako mogao da sebi nađe mesto - bilo u rudniku, gradu ili na poljoprivrednom dobru, bilo u vojsci, trgovini, zanatu ili građevinarstvu - i da tako u celini razvija i pokaže sve svoje sposobnosti. Građevinska delatnost je oživela u svim većim gradovima, posebno Sirmijumu (Sremskoj Mitrovici), u kome su često boravili i Dioklecijan i Galerije. Sirmijum je tada imao uz prostran forum i veliki carski dvorac sa hipodromom, raskošna javna kupatila, brojne palate, kao i pozorište i amfiteatar u kojima su gostovali poznati glumci iz Grčke i čuveni gladijatori. Mozaici, a posebno freske i skulpture koje su otkrivene na području Sremske Mitrovice, pokazuju da su u Sirmijumu radili prvorazredni umetnici i dekorateri. Zato je i razumljivo što Amijan Marcelin naziva Sirmijum "mnogoljudnom slavnom majkom gradova" i što Teofilakt Simokata piše da je to "slavan grad, na velikom glasu u Evropi".

Gotovo u isto vreme kad je Sirmijum postao glavni grad provincije Druge Panonije i povremeno sedište careva, sagrađena je u provinciji Priobalskoj Dakiji, na mestu gde se danas nalazi Gamzigrad, grandiozna i raskošna Romuliana - Galerijeva palata i mauzolej, koja je, uz Dioklecijanovu palatu u Splitu, svakako najreprezentativniji i najočuvaniji spomenik kasnoantičke dvorske arhitekture.

Romulijana je svojevrsna carska zadužbina: podignuta je između 298. i 311. godine da bi se dostojno obeležilo Galerijevo zavičajno mesto i trajno sačuvao spomen na njegovu majku Romulu, a i da bi poslužila kao sjajna i bezbedna rezidencija u kojoj će Galerije provesti poslednje godine života, gde će biti sahranjen i za navek slavljen poput boga. Položaj Romulijane, kao i sve što je tu izgrađeno ili iz udaljenih delova Carstva doneseno - moćni bedemi sa džinovskim poligonalnim kulama i raskošno dekorisanim ulazima, hramovi sa oltarima i kriptama, dvorane sa skupocenim mozaicima, oplatama i skulpturama, kao i hladoviti peristeli sa fontanama - sve se to idealno usklađuje sa Galerijevom privatnom biografijom, a istovremeno i sa njegovim konceptom rimske države i carske vlasti. Romulijana je, u stvari, veliki politički i ideološki spomenik: ona svojim položajem, arhitekturom i dekoracijom ilustruje mit o bogomdanom vladaru koji rođen u zabiti Carstva, od neznanog oca i hvale dostojne majke, ostvaruje najveće podvige, zavodi red, usrećuje svoje podanike i najzad zadobija večni život, tj. biva uvršćen među bogove. U njoj je sve monumentalno, luksuzno i trajno, svuda blješti tvrdi i skupoceni kamen, a na sve strane su prikazani Herkul, Eskulap i Dionis, koji su, kao i vlasnik palate, bili sinovi smrtnica, najpre heroji a zatim veliki bogovi. Monolitni stubovi od retkih vrsta kamena, složene arhitektonske forme, skulpture od najkvalitetnijeg mermera i porfirita, raznobojne freske i skupoceni mozaici - sve to pokazuje da je građenje i dekoracija Romulijane bila poverena najveštijim majstorima najboljim arhitektima i najtalentovanijim umetnicima u Carstvu. Iz tih razloga Gamzigrad označava najviši domet graditeljske veštine i umetničkih kreacija prve decenije IV veka. S druge strane, ukrasima i koloritom svojih fasada Galerijeva palata u Gamzigradu već anticipira neke od karakterističnih odlika vizantijske arhitekture. I predstave na gamzigradskim mozaicima - borbe s divljim zverima, prikaz Dionisa sa nimbom oko glave i peharom u desnici, lavirint i drugi simbolični motivi - nagoveštavaju sadržinu i duh ranohrišćanske umetnosti koja, već nekoliko decenija kasnije, u vreme vladavine Konstantina Velikog i njegovih neposrednih naslednika, dolazi do punog izražaja i na tlu centralnog Balkana.

Teritorija Srbije bila je zavičajna zemlja i Galerijevih neposrednih naslednika - Licinija i Konstantina Velikog. Za vreme svoje kratke, petogodišnje vladavine Licinije nije stigao da mnogo učini za svoj rodni kraj, ali je zato Konstantin, čim je 316. godine preuzeo vlast nad centralnim delovima Balkanskog poluostrva, izmenio versku politiku svojih prethodnika, a istovremeno nastavio njihovo delo na obezbeđenju gradova i daljem razvoju zanatstva. U Medijani, u neposrednoj blizini svog rodnog mesta Naisa dao da se sagradi velelepni letnjikovac koji po raskoši nije mnogo zaostajao za Romulijanom. Tu su, pokraj puta koji je vodio prema Serdici (Sofija), na površini od oko 40 hektara, podignute različite građevine: palata s velikim peristilom, kitnjasto ukrašena mozaicima, freskama i majstorski modelovanim skulpturama, terme, letnjikovci, nimfeumi. I obližnji Nais (Niš) doživljava u ovo vreme nagli procvat. U ovom velikom gradu, počevši od vremena Licinijeve vladavine pa do oko 380. godine, razvila je aktivnost carska radionica u kojoj se proizvodilo skupoceno srebrno posuđe, namenjeno za darovanje vojskovođama ili stranim vladarima prilikom carskih jubileja. U IV veku tu su aktivno radile i radionice za preradu metala i izradu vojne opreme. Cvetala je i umetnost: bronzani portret Konstantina Velikog, koji se ubraja u najvrednija ostvarenja kasnoantičke umetnosti, verovatno je izrađen u samom Naisu, u nekoj od carskih radionica, gde su svakako izrađivani javni spomenici i za ostale velike gradove Carstva.

Opšte rasterećenje, koje se osetilo u celom Carstvu kada je Konstantin umirio varvare i Milanskim ediktom srećno rešio verske probleme, nije trajalo dugo. Goti i Sarmati ozbiljno su ugrozili Podunavlje već pred kraj Konstantinove vladavine, a razdori u hrišćanskoj crkvi i nesloga Konstantinovih naslednika oslabili su unutrašnje snage Carstva i omogućili varvarima da balkanske provincije pretvore u ratno poprište. Iz tih se razloga sredinom IV veka zatamnjuje slika antičke kulture na teritoriji Srbije. Samo za kraj IV veka moguće je rekonstruisati kulturu u pojedinim užim oblastima. Međutim, i spomenici iz ta dva kratka razdoblja, iako često od izuzetnog značaja za političku i kulturnu istoriju staroga sveta, označavaju samo dva predaha u drugoj agoniji kasnoantičke kulture na tlu centralnog Balkana.

Poslednjih godina V veka prebrođena je dugotrajna kriza izazvana hunskim, gotskim i gepidskim pustošenjima Balkana. već u vreme vlade Anastazija I (491-518) i Justina I (518-527) na teritoriji Srbije počinje obnova porušenih gradova i utvrđenja, kao i podizanje novih crkava, ali tek u periodu vladavine Justinijana (527-568) nastaje u ovoj oblasti veliki ekonomski i kulturni period.

Svoj san da obnovi rimsku državu i da joj povrati stari sjaj Justinijan je sproveo u delo. Njemu je pošlo za rukom da opet uspostavi jedinstvo Carstva sa sedištem u Carigradu. Rođen u jednom seocetu pokraj Niša, u Taurisiju, Justinijan je i iz ličnih i iz političkih razloga poklanjao veliku pažnju sigurnosti i unapređenju Balkana, posebno Sredozemne Dahije i Dardanije. Već u prvim godinama njegove vladavine obnovljeni su Nais, Ulpijana, Singidunum i Viminacijum, a na granici duž desne obale Dunava i u neposrednom zaleđu proširena su stara i podignuta nova utvrđenja. U blizini svog rodnog mesta Justinijan je podigao nov, velelepni grad Prvu Justinijanu (Iustiniana Prima), u kome, prema svedočanstvu istoričara Prokopija, "nije lako pobrojati sve hramove božje, opisati sve zgrade za nadleštva, veličinu tremova, lepotu trgova, česme, ulice, kupatila i prodavnice". To je bio grad "veliki i mnogoljudan, napredan i dostojan da bude metropola cele oblasti", grad koji je "caru uzvratio slavu", koji se "ponosi što je rodio cara".

Ovom Prokopijevom opisu u mnogome odgovara grad čije se ruševine nalaze na uzvišenju Caričina grada, kod Lebana. Arheološkim istraživanjima tu su otkriveni ostaci osam crkava, dva velika kupatila, akvadukta i niz stambenih i poslovnih građevina. Gotovo svi spomenici sakralne arhitekture ukrašeni su podnim mozaicima na kojima su, prema kartonima donetim iz Carigrada, prikazane rajske ptice i crkvene posude, kao i razne scene vezane za jevanđelje. Centralni trg krasila je bronzana statua imperatora, verovatno samog Justinijana. Da su u prvoj polovini VI veka na centralni Balkan dopremana remek dela ranovizantijske umetnosti, pokazuje bronzani portret carice Eufemije, supruge Justina I, koji je nađen u Balajncu, nedaleko od Kuršumlije. To je i jedini sačuvani portret monumentalne vizantijske skulpture VI veka i jedan od poslednjih spomenika na kojima forme antičke umetnosti oživljavaju u svoj svojoj ranijoj svežini. Ovim uspomenama na prošlost, snažno izraženu u svim umetničkim spomenicima justinijanske epohe, samo se stvarala iluzija o čvrstini i sjaju antičke civilizacije, koja se, međutim, već krajem VI veka raspada pod snažnim udarom svežih snaga avarskih i slovenskih plemena.

Uprkos Justinijanovim naporima da trajno učvrsti granice na Dunavu, Sloveni su uspeli još za njegova života da u nekoliko mahova opljačkaju teritorije u središtu Balkanskog poluostrva. Ti prvi upadi Slovena bili su neorganizovani i bez većih posledica. Prave nevolje otpočele su, međutim, tek posle Justinijanove smrti, u vreme dolaska Avara u Panoniju (582) i avarsko-slovenskog pohoda na Solun (586).

Avarsko-slovenska pustošenja prinudila su stanovništvo centralnobalkanskog područja da se skloni u utvrđene gradove. U kratkim razdobljima mira, u vreme vladavine Justina II, Mavrikija i Foke, podignuta je još pokoja crkva, ali su po gradovima korišćene uglavnom već postojeće građevine ili su podizane nove, ali redovno od trošnog materijala, od drveta ili lomljenog kamena i blata. Predmeti koji su nađeni u ovim skromnim građevinama vezuju se, međutim, više za seosku nego za urbanu sredinu.

Krajem VI i u prvoj deceniji VII veka zamire, međutim, svaka stvaralačka aktivnost, jer pojačan pritisak varvara primorava stanovništvo Panonije, Dakije i Dardanije da se povlači prema jugu Balkanskog poluostrva. Podunavlje je tad opustelo, a tokom druge decenije VII veka, u vreme vladavine cara Iraklija, sve teritorije današnje Srbije konačno su osvojili Avari i Sloveni.

Utemeljenje nove slovenske, odnosno srpske kulture potrajalo je punih pet stoleća. U razdoblju od VII do XII veka nije na kulturnom planu mnogo novog i osobenog stvoreno, jer se dugo vojevalo sa Bugarskom, Vizantijom i Ugarskom za opstanak i samostalnost srpske države. Od trenutka kad je to postignuto, otpočinje blistavi uspon kulture na tlu centralnog Balkana koji je obeležen spomenicima najviših vrednosti i svetskog značaja - Studenicom, Mileševom i Sopoćanima.

Uporedo sa slabljenjem vizantijske države u periodu između smrti Manojla Komnina (1180) i pada Carigrada (1204) u kontinentalnim područjima Balkanskog poluostrva otpočeo je brz rast mlade srpske države i nagli uspon njene samosvesne i sveže dvorske umetnosti. Već freske Bogorodične crkve u Studenici iz prve decenije XIII veka, iako su rad grčkih umetnika, razlikuju se od dekorativnog linearizma vizantijskog, komninskog slikarstva. Svojim osobenim stilom, strogim i prividno arhaičnim, one formulišu osnovna opredeljenja srpske srednjovekovne umetnosti, opredeljenja koja će u naredna dva stoleća u punom sjaju blistati na zidovima zadužbina srpskih kraljeva, klera i vlastele, počev od Mileševe pa do Ravanice, Manasije i Kalenića.

Freske u naosu crkve Vaznesenja Hristovog u Mileševi, nastale oko 1235. godine, obeležavaju u razvoju srpskog srednjovekovnog slikarstva veliki trenutak iznalaženja i konačnog utvrđivanja sopstvenog, originalnog izraza, a u kontekstu evropske umetnosti one se ističu kao prvi jasni nagoveštaji renesansnog duha. Sve što se trenutno našlo najbolje u stvaralaštvu Carigrada (rafiniranost formi), Soluna (siguran crtež) i Italije (liričnost i kontrast boja) uneto je u dekoraciju mileševske crkve, međusobno je srećno usklađeni i dopunjeno svežim snagama nabujalim u granicama nezavisne srpske države. Značaj dvora i njegov sjaj podvučeni su velikim brojem svetovnih portreta, a slobodna idejna strujanja izražena su u sasvim neuobičajenom rasporedu sakralnih kompozicija. Među njima se visokim umetničkim vrednostima posebno ističe prikaz Mironosica na Hristovom grobu s monumentalnom figurom sedećeg anđela. Ta freska nije rađena ni u maniru srednjovekovnih stilova niti u duhu antike, već je delo nove kosmopolitske evropske umetnosti nadahnute hrišćanstvom, koje je oslobođeno dogmatizma i svog arhaičnog orijentalnog nasleđa. S druge strane, svetovni portreti, posebno ktitorski portret kralja Vladislava, grafički su detaljno obrađeni kao na ikonama, ali su osvetljeni živim koloritom monumentalnog fresko-slikarstva. Zaobljene linije i rumena, bela i oker boja inkarnata daju likovima životnu uverljivost, a dobro uočeni detalji omogućuju da se u prvom planu pojave misaone preokupacije i raspoloženja. Iz tih razloga slikar ovih portreta mogao bi se uvrstiti u prve "intimiste" evropske umetnosti.

Odlučujući korak kojim se srpsko slikarstvo dospelo u sam vrh evropske srednjovekovne umetnosti učinili su majstori Sopoćana. Dok su se u Italiji Čimabue i Nikolo Pizano naprezali da oslobode forme hijeratične ukočenosti, a vizantijski dvor zbog prezauzetosti oko restauracije carstva i finansijske krize odustajao od svakog krupnijeg umetničkog zadatka, u ekonomski snažnoj srpskoj državi Uroša I nastale su oko 1265. godine freske na zidovima crkve Svete Trojice u Sopoćanima koje smelo lome okvire srednjovekovne estetike i u novom prostoru i jarkoj svetlosti ističu davno zaboravljenu lepotu celovite ljudske ličnosti. Pojedini prikazi, na primer, Uspenje Bogorodice, preplavljeni su figurama, ali je kompozicija ipak uvek pregledna jer su sve mase brižljivo organizovane i vešto raspoređene u nekoliko planova. Širok, tečan crtež i kontrasno obojene površine daju svakom liku izgled kolosalne statue, a različito usmereni pokreti figura u prvom planu omogućuju da se jasno vide ličnosti prikazane iza njih, u dubini. Svetle harmonije crvenozelene i ljubičastozelene boje utapaju se preko nešto tamnijih tonova drugog i trećeg plana u zlatnu pozadinu. Ovim postupkom slikar Sopoćana realizuje svetlost za kojom čezne njegov savremenik Domentijan, "svetlost koju možemo videti jedino sa anđelima, kojoj ni početak ne počinje ni kraj ne iščezava". Svojim kistom on istovremeno vaja volumene s nagomilanim psihičkim i fizičkim snagama koji pokazuju da "u desnici majstora damari sveta biju".

Tradicija velike umetnosti Studenice, Mileševe i Sopoćana obezbedila je visok nivo i srpskoj umetnosti XIV veka, u kojoj je ostvareno nekoliko remek-dela arhitekture i slikarstva, kao što su Gračanica, Sv. Dimitrije u Peći, Dečani ili Ravanica. Čak i posle poraza na Kosovu, kad je Srbija izgubila političku nezavisnost i postala vazalna država Osmanlijskog carstva, razvoj srpske kulture i umetnosti nije prekinut. Sve što je bilo najbolje i najlepše u nacionalnoj prošlosti negovalo se u to tužno doba na dvoru despota Stefana Lazarevića i odatle reflektovalo i na zidove zadužbina njegove vlastele. Freske u crkvi Vavedenja u Kaleniću, nastale oko 1410. godine, odlikuju se dotle nevidljivom elegancijom i poetičnošću. Među njima se lepotom ističe Svadba u Kani, slikana sva u plavom i u boji ćilibara, u atmosferi ozarenoj čistom poezijom. Ima mnogo uzdržane tuge u prignutim glavama prikazanih mladenaca, umora u pokretima njihovih mladih ruku i neke prerane zabrinutosti u njihovim fizionomijama. Boje su jasne i sve linije su čitke kao pri osvetljenju sunca koje je prošlo zenit. Sve to sugeriše neku čudnu tišinu koja razdvaja i usamljuje figure. Slikar kao da prikazuje poslednji svečani obed čiji učesnici slute događaje bliske budućnosti - konačnu propast države i dugu zimu u stvaralaštvu svog naroda.

Ta zima potrajala je tri stoleća. Nacionalni preporod u XVIII veku, kao i nekoliko velikih podviga i ličnosti tokom XIX i XX veka, vesnici su buđenja novog proleća i razlog nadi da će tle na kome živimo opet postati jedno od značajnih kulturnih središta civilizovanog sveta.

Niška vila Zahide

Svakog četvrtka kraj niške Tvrdjave u blizini Beogradske kapije može se videti stotinu upaljenih sveća. Jedan ugao ispod zidina niške Tvrdjave osvetljen je. Vidi se noćna kultna vatra kraj koje su okupljeni brojni niški Romi i ostali Muslimani... Običaj je star već više vekova. Još na početku 15. veka, u Nišu su bile poznate rezne grobnice vidjenijih Turaka čija su turbeta (grobovi) smatrani za sveta, kultna mesta. U svom putopisu već 1660. godine čuveni putopisac Evlija Čelebija naveo je kako je u Nišu zatekao grobove čuvenog dobrotvora Hajdarnčehije, Sefer Babe, Mihalzdea i turski grob Zahide (Zajde) Badže čiji se ostaci danas nalaze kraj zidina stare niške Tvrdjave.

Na grob Zahide (Zajde) Badže redovno izlaze niški Romi i muslimani. Kultno sveto mesto niških Roma (svih veroispovesti)ogradjeno je skromnom ogradom, zidine Tvrdjave okrečene su i obojene, oko groba se nalazi se manja klupa. Kraj groba okupljaju se stariji i mladji Romi. Tom prilikom darivaju sveto mesto. Ostavljaju ponešto metalnog novca, po koji beleg , peškir ili košulju. Zatim redovno u večernjim časovima pale sveće i mole se seni njihove svetice, odhosno mole se da im Zahide pomogne, da im da zdravlje, donese sreću , ljubav i radost u porodici i životu. Ali Zahide može primiti i kletve za sve one koji nisu dobri. Legenda o Zahide Badže u Nišu živi već nekoliko vekova.

Zašto se obeležava uspomena na Zahide Badže? Na ovo pitanje možemo odgovoriti samo na osnovu predanja koje je zabeležilo jednu legendu o starom turskom spomeniku u Nišu. Na turskom jeziku Zahide Badži označava pobožnu, čestitu, plemenitu ali i uvaženu devojku, ženu. Ona nije bila kćer obićnog derviškog šahije već devojka koja je sagradila sebilja (česmu) pa su njeni sugradjani sa niškog sebilja pili zdravu, pijaću vodu.Devojka je bila mlada, pobožna. Bila je usvojenica niškog bogatog Turčina.

Kada je jedne godine njen poočim pošao u Meku da poseti poznata mesta islama, oprostio se od porodice i dugo se zadržao na hadžiluku. Za to vreme je njegova usvojenica ostala u Nišu. Jedne večeri uoči Bajrama učinilo joj se da je čula glas svog poočima koji je tražio da mu iz Niša što pre donese nešto za jelo. I Zahide je poverovala tom glasu: zatražila je od pomajke jedan sahan (bakarnu zdelu)i u njemu pripremila svoje poklone, hranu za poočima i pošla na daleki put. Putujući za Meku devojka je prošavši kroz pogrešnu gradku kapiju krenula preko Gradskog polja i tada joj se izgubi svaki trag. Uzalud su je niški turci tražili. Od nje nije bilo ni traga ni glasa. Posle nekoliko dana, nedaleko od Beogradske kapije, našli su samo par njenih devojačkih papuča. Bio je znak da je tu pala i poginula braneći od nepoznatih nasilnika svoju čast i svoju čestitost....

Kad se poočim vratio sa hadžiluka potraži devojku a žena mu kroz plač, ispriča šta je bilo. On tada izvadi iz torbe onaj isti sahan koji je žena dala devojci i ispriča zaprepašćenoj buli da ga je ujutru po Bajramu, našao u svojoj sobi punog medenih gurabija. Neki drugi Turci utvrdili su da se na mestu gde su nadjene papuče vidi nekakva svetlost koju nije palila ljudska ruka.

Tada se pooočim ove devojke i ostali Turci, uvereni da se posvetila, dogovore i podignu joj turbe na mestu gde su nadjene papuče. Ta svetinja medjutim nije trpela pokrivača. Tri puta je gradjeno turbe i tri puta se samo rušilo. Sada grob stoji otkriven, te ga bile kiša i greje sunce. Kako kažu niški Romi Zahide Badži i mrtva je zaslužila da je sunce greje i kišne kapi kupaju.

Postoje različite verzije ove legende. Po nekim od njih je devojka hrišćanka. Ipak, ovo je danas pre svega Romsko nacionalno svetilište i dokaz njihove vekovne tradicije u gradu Nišu.

Kriptonit

Jadarit je monoklinični neradioaktivni mineral bele boje koji liči na izmrvljenu kredu. Njegova mineralna hemijska formula je natrijum-litijum-borosilikat-hidroksid (LiNaSiB3O7(OH) ). Otkriven je u rudniku u Srbiji 2006. godine. Naučnici iz Londonskog prirodnjačkog muzeja i Nacionalnog istraživačkog saveta Kanade potvrdili su ga kao novootkriveni mineral. Jadarit je dobio naziv po reci Jadar u Srbiji gde ga je prvi pronašao Kris Stenli iz Londonskog prirodnjačkog muzeja.

Hemijska građa jadarita je veoma slična izmišljenom mineralu kriptonitu u filmu Povratak Supermena. Novi mineral, za razliku od izmišljenog kriptonita, ne sadrži fluor i bele je boje, a ne zelene. Jadarit postaje fluorescentan kad je osvetljen ultraljubičastom svetlošću. Kriptonit poništava Supermenove nadljudske moći.

Blogged with Flock

Cvet Feniks iz Sićevačke klisure

Ramonda serbica

Balkanske ramonde (Ramonda serbica i Ramonda nathaliae) ili feniks-cvetovi su veoma zanimljive endemske biljke. Mogu se naći u Jelašničkoj i Sićevačkoj klisuri kraj Niša. Ramonde su ljupkog izgleda u narodu poznate i kao kolačići. Za ramonde je vezana jedna neobična i retka pojava: čak i ako se potpuno osuše, mogu ponovo oživeti kada se zaliju. Verovatno zahvaljujući ovoj sposobnosti, ramonde su i preživele poslednje ledeno doba.
Fantasticnu sposobnost vraćanja u život koju poseduju ramonde je otkrio ruski botaničar Pavel Černjavski koji je Natalijinu ramondu 1928. godine stavio u svoj herbarijum. Nakon što je slučajno prosuo vodu po herbarijumu, prethodno potpuno suva biljka je procvetala. Ovo slučajno otkriće je iste godine objavljeno u Ruskom botaničkom žurnalu. Ramonda iz stanja prividnog odsustva života (anabioze), koje može trajati mesecima a možda i godinama, nakon rehidratacije vraća u potpunosti svoje fiziološke funkcije za 8 do 10 sati.

Rod ramonda, inače, ima tri vrste, od čega dve rastu na Balkanu, a jedna na Pirinejskom poluostrvu. Prva je otkrivena na Pirinejima, 1831. godine, zaslugom francuskog istraživača Ramonda, po kome je čitav rod i dobio ime. Drugu vrstu ramonde pronašao je Josif Pančić, 1874, prvo na Rtnju, a onda i u Sićevačkoj klisuri, i nazvao je srpska (serbica). Otkriće srpske ramonde svojevremeno je imalo velikog odjeka, s obzirom na veliku udaljenost Španije, gde je bio zastupljen jedini do tada poznati predstavnik ovog roda. Ovome treba dodati i činjenicu da je u 19. veku razmena naučnih informacija bila spora i da je bila jedino moguća poštom. No, uprkos tome, Pančić je uspeo da nabavi primerke pirinejske ramonde i da ih uporedi s onima koje je sakupio u Srbiji, posle čega je zaključio da se radi o potpuno novoj vrsti ovog roda.

Uskoro je otkriveno da na istom području kao i Ramoda serbica živi još jedna endemska vrsta sličnih osobina: Ramonda nathaliae. Ime je dobila prema kraljici Nataliji, supruzi srpskog kralja Milana Obrenovića.
Kralj je veoma voleo da boravi u u Nišu, tadašnjoj drugoj prestonici Srbije. Sa kraljem i kraljicom je uvek putovao i dr Sava Petrović, dvorski lekar.
Doktor Sava Petrović je bio izuzetno obrazovan čovek, a povrh svega je voleo botaniku. Mnogo vremena je provodio u dugim šetnjama po prirodi. Tako je otkrio da u okolini Niša živi još jedna vrsta, koju je nazvao niška ramonda (lat. Ramonda nissana).
Ali, to ime nova vrsta nikada nije zvanično ponela.
Legenda kaže da je uvaženi dvorski lekar bio očaran lepotom kraljice Natalije. U njenu čast je promenio ime niška ramonda u Natalijina ramonda (lat. Ramonda nathaliae).

Mada se u početku verovalo da je rasprostranjenje srpske i Natalijine ramonde vezano samo za Srbiju, kasnijim istraživanjima Balkanskog poluostrva utvrđeno je da ih još više ima van naše teritorije. U tom smislu, posebno je značajan Košaninov rad „Geografija balkanskih ramondija“, koji navodi da se ove dve vrste prilično jasno geografski diferenciraju: Ramonda nathalie pretežno je vezana za sliv Vardara (najbogatija nalazišta su u Makedoniji, a ima je i u severnoj Grčkoj), dok je Ramonda serbica rasprostranjena u klisurama i kanjonima jadranskog sliva (glavni deo areala je u Albaniji, a pokriva i delove Makedonije, Grčke i Bugarske, pri čemu zapadnu granicu čine nalazišta u Crnoj gori i istočnoj Srbiji).

Ako je za utehu, jedina dva mesta u svetu gde ove dve vrste rastu jedna uz drugu u takozvanoj simpatriji nalaze se blizu Niša. Ovo je interesantno, jer srpska i Natalijina ramonda, uz mnoštvo sličnosti, imaju donekle različitu ekologiju.
Obe preferiraju krečnjačke stene, staništa su im po kanjonima i klisurama, i uvek se nalaze na severnim stranama, pa su precizniji orijentiri nego mahovine, koje mogu biti na svim stranama sveta. Na severu su zato što su to biljke preostale još iz tercijara, koje uspevaju na mestima sa malim oscilacijama temperature i vlage. Ipak, Ramonda nathalie je izdržljivija. Za razliku od srpske ramonde, može se naći i na visinama čak do 2.150 metara, dok R. serbica ne raste na visinama većim od 1.700 metara, uspevajući na zavučenijim mestima, u usecima i šumama. Pretpostavlja se da su tu migrirale usled glacijacije.

Srpsku i Natalijinu ramondu najlakše je razlikovati prema obliku lista i cveta: prva ima obično rombičan, ređe ovalan list čije su ivice grubo nazubljene, a druga okruglastije listove, sa pravilnim i sitnim zupcima. Opet, Serbica ima tanjirast, zaobljen cvet, dok su kod Natalie latice prave. Takođe, razlikuju se i po tome što se kod Natalijine ramonde krunični listići međusobno preklapaju, dok su kod srpske ramonde razdvojeni. Cvetovi su im pri tom veoma lepi. Najčešće, Ramonda nathalie ima tamno-ljubičaste, a srpska svetloljubičaste cvetove, iako boja može da varira do bele. Obe vrste su retke i dobro podnose hladnoću.
Primerci balkanskih ramonda mogu biti jako stari, ali je to kod zeljastih biljaka teško utvrditi, zbog podzemnog stabla. U principu, kod ovih biljaka postoji korelacija između starosti i veličine rozete, pri čemu treba naglasiti da na mestima gde žive u ekstremnim uslovima ne mogu imati veliki godišnji prirast. Vladimir Stevanović, profesor na Biološkom fakultetu u Beogradu, kaže da je nailazio na primerke ramondi sa prečnikom rozete i od po 25 centimetara, sa po 50, 60 cvetova, za koje veruje da su stare stotinu i više godina.

Duško Popov alias James Bond

Duško Popov je rođen 1912. u Titelu u dobrostojećoj trgovačkoj porodici Milorada i Zore Popov. Živeli su u centru Beograda, ali se porodica tridesetih godina podelila. Jedan deo je ostao u Beogradu, a drugi otišao u Dubrovnik. Milorad je želeo odlično obrazovanje za svoju decu. Pored Duška imao je još dva sina – Ivana i znatno mlađeg Vladimira. Ivan je u Bolonji završio medicinu a Duško prava u Frajburgu dok je Vladimir za to vreme išao još u gimnaziju.

Duško je na studijama upoznao Johana Jebsena. On je poticao iz bogate porodice, ali je rano ostao siroče. Duška je prihvatio kao rođenog brata. Voleli su dobre automobile, lepe devojke i avanture. Kao studenti su učestvovali u političkim debatama zbog čega su obojica imali problema. U jednom trenutku Gestapo je uhapsio Duška pod izgovorom da je komunista. Jebsen mu je pomogao da se izbavi i, vraćajući se u Beograd, Popov je rekao svom prijatelju: "Ako ti ikada u životu bude bila potrebna moja pomoć, računaj na mene". U Beogradu je otvorio advokatsku kancelariju februara 1940. Johan dolazi da se sa Duškom nađe u kafani "Srpska kruna". Objašnjava mu kako je postao nemački obaveštajac kako ne bi išao u rat i postao meso za topove. Predložio je Dušku da mu postane pomoćnik. Trebalo je sastaviti spisak francuskih političara na koje Nemačka može da računa ako pobedi Francusku. Dušku je bilo teško da radi za one koji su ga zatvarali, ali je zbog obećanja prijatelju pristao. Da bi olakšao savest, odmah je sve prijavio Englezima u britanskoj ambasadi u Beogradu i postao i njihov špijun.

Jedna od poslednjih fotografija Duška Popova
Duško je bio obrazovan, šarmantan, bogat, neoženjen – sve u svemu, rado viđen gost na beogradskim zabavama i prijemima. Nemačka je htela od njega da napravi svog prvog superšpijuna jer je bio jedini koji je imao prolaz do najviših krugova britanskog društva (preko prijateljstva sa vojvodom od Kenta). Ceo svoj posao Popov je radio iza paravana advokata brodarske kompanije. Nemci su mu dali tajno ime Ivan, a Britanci Tricikl. Putovao je u Rim, Lisabon, London i osim za vojne tajne sve vreme brinuo za svoju rasturenu porodicu koja je bežala od Beograda do Dubrovnika i natrag.

Duškovi šefovi su bili Dž. S. Masterman, profesor istorije na Oksfordu, koji je u okviru tajne službe vodio sektor ćć zadužen da obmanama iscrpljuje snagu nacista. Druga najvažnija ličnost za Popova bio je Stjuart Menzis, glava britanske obaveštajne službe i odgovoran samo Čerčilu. Ubeđujući Duška da je idealan kontraobaveštajac, on mu je ovako rekao:

– Vi ste pošten čovek, ali ste bezobzirni. Vaše urođene sklonosti, nagoni i predosećanja jači su od vaših sposobnosti shvatanja i rasuđivanja, koje su takođe iznad proseka. Savest vas nikada ne peče, a kada ste svirepi, to je životinjska a ne bolesna svirepost. Opasnost deluje podsticajno na vas i tada jasnije mislite, brže donosite odluke. Jedino treba da naučite da slušate naređenje kako ne biste bili mrtav špijun.

Blef od 50.000 dolara

Treća bitna osoba (ne računajući Jebsena) za Popova je bio Jan Fleming, britanski agent koji je imao zadatak da prati Popova. On mu je kasnije bio nadahnuće da stvori glavni lik svojih romana o Džemsu Bondu. Duško je znao da ga Fleming prati i priredio mu je jedno iznenađenje u Lisabonu. Od Nemaca je dobio 80.000 dolara da ih prenese u Ameriku, ali je Duško odlučio da u jednoj kockarnici zaigra na sve ili ništa. Prihvatio je izazov jednog razmetljivca i na sto stavio 50.000 dolara. Svi su zanemeli, ostali gosti se skupili oko stola, a lice Jana Fleminga je pozelenelo. Niko nikada pre toga nije imao toliko novca na jednom mestu. Izazivač se povukao, kazino izvinio, a Duško je bio zadovoljan.

Popov je informaciju o skorom napadu Japanaca na Perl Harbor prosledio Britancima, a ovi su ga uputili pravo u Ameriku. Šef CIA Edgar Huver nije verovao mladom špijunu sa Balkana i nije ništa preduzeo da upozori američku vojsku na Havajima. Posle napada Dušku je bilo zabranjeno da bilo šta pita jer je Huver bio moćniji od svih američkih predsednika. Niko nije smeo da ga smeni čak ni kada je ispunio uslove za penziju.

U to vreme Duško nagovara svog prijatelja Johana da i on počne da radi za Engleze. Novi oficiri nemačke tajne službe odlučuju da provere Popova pomoću "seruma istine" (sodijum tiopental) i Duško prolazi test. Jebsena Nemci hapse zbog nekih finansijskih grešaka i odvode u Berlin. Duško im poručuje: "Ako ga ne pustite, više nikada neću da radim za vas". Gestapo ne pristaje, ali Duško ima muke i sa bratom Ivanom koga Nemci hapse u Beogradu. On uspeva da se spasi i pobegne u London, a Jebsena ubijaju.

Posle rata je u Minhenu našao ubicu svog druga i čvrsto rešio da osveti Johana, ali nije mogao. Tog zlikovca je šutirao, tukao ga i na kraju potrčao ka jednom drvetu naslonio se na njega i ispovraćao.

– Vulkan mi je pokuljao iz utrobe kao da sam povraćao sve ono što sam poslednjih pet godina morao da gutam i doživim, sve spletke i političke manipulacije – sećao se Duško u svojoj knjizi. – Povratio sam sve svoje grehe, sramote i bol. Osetio sam se praznim i slobodnim.

Čovek čijim su informacijama verovali Hitler i Čerčil dobio je posle rata Orden Britanske imperije s obrazloženjem da je zaustavio između sedam i petnaest nemačkih divizija za vreme invazije saveznika na Normandiju juna 1944. godine. Poznati pisac Grejem Grin je rekao: "Duško je bio najvažniji i najuspešniji agent koji je radio za Veliku Britaniju tokom Drugog svetskog rata". Kada se Fleming proslavio svojim romanima, časopis "Pablišers vikli" je napisao: "...Taj šarmantni, očaravajući mladi jugoslovenski plejboj koji je poslužio kao uzor Janu Flemingu da stvori lik Džemsa Bonda, bio je neverovatno smeo i uspešan".

Blogged with Flock

Pukovnik Rajevski alias Vronski

Nastavak Tolstojevog romana Ana Karenjina, dogodio se na Moravi, u bitkama srpsko-turskog rata. Romantična priča o oficiru koji, posle nesrećne ljubavi odlazi u Srbiju, da potraži novi smisao života i mir napaćenoj duši, samo je delimično tačna.

Srpsko nasleđe

POGIBIJA ANINOG LJUBAVNIKA

Pukovnik Rajevski, koji je Tolstoju poslužio kao prototip za lik Vronskog, poginuo je u bici za Adrovac, kao dobrovoljac u srpskoj vojsci, jureći da, u prvim redovima, odbrani čast svog porodičnog imena i čina, posle uvreda koje mu je izrekao glavnokomandujući general Černjajev. Preuzevši komandu nad razbijenim srpskim trupama - Turci su bili krenuli ka Aleksincu silom od 60 hiljda ljudi - pukovnik Rajevski uspeo je da zaustavi srpsko povlačenje, kiša metaka ga je poštedela, pod njim je pao konj, i - upravo kad je naredio kontranapad, dok su trubači davali znak za juriš, dok se sam, bez aćutanata, popeo na vis odakle je želeo lično da komanduje jurišom, metak ga je pogodio u glavu. Pao je, ne izustivši ni reč. Imao je 36. godina.

Gubici na Moravskom ratištu, gde je poginuo i pukovnik Rajevski, bili su ogromni. Srbima je iz stroja izbačeno 9 hiljada vojnika. Poginuo je 31 ruski oficir - dobrovoljac. Turski gubici bili su između 15 i 20 hiljada ljudi. Gubici obeju zaraćenih strana popeli su se na jednu četvrtinu celokupnih zaraćenih vojski.

Na samom početku biografije Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog uvek se nekako naglašava, kao nezaobilazna činjenica, da je bio unuk gene-rala, heroja Otadžbinskog rata 1812. godine, po kome je i dobio ime. I njegov otac, koji se takođe zvao Nikolaj Nikolajevič (1801-1843), bio je general-lajtnant. Oženio se Anom Mihailovnom Borozdinoj (1819-1883), za koju se govorilo da je bila lepa, ugledna i obrazovana žena. Otac mu je umro mlad, ostavivši iza sebe dvojicu maloletnih sinova: Nikolaja od četiri i Mihaila od dve godine.

Posle takve porodične tragedije majka je, inokosna, preuzela celokupnu brigu o vaspitanju svojih sinova, čineći to tako istrajno i odvažno, što naglašavaju u biogra-fiji, da je njen autoritet bio neosporan. I Nikolaj i Mihail pohađali su najpre Moskovski pansionat da bi se potom opredelili za studije na Fizičko-matematičkom fakultetu Moskovskog univerziteta.

Mada usmeren prema prirodnim naukama, Nikolaj je još tokom studija pokazivao veliko interesovanje i za književnost. Zato je pohađao kružook I. S. Aksakova gde je, pored književnosti, ozbiljno proučavao i istoriju slovenskih zemalja. Čim su on i brat Mihail okončali studije, očekivala ih je služba u gardijskom husarskom puku. Stupajući potom i na životnu scenu, braća Rajevski su odabrala svoje različite životne puteve. Dok se mlađi Mihail ubrzo oženio devojkom iz ugledne porodice, Marijom Grigorijevnom Gagarin, čiji je brat bio poznati umetnik, pa onda s njom izrodio mnogočlanu porodicu od četiri sina i šest kćeri, dotle se stariji, Nikolaj, sa zanosom, bavio raznim javnim i društvenim poslovima.

---

Gubici na Moravskom ratištu, gde je poginuo i pukovnik Rajevski, bili su ogromni. Srbima je iz stroja izbačeno devet hiljada vojnika. Poginuo je 31 ruski oficir - dobrovoljac. Turski gubici bili su između 15 i 20 hiljada ljudi. Gubici obeju zaraćenih strana popeli su se na jednu četvrtinu celokupnih zaraćenih vojski.

---

Misija Slovenskog komiteta iz Odese

Lav Tolstoj: Književni lik Vronskog i život i smrt Rajevskog, ostali su oličenje jednog viteškog ideala, plemićkog moralnog kodeksa

U takve, verovatno nakrupnije njegove društvene poslove, može se ubrojiti misija Rajevskog na Balkanskom poluostrvu i u Srbiji. Zvanično, slao ga je Slovenski komitet iz Odese. A koji je bio stvarni smisao i koliki je uistinu bio značaj njegovog dolaska u Srbiju, može se, bar delimično, sagledati iz četiri njegova dosad neobjavljena pisma upućena srpskom ministru vojske Milivoju Petroviću Blaznavcu, ali i po onome što se zasad samo naslućuje iza naslova "Projekat organizovanja ustanka na Balkanskom poluostrvu". Iako se taj dokument pominje u literaturi, nije objavljen, koliko je nama poznato, ni posle 140 godina od kad je nastao.

Misija Rajevskog započela je aprila 1867. iz Bukurešta. Od polovine maja boravio je u Srbiji, a zatim u Bosni. Pisma koja je na francuskom jeziku pisao mini-stru Blaznavcu datiraju od 15. maja iz Čačka, 30. maja i 1. i 2. jun 1867. iz Beograda. Iz njihovog sadržaja se jasno uočavaju dve važne činjenice: Rajevski je, uz saglasnost ministra vojske, obilazio jedinice srpske vojske da bi na licu mesta procenio stanje i organizaciju srpske konjice, pre svega, i drugo, što je putujući po Srbiji dao detaljan izveštaj o upotrebljivosti putnih pravaca za slučaj ratnih prilika. Najopsežnije je i najinteresantnije pismo od 1. juna u kojem daje sveobuhvatan predlog za reorganizaciju srpske konjice i za jačanje njene borbene spremnosti. Osim toga, sastavni deo pomenutog pisma-elaborata je i izveštaj o stanju puteva u Bosni, o čemu je takođe želeo da izvesti srpsku vladu. Kao razlog za to naveo je sledeće:

"Imajući u vidu da će Bosna veoma brzo postati poprište rata između Srbije i Turske, nastojao sam da za vreme svog putovanja prikupim određena obaveštenja o putevima u toj provinciji. Mada ta obaveštenja nisu ni približno potpuna, ipak matram korisnim da o njima izve-stim srpsku vladu, u nadi da će ona od njih imati neke koristi."

Karakter posete Rajevskog Srbiji i Bosni vidi se i po tome što je on u neprestanom kontaktu sa srpskim ministrom vojnim Blaznavcem. njemu je slao sve izveštaje koji su bili namenjeni srpskoj vladi. Međutim, glavni izveštaj o svojoj misiji on nije, kako bi se očekivalo, poslao Velikoslovenskom komitetu, koji ga je zvanično poslao na put, nego ministru vojske ruske vlade.

General Nikolaj Nikolajevič, deda pukovnika Rajevskog, bio je jeanod najvećih heroja u vojsci Kutuzova, u bitkama protiv Napoleonovih armija

"Iz Bukurešta Rajevski je poslao referat D.A. Miljutinu o neophodnosti slanja oficira u Srbiju. Međutim, njegov predlog nije izazvao očekivan utisak. u svim oblastima delatnosti šezdesetih godina, sa izuzetkom kongresa 1867-1868, to je bio najkrupniji čin političke delatnosti Komiteta."

Nije zato neočekivano što je politički značaj misije Rajevskog upoređen sa značajem Sveslovenskog kongresa, jer je izvesno da su tome morali presudno doprineti vojni izveštaji koje je sačinio. Zacelo, o tome će moći merodavno da se prosuđuje tek kad bude objavljen njegov "projekat organizovanja ustanka na Balkanskom poluostrvu", i to ona sačuvana kopija koju je poslao u Konstantinopolj ruskom poslaniku Ignjatijevu.

Uče srpski i rukovanje oružjem

U to vreme bio je student u Petrogradu Svetozar Marković, koji je u svojim "Dopisima iz Petrograda od 8. januara 1868. godine" dao veoma sadržajnu i zanimljivu sliku tadašnjih zbivanja u Rusiji:

General Černjajev proslavio se ratujući za Taškent, zatim je dao ostavu na vojnu službu da bi se, kao urednik lista "Ruskij mir", posvetio popularisanju panslovenskih ideja, a po dolasku u Srbiju odmah je primio srpsko državljanstvo preuzevši komandu Moravske vojske

"Na redu je da vam kažem o davno očekivanom Slovenskom komitetu. njega je već odobrio ministar prosvete (preko njega ide jer se računa na prosvetnu celj) i do koji dan izaći će rešenje i od cara. Celj je njegova da radi na zbližavanju i duhovnom ujedinjavanju sa slovenskim komitetima koji treba da se jave u svim slovenskim krajevima da rade na istoj celji. Prva sednica njegova biće do koji dan u sali obdašnjeg Univerziteta i tada ću vam javiti o njemu opširnije.

Ja vam kazah da je ovde publika jako oduševljena za rat, a osobito je zauzeta ruska omladina. Ovdašnja je mladež tvrdo ubeđena da će se ove godine rešiti sudbina Južnih Slovena. Mnogi se uče srpskom jeziku i da vladaju oružjem; pa i ruske patriote primaju svesrdno učešće u slovenskom dviženju, već se spremaju milosrdne sestre što će da nadgledaju ranjenike. U tom radnom oduševljenju Slovenski je klub uveo u svoja pravila gimnastiku i borenje. Mi smo Sloveni zaista dugo bili negri izobražene Evrope, pa ako sami bratu ne pomognemo beli se ne nađe nikakvih severaca da nas izabave iz političkog, duhovnog i ekonomskog ropstva."

Vronski iz husarskog puka

Knez Milan verovao je u svoju srećnu zvezdu, pa je ato insistirao da Srpsko-turski rat počne 2. jula, na dan njegovog proglašenja za kneza. Rat je objavio na istorijskom Deligradu (na Rujevici) rečima svog pretka Miloša: "Eto mene, a eto vama rat s Turcima!"

Sve do 1870. godine Rajevski je zvanično bio na službi u husarskom puku. Iako tek tridesetogodišnjak, već je bio u činu pukovnika. Tada odlučuje da napusti službu u husarskom puku i da otputuje u Taškent kako bi učestvovao u vojnim operacijama. Dok je trajao predah na frontu, on se u mirnijim razdobljima bavio proučavanjem gajenja pamuka i vinove loze u južnim predelima ruske carevine.

Ko je uistinu bio pukovnik Rajevski? Zašto je njegova biografija za nas danas toliko zanimljiva?

Kratko rečeno, on je poslužio Lavu Tolstoju kao prototip za lik Vronskog u romanu "Ana Karenjina". Ako bismo prihvatili tezu G. N. Moisejeve, ali i nekih drugih autora, da je pukovnik Rajevski bio prototip za lik Vronskog, onda su te dve biografije, stvarna i literarna, mogle stajati jedna naspram druge gotovo kao u ogledalu, i to sve do otprilike meseca jula 1876, kad je Vronski pošao iz Odese u Srbiju kako bi stigao u Srpsko-turski rat.

Dobrovoljci, ili samovoljci, kako su se u to vreme nazivali, prdestavljali su karakterističnu i veoma zanimljivu pojavu. Pored najmnogobrojnijih, ruskih dobrovoljaca, Srbiji su priticali u pomoć i iz drugih zemalja - Bugarske, Češke, Norveške, Velike Britanije, Francuske, Grčke, zatim s bratskom pomoći iz Crne Gore; pohrlili su i slobodoljubivi italijanski garibaldinci, došli Jevrerji, stigla i grupa Arbanasa. Iz Austro-Ugarske i Nemačke došlo je nekoliko stotina Prečana i Krajišnika, uglavnom Srba dobrovoljaca, a među njima i nekoliko desetina lekara i drugog medicinskog osoblja, koje je najviše nedostajalo.

Pismo Đuzepea Garibaldija, koje su poneli sa sobom u Srbiju italijanski garibaldinci, dobrovoljci na Drini, prožeto je onim dobrovoljačkim idealom koji odražava uzvišena slobodarska stremljenja:

"Dragi moj prijatelju, u ime ugnjetenih naroda, ja vam blagodarim na vašoj neumornoj predanosti, njihovoj stvari. Da danas sve što je velikodušno na svetu treba da doprinese oslobođenju hrišćana, robova strašnog despotizma Polumeseca; i od Krita do Pruta svaki narod, više ili manje ugnjeten, treba da strese sa sebe nesrećni jaram Jatagana. Ja ću srcem pratiti Vas i hrabre koji će sa Vama poći u sveti krstaški rat."

Svoj sveti dobrovoljački naum verovatno je poneo i pukovnik Rajevski polazeći iz Odese 21. jula 1876. godine. Ne zna se pouzdano kad je mogao stići u Beograd. Ono što se ipak zna jeste da je 5. avgusta po starom, odnosno 17. po novom kalendaru, uputio pismo majci iz Beograda. Između tog podatka, i sledećeg, o njegovom dolasku na Moravski front, ostavio je svoje svedočenje književnik Pera Todorović, pisar i prevodilac u štabu generala Černjajeva. U dnevničkoj belešci iz logora na Prugovcu od su-bote 14/26. avgusta zapisao je:

"Uz put ka Prugovcu stiže nas odnekud pukovnik Rajevski. On je pre 10-15 dana došao iz Rusije, i kad se prvi put javio u štab u Aleksincu, ja sam ga dočekao. No kad sam predao njegovu vizitkartu Černjajevu, učinilo mi se kao da ovaj dolazak nije tako obradovao đenerala, kao što se on radovao dolasku drugih Rusa. Od toga doba samo sam još jednom viđao Rajevskog..."

Dve nedelje na frontu

General Dimitrije Aleksijevič Miljutin, ruski ministar vojske: Rajevski je iz svoje prve obaveštajne misije u Srbiji, od Miljutina tražio hitno slanje ruskih oficira za Srbiju, ali taj predlog nije na ministra "ostavio očekivani utisak", iz političkih razloga

Iako je taj podatak morao znati. Todorović u svom dnevniku ne ostavlja tačan datum o prvom susretu sa Rajevskim. Umesto datuma dao je sasmo procenu o tome kad je stigao u Beograd.

Nasuprot Todoroviću, Đuzepe Barbanti Brodano, italijanski dobrovoljac, izvestio je o tome u svom dnevniku. On precizno navodi 8/20. avgust.

Dakle, ako je 21. jula (2. avgusta) pošao iz Odese, onda je, i prema Todorovićevoj proceni, između 30. jula (11. avgusta) i 4/16. avgusta mogao biti u Beogradu, odakle je 5/17. avgusta poslao pismo majci, da bi potom 8/20. avgusta stigao u Aleksinac i na Moravski front. Na osnovu ovakve računice Rajevski je proveo u Srbiji oko tri nedelje, odnosno nešto manje od dve nedelje na frontu, računajući sve do 20. avgusta, odnosno 1. septembra.

Odista kratko za ratnika dobrovoljca koji je onako zdušno pošao da pomogne Srbiji. Ali, pri svemu, kao da je postojala izvesna senka, koja je pratila pukovnika Rajevskog. Uočio je to i Pera Todorović pa je zapisao kako "ovaj dolazak nije obradovao đenerala, kao što se on radovao dolasku drugih Rusa."

Istini za volju, Rajevski je poticao iz znamenite plemićke porodice. njegov deda je bio osvedočeni heroj Otadžbinskog rata 1812. godine protiv Napoleona, a njegov legendarni ratnički podvig nije ovekovečio niko drugi nego Lav Tolstoj u romanu "Rat i mir". Brat Mihail bio je ađutant ruskog cara Aleksandra Drugog. Nikolaj je, još kao mlad oficir, bio upućen u specijalnu i, izgleda, tajnu misiju na Balkan i u Srbiju, u koju ga je, po svemu sudeći, poslao ministar ruske vojske general Miljutin. I povrh svega, zar ne poverovati Tolstoju kad kaže da je u srpski rat krenuo posle lične ljubavne tragedije?

Doktor Vladan Đorđević, šef srpskog saniteta (snimak iz 1910, kad je imao 66 godina) u svojim sećanjima opisao je smrt Rajevskog. Kasnije je bio uspešan gradonačelnik Beograda i predsednik vlade, a njegova reakcionana i policijska vlast zapamćena je kao "vladanovština". U polemikama sa Svetozarom Markovićem, sa konzervativnih stanovišta, "razbio" je levičarske ideje Svetozara Markovića

"Vi ste osramotili ime Rajevskih"

Iako je primljen s uvažavanjem, u činu pukovnika, i mada mu je sledstveno tome poverena komanda nad većim združenim odredom, što je on i opravdao u prvoj bici kod Žitkovca kad je uspeo da povrati neke već izgubljene položaje, situacija se naglo okrenula protiv njega. O tome je ostavio dragoceno svedočenje doktor Vladan Đorđević:

"Iz bolnice odoh u glavni štab oji zatekoh pri večeri. Za stolom beše puno mladih ruskih oficira, koji za vreme moga kratkog odsustva behu podolazili iz Rusije, i koji behu zadržani pri štabu kao orbnans-oficiri.

Tek što i ja sedoh, otvoriše se vrata i uđe jedan visok, malo pogrbljen crnomanjasti oficir, u pohabanoj uniformi srpskog pukovnika sa šajkačom divizijara. O desnom ramenu visaše mu na tankom kaišu čerkeska sablja a na grudima imađoše dva ordena ruska (jedno beše orden Sv. Vladimira s mačevima).

Grupa ruskih oficira-dobrodoljaca, po dolasku na ratni raspored, u jedinice Četvrtog srpskog korpusa: Rajevski je bio meću prvim "dobrovoljcima", kada je njih tridesetak, iz Rusije i Crne Gore, formiralo četu nazvanu "Legija posvećena smrti", sa crnom zastavom i belom mrtvčkom glavom sa ukrštenim kostima

General Černjajev pogleda ga začuđeno i ponudi mu jednu stolicu pored sebe.

- Od kuda vi, g. pukovniče Rajevski" - reče glavnokomandujući.

- Ja s Prćilovačkog visa, Vaše Visokoprevashodstvo. Naredio sam da cela vojska odstupi za Đunis!

Černjajev ispusti kašiku iz ruke i skoči kao oparen.

- Šta? Jeste li vi pri sebi? Kakvo odstupanje za ime Boga?

- Pa nije mogućno bilo držati se dalje, Vaše Visostvo! - reče Rajevski ustavši i sam.

- Ama kako smete napustiti poverenu vam poziciju bez naročite zapovesti?

- Ja sam dva puta slao za zapovest, pa kad ne dobih nikakva odgovora... - poče Rajevski.

Černjajev se uhvati za kose, stade hodati po predsoblju i neprestano viče:

- Pukovnik iz ruske vojske da tako uradi! ... Ta to nije nikakva vojska... Eto čort znajet čto takoe, eto Miljutinskaja armija!

Ko zna kako su se silno mrzeli Černjajev i ruski vojni ministar Miljutin, taj će razumeti smisao ovog prekora koji Černjajev baci na rusku vojsku. U Černjajevu je sve više kipela žuč. On stade pred jadnog Rajevskog pa demonstrirajući rukom pred njegovim nosom, istisnu kroza zube samo ovo nekoliko reči:

- Vi... vi... vi ne zaslužujete da nosite ime Rajevskih. Vi ste danas osramotili vašeg dedu, koji se onako slavno tukao protiv Napoleona, vi ste osramotili brata, koji je ađutant Gosudarja!

Zvanična zastava ruskih dobrovoljaca, koja je doneta iz Moskve: Kad su Vronskog pitali treba li mu pismo za Kneza Milana, on je odgovorio- za smrt nisu potrebne preporuke

Rajevski problede kao smrt, ustuknu jedan korak nazad kao da je na zmiju stao, i samo reče:

- To nije istina, Mihail Gligorič! - uze kapu, pa ode.

Visarion Visarionovič pokuša da utiša đene-rala, i to nikad nije teško bilo, jer on plane, a posle nekoliko trenutaka se kaje ako je ljutit kome nepravdu učinio. Pukovnik Rajevski hteo je tu istu noć da ostavi Aleksinac i srpsku vojsku pa da ide kući... ali Černjajev kao da mu se još istu noš izvinio za uvredu koju mu je naneo, i sutra dan u jutru videh na prsima pukovnika Rajevskog, pored ona dva ruska ordena i - takovski krst. (...)"

Bitka kod Šumatovca

Borbe za Aleksinac bile su tih dana u punom jeku. Srpska vojska izvojevala je veliku pobedu na Šumatovcu. Ali svu žestinu te i drugih bitaka na Moravskom frontu uverljivo odražava sledeći ratni izveštaj:

"Gubici u borbi ovih poslednjih dana ogromni su. Kod Turaka oni iznose 15 000 do 20 000 ljudi. Izginuo je i 31 ruski oficir. Srbi su za ovo nekoliko dana imali van stroja ne manje od 9 000 ljudi, prema tome gubici obeju strana dostižu na 25 000 ljudi, ili jednu četvrtinu celokupne vojske koja se borila.

Pa, ipak, postojao je izvestan raskorak između postignutih uspeha i ostvarenih rezultata na bojnom polju.

"Iznurena u ovim silnim borbama srpska vojska nije se mogla koristiti dobivenim rezultatima i Turke, koji napustiše sve položaje na desnoj obali Morave, energično goniti. Kerim-paša premesti svoj štab iz Tešice i težište operacija prenese na levu obalu Morave. Prilikom odstupanja Turci za sobom poništiše sve mostove. Srpska vojska još ne beše uspela da pripremi nastupanje k Tešici, kad se 20. avgusta (1. septembra po novom kalendaru - primedba autora), turska vojska svom masom, u jačini 60 000 ljudi, krenu od Tešice visovima na levoj obali Morave k Aleksincu preko sela Adrovca, da bi došla u pozadinu srpskoj vojsci, koja se opet, da bi sprečila ovo nadiranje Turaka moraše boriti na otvorenom polju.

Odlučujuća bitka za Adrovac bila je odsudna za pukovnika Rajevskog. Trajala je od 8 sati izjutra pa sve do 22 časa.

"Turski napad počeo je 1. septembra u 8 časova masovnom artiljerijskom vatrom duž celog fronta, koja je gotovo bez prekida trajala sve do 12 časova, kako bi neutralisali srpsku artiljeriju i zamaskirali pravac glavnog napada. Čim su se oglasili prvi tonovi, general Černjajev je sa celim štabom izjahao iz Aleksinca i u galopu stigao na Prćilovački vis."

Učesnik u ovoj bici doktor Vladan Đorđević nalazio se tada u štabu glavnokomandujućeg, u čijoj je pratnji bio i pukovnik Rajevski, pa je i o tome posvedočio u svojim sećanjima:

Skica bitke kod Adrovca, iz knjige Petra Opačića i Sava Skoka: Iako su lučno obuhvatili tursku armiju, Srbi su imali tanak raspored, i nisu raspolagali operativnim rezervama. Odnos snaga bio je 3:1 za Turke, u artiljeriji čak 5:1. Kapetan Putnik (kasnije legendarni vojvoda) izveštava sa položaja Rudničke brigade, da su se cevi pušaka "toliko zagrejale, da više nisu za rukovanje". Srpski poraz kod Adrovca Turci nisu uspeli da iskoriste iako je Srbima tad pretila prava katastrofa. Kerim-paša, turski zapovednik, bio je toliko iznenađen žestinom srpskog otpora, da je umesto konjičkog juriša na srpske razbijene položaje, naredio predah svojoj iscrpljenoj vojsc

Poslednji ručak ispod hrasta

"U karijeru projurismo ono kukuruzom obraslo polje između mostobrana i žitkovačke mehane, pa onda svrnusmo desno prićilovačkim drumom, a malo docnije levo prvo uz brdo.

Tek kada se popesmo na prvu kosu, a jedna turska granata pravo pa pred nas, i prsnu kao kakav Štuverov buket u "fajerverku". Srećom, bili smo toliko daleko, da niko nije ranjen. Međutim, ta granata beše povod te đeneral zapovedi, da cela njegova svita ostane tu, i da čeka zapovest, a on sa Kamarovom i pukovnikom Rajevskim ode dalje./.../

Bilo je oko podne kad smo ga našli pod jednim drvetom, na zapadnoj goloj padini prćilovačkih visova, koja se spušta u potok između njih i oba Adrovca.

Zašto se đeneral u tome kotlu zaustavio, ne znam, jer odatle se i ne mogaše videti bitka a kamoli imati pregled nad svim kretanjima svoje i neprijateljske vojske.

Sve što se sa toga mesta moglo videti, beše naša pozicija na Gornjem Adrovcu, pa i ona vrlo izdaleka.

Bitka, međutim, besnela je već i pešačkom vatrom više i ulevo od toga mesta, gde je bio prostrt ćilim glavnokomandujućega.

Kad stigosmo i mi pod taj grm, niko nam ništa ne reče ni što dođosmo bez zapovesti, ni gde smo bili do sada.

Jedino pukovnik Rajevski stade nas nuditi da s njime ručamo, jer on beše izvadio iz svojih bisaga nešto hladnog pečenja i jednu bocu vina pa ruča.

Većina odbi njegovu ponudu s blagodarnošću. Kome je bilo do jela, kad se puščana vatra sve više i više nama primicaše.

Samo Rajevski ne samo da je mirno jeo, nego što me osobito iznenadi od sumornog ćutalice, on je danas neprestano zadevao šalu i pravio dosetke, kojima se sam iz svega grla smejao, jer nama nikome nebeše do smeja. (...)

Međutim, stiže raport sa Gornjeg Adrovca, da je pozicija u velikoj opasnosti, jer Turci prodiru na tu stranu s velikom silom u očevidnoj nameri, da uzmu adrovačke visove, pa da opkole celu našu vosjku na prićilovačkim visovima, i da nas onda, potisnuvši snažno s fronta, sjure u Moravu.

U tom trenutku, Černjajev, nemajući vojske pod rukom da je baci na mesto koje beše u opasnosti, reši se, da bar pošalje pouzdanog komandanta na tu poziciju i stoga se okrete Rajevskom:

- G. pukovniče, molim vas pohitajte u Gornji Adrovac, primite komandu i gledajte da održite samo jedan sahat tu poziciju, dotle ću vam za celo poslati svežih trupa u pomoć.

- S boljim udovolljstvijem - reče radosno Rajevski, pa skoči na noge i pritezajući kolane svome konju, šanu meni smešeći se: Enfin, moncher Dosteur (Najzad, mog dragi doktore) jedna prilika da vidimo da l' sam ja baš tako nedostojan potomak đenerala Rajevskog, i da li je "miljutinska" vojska tako loša, kao što se kaže.

Za tim mi pruži ruku, sa kojom vrlo kordijalno, gotovo grčevito steže moju ruku, skoči na konja i najkraćim putem odjuri preko njiva i vinograda pravo u Gornji Adrovac.

Ne znam zašto, ali ono nekoliko prišaptanih reči i onaj neobični pritisak ruke, zadahnuše me nekakvom neprijatnom slutnjom. I sam glas, kojim se Rajevski oprostio s đeneralom, rekavši mu:

- Prašćajte, Mihail Gligorič! - nekako je osobito drhtao, i ja sam dugo, dugo za njim gledao."

Manastir Sv. Romana, kod sela Praskovča, gde je Rajevski prvo bio sahranjen: telo junaka položeno je u portu, jugoistočno od oltara, a mesto gde je bio grob i danas je obeleženo kamenom na kome je pravoslavni krst, bez imena. U selu kruži legenda kako je ovde sahranjeno herojevo srce, da večno ostane u Srbiji, kad je telo preneto u Razumensku, kod Kijeva, u porodičnu grobnicu grofova Rajevskih

Metak u četiri popodne

Iz istog svedočanstva o toku bitke može se pratiti dalje kako je tursko napredovanje bilo sistematično i naizgled polako, ali neprekidno, kako je general Černjajev očajnički bacao u bitku i novoformiranu bateriju kapetana Srba, pa kako je zatim kapetan Magdalenić sa bataljonom inženjeraca odvažno pošao na jednu jako ugro-ženu poziciju.

U taj mah donesoše đeneralu jednu ceduljicu. On je otvorio, pa videvši da je arapski napisana, pruži je meni da mu je protumačim.

Pogledam natpis. "Komandir baterije, poruč-nik Šamanović."

- Da, reče đeneral, to je s Gornjeg Adrovca. Čitajte, čitajte, doktore!

"Javljam pokorno, da je pukovnik Rajevski ovog časa, kod moje baterije poginuo od puščanog zrna neprijateljskog."

- Oh! - reče Černjajev, uhvati se za glavu i ode malo u stranu.

Ostatak je cedulje glasio:

"njegovu sablju, ordene, sahat, kesu s novcima i džepnu zapisnicu ja sam uzeo na čuvanje do dalje naredbe."

Poruka je stigla oko 17 časova. U docnijem opsežnom izveštaju poručnik Kosta Šamanović je opisao kako je pukovnik Rajevski stigao kod njegove baterije oko 14 časova, baš onda kad su se rasute srpske trupe u neredu povlačile od Suhote prema Gornjem Adrovcu. Posebno je istakao kako je Rajevski veoma spretno zaustavio dalje povlačenje, pomažući pri tome srpskim oficirima i narod-nim komandirima. Pošlo mu je za rukom da okupi jedinice, reorganizuje odbranu, pa i da pripremi protivnapad. Dok su dobošari i trubači davali znak za juriš, po njegovom naređenju, on je odabrao Šamanovićevu bateriju za svoje komandno mesto zato što se nalazila na veoma podesitom mestu, ali i sasvim blizu neprijateljskog rasporeda. Odatle je komandovao napadom svojih jedinica.

"Oko 4 sata po podne, pogodio ga je neprijatelj-ski kuršum u glavu i Rajevski je pao mrtav bez da je mogao jednu reč izustiti. To se desilo u samoj mojoj bateriji. Ja sam odmah naredio mojim vojnicima da poginulog Rajevskog odnesu u poza-dinu na zavijalište. Rajevski nije imao u za se ni jednog ađutanta. Za vreme borbe i konj mu je bio ranjen...", pisao je u svom izveštaju poručnik Kosta Šamanović.

Telo pukovnika Rajevskog preneseno je iz Gornjeg Adrovca u manastir Svetog Romana kod sela Praskovča. Prvobitno mesto gde je sahranjen bilo je u manastirskoj porti, jugoistočno od oltara, dolično mesto za velikog junaka i legendarnu ličnost. Mada je tu počivao samo nekoliko dana, taj prvobitni grob je obeležen sve do danas kamenom peščarom, sa pravoslavnim krstom, ali bez imena ili ma kakve druge oznake. Humka se održava punih sto dvadeset godina kao velika svetinja. Oko nje monahinje neprestano rasađuju sezonsko cveće. One i na taj način održavaju živom narodnu legendu. Prema toj legendi je u porti manastira sahranjeno herojevo srce, da bi tako večno ostalo u Srbiji, dok je telo ispraćeno za Rusiju.

KNjAŽEVSKO-SRPSKO TELEGRAFSKO NADLEŠTVO 1876.9.6. Beograd od Carskog Sela Srpskom knezu Milanu Beograd Hvala Vašem visočanstvu za izraze saučešća za mojim bratom koji je dao život za Vašu svetu stvar.Vratite nam njegovo telo i zadužite našeg prijatelja kapetana Kizlokova da ih vrati u Rusiju. Pukovnik Mišel Rajevski

Poslednja počast na Savskom pristaništu

Čim je knez Milan primio izveštaj glavnokomandujućeg generala Černjajeva o pogibiji pukovnika Rajevskog, odmah je uputio telegram saučešća porodici palog junaka. To doznajemo po uzvratnom telegramu Mihaila Rajevskog, koji je uputio iz Carskog Sela 6/18. septembra 1876. godine, da bi zahvalio knezu Milanu na saučešću:

"Hvala Vašem visočanstvu na izrazima saučešća za mojim bratom koji je dao život za Vašu svetu stvar. Vratite nam njegovo telo i zadužite našeg prijatelja kapetana Kizlokova da ga prenese u Rusiju. Pukovnik Mišel Rajevski."

O tragičnoj pogibiji pukovnika Rajevskog pisale su sve ruske novine, a o njegovoj junačkoj smrti na bojnom polju izveštavale su veoma podrobno i sve naše novine. Tako je "Istok" u broju od nedelje 5/17. septembra pisao da je telo Rajevskog preneseno sa mesta gde je prvobitno bilo sahranjeno u Beograd i kako je bilo izloženo u Sabornoj crkvi. Posle telegrama, kojim joj je izjavio saučešće knez Milan, u Beograd je doputovala gospođa Ana, mati pukovnika Rajevskog. Po tom je "Istok" doneo opširan izveštaj o opelu u Sabornoj crkvi, kojom prilikom je činodejstvovao srpski mitropolit Mihailo sa sedamnaestoricom sveštenika.

Crkva Sv. Trojstva, u okolini poznata kao "Šarena crkva", podignuta u Adrovcu, kao zadužbina grofice Rajevske, osvećena je 2. septembra 1903. Lipe, u drvoredu koji vodi ka crkvi, kažu u selu, donete su iz Rusije, sa imanja Rajevskih

"Posle podne 5/12. setembra oko 5 časova, piše u "Istoku", preneseno je telo junaka Rajevskog na lađu, dole na Savu, a pri ovoj pratnji učestvovala je vojna banda, vojska, kozačka legija, a naroda se toliko sleglo, koliko nikad dosad, da oda poslednju počast junaku ruskom Rajevskom, koji je krv svoju prolio za otadžbinu i slobodu srpsku".

Pukovnik Nikolaj Nikolajevič Rajevski je, po želji njegove porodice, prenesen u svoju otadžbinu i sahranjen pored svojih slavnih predaka u porodičnoj grobnici u selu Razumovska, u Kijevskoj oblasti, u Ukrajini.

Ali, u Srbiji je ostala legenda. Mesto na kojem je poginuo nikako nisu mogli da zaborave njegovi ratni drugovi Srbi. Zato su ga, odmah po okončanju toga rata, obeležili skromnim krstom od kamena peščara na kojem su uklesane reči:

"Ruski pukovnik Nikola Rajevski u borbi sa Turcima pogibe na ovom mestu 20. avgusta 1876. godine."

Decenijama je taj beleg bio jedini koji je podsećao na legendarnog junaka.

Pisma kraljice Natalije

Kada i kako je došlo do toga da, pored skromnog spomenika, na mestu pogibije, bude podignuta crkva posvećena pukovniku Rajevskom? Ko je bio ktitor? Kakva je bila uloga kraljice Natalije u tome poduhvatu i zašto se takoreći sve do juče, nije ni znalo na čijoj je parceli, to jest njivi, izgrađena spomen-crkva u Gornjem Adrovcu?

Sva ta pitanja ostala su manje-više otvorena. Zato se, mirne duše, može reći kako su tek objavljena "Pisma kraljice Natalije Obrenović" pomogla, kao istorijski izvor prvog reda, da se razjasne neke nedoumice. Jedna od bitnih odnosi se na to od kad i sa kim su vođeni pregovori o izgradnji crkve. S obzirom na sadržaj dva pisma srpske kraljice iz 1887. godine, jasno je kao na dlanu da se baš u to vreme počelo pregovarati o podizanju hrama. Pošto tada već nije više bila u životu grofica Ana, mati pukovnika Rajevskog, to je onda porodične interese zastupao njegov brat Mihail.

Te i druge pojedinosti iznosi, pregledno i jasno, kraljica Natalija u svome pismu od 21. avgusta 1887. poslato iz Badena generalu Savi Grujiću:

"Od sveg srca vam zahvaljujem što ste tako brzo ispunili moju želju koja se odnosila na mesto ubistva pukovnika Rajevskog i odmah ću njegovog brata izvestiti da sam obećanje ispunila. Iskoristiću još jednom vašu dobrotu i zamoliću vas da mi pošaljete skicu koju ću ovde iskopirati i napraviti fotografiju ograđenog mesta. Mislim da bi bilo pravedno obeštetiti već sada seljaka čiji je to teren i na koji on plaća porez pa vas molim da u tom smislu izdate nalog...

Skica i fotografija, koje se ne pominju u pismu, ukazuju da su tada činjeni, svakako, prvi i verovatno neophodni koraci za upoznavanje uslova i okolnosti na terenu da bi se moglo pristupiti izradi projekata. O tome se, uz nesebičnu pomoć generala Grujića, postarala lično kraljica Natalija, koja je radi toga posla bila u prepisci s Mihailom Rajevskim.

U drugom pismu, iz Firence, od 25. decembra 1887. takođe upućenom generalu Grujiću, ona je napisala i sledeće:

"Primila sam pismo od Rajevskog, koji je bio dirnut nacrtom koji sam mu poslala, i biću vam vrlo zahvalna i za fotografiju. Pisaću Jakšiću da sreskom načelniku preda 60 franaka..."

Poslednje reči ovog navoda iz pisma kraljice Natalije odnose se na novac. Za šta je bio namenjen? Možemo samo pretpostaviti da je kraljica, u skladu sa svojim zalaganjem, odlučila da ona lično "pravedno obešteti" seljaka za njegovu njivu. Za neku drugu svrhu, nije ni imalo razloga da šalje novac.

Dirljivo je, svakako, s kolikom je plemenitom razboritošću srpska kraljica razmišljala o jednom adrovačkom seljaku i s kolikom se obzirnošću odnosila prema njegovom imetku. I umesto da se takav veliki gest ne zaboravi i da se sačuva možda i kao dragoceno porodično predanje, potpuno je iščezao iz sećanja današnjih Adrovčana. Ipak, blagodareći trudu i pomoći umnog i istrajnog sveštenika Slavoljuba Petrovića uspeli smo da doznamo ne ime, nego imena onih o čijim je posedima bila reč.

Ali pođimo redom. Plac oko crkve prostire se na hektar i deset ari. Katastarska parcela uvedena je u zemljišne knjige 1937. godine pod brojem 1542 kao "dobro crkve pukovnika Rajevskog", KO Gornji Adrovac. Prva parcela, paralelna prema putu, pripadala je Milenku Živadinoviću i prostirala se, otprilike, do spomenika pukovniku Rajevskom. Na njoj je bila sagrađena spomen-škola sa imenom ovog junaka. Druga parcela, od spomenika pa dalje, u pravcu zapad-istok, bila je vlasništvo Novaka Stevanovića. Ovog adrovačkog domaćina streljali su bugarski okupatori 17. marta 1917. u osamdesetoj godini života, što znači da je bio rođen 1837. godine. Imao je tri sina - Dragutina, Dimitrija i Svetomira, stoji zapisano na spomeniku u Gornjem Adrovcu.

Dakle, na parceli Živadinovića izgrađena je škola, dok je na parceli Stevanovića podignuta crkva.

Vladika niški zida crkvu

Ranjeni ruski dobrovoljci prelaze Dunav, na povratku u Rusiju: Telo Rajevskog preneto je u Beograd, gde je održano opelo u Sabornoj crkvi, na kome je činodejstvovao mitropolit Mihajlo, zatim su posmrtni ostaci spušteni na lađu, na Savu - ispraćaju je prisustvovao ceo Beograd

Od pogibije pukovnika Rajevskog i potonje želje porodice da se to mesto obeleži crkvom, pa do početka radova, prošlo je više od dve decenije. Prema projektima dobijenim iz Rusije započeta je izgradnja crkve i škole 1902. godine. Pošto ni o tome nema pisanih dokumenata, prazninu po-punjava još jedna sačuvana legenda. Naime, grofica Rajevska poverila je vladici niškom 3 000 dukata za gradnju oba objekta. Međutim, radovi su završeni prema planu a utrošen je tek svaki treći dukat. Preostali novac, čitavih 2 000 dukata, kako kaže legenda, vladika je vratio grofici Rajevskoj.

Na severnom zidu hrama nalazi se mermerna ploča na kojoj je, pored imena ktitorke, i ime tog niškog vladike:

"Trudom i nadzorom episkopa Niškog g. Nikanora Ružičića o trošku ktitorke plemenite gospođe Marije Rajevske ozidan je ovaj sveti hram i osvećen 2. septembra 1903. godine."

Crkva je posvećena Svetoj trojici. Skladnih je proporcija, sa karakterističnim pravim uglovima. Osnova je u obliku pravilnog grčkog krsta sa tremovima između krstova. Centralni prostor zasveden je kupolom. Fasade su obložene keramičkim pločicama grupisanim u vidu mozaika. Unutrašnji zidovi su oslikani živopisom. Predloške za fresko-dekoraciju uradio je ruski slikar V.M. Vasnecov. Izvođenje živopisa povereno je slikaru D. Obrenoviću.

Iako je od izgradnje crkve u Gornjem Adrovcu prošlo samo nešto više od devedeset godina, ostaje nerazjašnjeno važno pitanje - ko je bila ktitorka, grofica Marija Rajevska? Zamešateljstvo je potpuno jer se za ktitorku uzimaju čas mati ili sestra, čas tetka ili snaha pukovnika Rajevskog.

Ko je ktitor Crkve u Adrovcu

Kraljica Natalija lično je posredovala da se ispuni želja porodice grofova Rajevskih, da se na mestu pogibije pukovnika Rajevskog, podigne crkva

Da vidimo najpre ko nije mogao biti ktitorka i zašto. Grofica Ana Mihailovna Borozdinoj (1819-1883), udata Rajevski, mati pukovnika Rajevskog, umrla je dve decenije pre nego što je sagrađena crkva u Adrovcu. njenu smrt pominje u svojim memoarima Alimpije Vasiljević:

"Čudna je sudbina i te plemenite žene, posle rata, ona je došla u oslobođenu Bugarsku da sirotinji, kojoj su roditelji u borbi poginuli, razdeli milostinju, pa je zlikovci ubiše i opljačkaše!"

Mati, očigledno, nije mogla biti ktitor, a da je to makar testamentom zaveštala, onda bi na ktitorskoj ploči stajalo njeno ime. Što se tiče mogućnosti da je bila sestra, to otklanjaju biografski podaci o porodici pukovnika Rajevskog. U njima se ne pominje da je imao ikog osim rođenog brata Mihaila. Ako se kao mogući ktitor uzme tetka, udata za čuvenog generala generala Orlova, koji je prijateljevao s Puškinom i zajedno s njime pripadao dekabristima, onda se ona ne bi upisala kao ktitor svojim devojačkim, nego svojim prezimenom udate žene.

Važan trag o identitetu grofice Marije Rajevske sadrži pismo od 22. februara 1901. koje je Jelena Novaković, supruga srpskog poslanika u Petrogradu Stojana Novakovića, uputila svome sinu Mileti, studentu prava u Parizu. U pismu navodi i sledeće:

... Bili smo takođe u poseti nekoj gospođi Rajevskoj a o rođenju princezi Gagarin. Ove iste princeze bio je dever, tj. brat muževlji pokojni Rajevski koji je poginuo u našem ratu sa Turcima 1876.godine. Žena poginulog Rajevskog ostavila je testament da se načini crkva na onom mestu gde je ovaj plemeniti junak pao. Sada se vode pregovori oko poslanstva o planu i izvršenju te želje pa smo išli toga radi...

Pregovore o izgradnji crkve, koje je s kraljicom Natalijom započeo brat pukovnika Rajevskog, sasvim je prirodno da okonča u svojoj kući i uz pomoć svoje supruge. Ovo tim pre što posle smrti majke i, kako iz ovog pisma doznajemo, supruge, bližih srodnika nije ni preostalo.

Uprkos pomenu testamenta čini se, ipak, najverodostojnije da ono što je započeo brat Mihail okonča snaha Marija Rajevska, a to ime se uostalom i nalazi na ktitorskoj ploči.

Lipe iz Razumovske

Izvan prethodnih razmatranja crkva Svetog Trojstva u Gornjem Adrovcu posvećena pukovniku Rajevskom nalazi se na jednoj upečatljivo izdignutoj zaravni koja dominira čitavim predelom. Od puta pa do ulaza u hram ističu se drvoredi lipa koje su donesene, kako kaže još jedna legenda, iz sela Razumovske u Ukrajini, sa nekadašnjeg imanja grofa Rajevskih. Sveto slovensko drvo, kakvo je od pamtiveka lipa, natkriljuje na ovom mestu, valjda kao nigde drugde, i legendu i stvarnost o ratu 1876. u kojem je bratstvo po oružju Srba i Rusa ovekovečeno spomenom kakav je ova znamenita crkva.

Kada je poginuo, Rajevski je imao samo 36 godina.